Два краја / М. Мркић

Два краја. – Мала је загонетка оштећеног

бела тукадруз

бела тукадруз


рукописа нађеног у ћоравој соби то што има,
изгледа – два краја. Вероватно је један крај
људски а други је божански? Но, ево другог
краја, наравно, у нађеним одломцима: Естетске,
Поетске злочине бирократских, официјелних
књижевника награђеног правца треба привести
правди историје књижевности. То и чини
Мирослав Лукић. Он скреће пажњу на то да
треба заштити уметничку лепоту од војника,
официра и функционера бирократске књижевности.

Пре свега – књижевност…
Зна се да је уметничка књижевност, будући
да је њено средство израз реч-језик,
најприступачнија,најнепосреднија,
најсвеобухватнија… од свих уметности.
Захваљујући томе, сви режими света, од
постанка, посбено рачунају на књижевност и
стварају „ б и р о к р а т с к у к њ и ж е в н о с т ” ,
„ о ф и ц и ј е л н у ” , јер преко књижевности се
добро манипулише у таквом отуђењу
књижевности као уметности. Постоје, наравно,
нарочити односи политике и књижевности.
Сетимо се својства „политичка функција
књижевности”. Л у к и ћ  и м а  п у н у  с в е с т  о
м о г у ђ н о с т и м а  з л о у п о т р е б е . Његова
бунтовничка активност има пуно разлога у
дубини ствари. Не ради се о каприсима.
Политика производи „националне бардове”,
недодирљиве, „велике”, „превођене на…”
Политика их нештедимице награђује са више
десетина награда. И летимични поглед на
прошлост показује неке законитости. Довољно
је узети двадесети век, два рата. Познато је да су
и велики писци служили политици.
Лукићев в и т е ш к и , д о н к и хо т с к и
п о д у х в а т, је нешто веома дубоко и задире у
дубине све четири науке о књижевности.
Ко тако не чита Лукића, неће разумети о чему
говори у свом делу.
Не слушају се божанска упозорења о лепоти
уметничкој… бандити поетски, поетички,
свевременици… Песничка лепота не признаје
поразе. Не признаје радикализме, прогресе,
револуције у песништву. Не признаје се раскид
са лепотом. Ружно лепог и лепо ружног…
Историја расписује п о т е р н и ц е , кад – тад, за
„бирократским књижевницима”, „официјелним”,
„награђеног правца”.
У својој песничкој пракси, пре свега – али и као полиграф, песник-критичар, есејист
који превреднује, Мирослав Лукић је први у нашем времену указао
н а  н е м и н о в н о с т   п р е в р е д н о в а њ а ,
како дела савремене књижевности, тако и дела из блиске и даље прошлости.

ЛеЗ 0002934

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s