СЕБИЧНИ МУЗЕЈ: Растко Петровић, 1898 – 1949.
*
Моји први и моји потоњи сусрети са опусом Растка Петровића догодили су се у различита времена. Први сусрет беше одавно, још онда када сам био ученик гимназије, вероватно 1967/1968. године. Издавачки завод ЈУГОСЛАВИЈА (Београд, Немањина 34; уредник Зоран Глушчевић; едиција Књижввност у школи, 2) , објавио је књигу Милана Комненића: РАСТКО ПЕТРОВИЋ (студија и избор , стр. 138). Књижевна студија М. Комненића (стр. 5 – 28) могла је ондашњем гимназијалцу дати најосновнији увид у стваралаштво Р. Петровића. Комненићева књига обухватала је избор поезије и прозе (стр. 31 – 134). Дамњан Морачић сачинио је скромну Библиографску грађу о Растку Петровића (стр. 135 – 138). (Г. Тешић је начинио обимнију и потпунију Библиографију Растка Петровића 1917 – 1988. , в. у књ. Растко Петровић: САБРАНЕ ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 1989, стр. 333 – 468. Избор и предговор Светлана Велмар Јанковић)
Моји потоњи сусрети са делом Р. Петровића беху за време студија књижевности. Ти сусрети никада нису били ПОТПУНИ, како из објективних тако и из субјективних разлога. Постојао је „проблем“ са издавањем целокупних дела Р. Петровића. С. Игњатовић је о томе написао: „Сваки данашњи истраживач дела Растка Петровића суочен је са извесним увреженим представама које о томе делу постоје, а у чијем су уобличавању знатну улогу имали приређивачи послератних издања његових текстова“ (С. Игњатовић, Приповедач обузет различитим начинима приповедања, сусретима и сударима култура, в. у зборнику КЊИЖЕВНО ДЕЛО РАСТКА ПЕТРОВИЋА, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1989, стр. 171). Потпуност и радост сусрета, коначног сусрета и судара са опусом Р. Петровића биће могућа оног дана – када буду објављена целокупна дела овог писца. Тиме не желим да оспорим своје потоње сусрете са опусом Р. Петровића; хтео бих да скренем пажњу на једну предрасуду, која је „кривац“, што се стихови или песме Р. Петровића нису нашли у првобитној верзији АНТОЛОГИЈЕ ФЕНИКС.
Да смо којим случајем – када су кости Растка Петровића пренете са вашингтонског на београдско гробље (1986) – добили и критичко и потпуно издање Петровићевог опуса (попут Настасијевићевих САБРАНИХ ДЕЛА, 1, 1991; приређивач Новица Петковић), било би то добро и за нашу културу и књижевност. Петровићу сам се враћао последњих година, састављајући АНТОЛОГИЈУ. Као антологичар, нисам могао изабрати неколико најбољих Петровићевих песама: Руке које су љубиле, Са светлим пољупцем на уснама, Нешто што је јако непријатно , јер су написане у периоду из кога нисам бирао. Био сам, дакле, принуђен да изаберем песме касног Растка (како каже М. Данојлић). „Најбољег Растка не смемо тражити у стиховима објављеним посмртно“, каже Данојлић. Зашто? „ЕНЕРГИЈА: ево речи којом би се понајбоље могло обележити песничко дело Растка Петровића. Са збирком ОТКРОВЕЊЕ у српском песништву је прорадио један вулкан. Његова провала је трајала око десетак година, оставивши стихове и прозне странице који су трајно уграђени у наш модерни књижевни израз. Из раног Растка проговорило је јако – можда и прејако – усхићење животом. (…) Дивља и жестока, енергија је разорила затечене облике, наговестивши нове могућности песничког говора. Песник, међутим, није стигао да освоји и потврди значајну, довршену књижевну форму. Кренуо је великим кораком, и расплинуо се; енергија је убрзо спласнула. У посмртној збирци ПОНОЋНИ ДЕЛИЈА може се пратити како се и зашто то догодило. /Ова збирка делује као отворено признање промашаја. (… . )Одустајање у ставу, помирљивост у закључивању, обарање главе, стидљиво приклањање главе вредностима за које се у младости није марило: песник признаје нужности које је некад силовито оспоравао. Опредељење, дакако, утиче и на облик: строфа се сређује, све се чешће прибегава римовању. Критика се према овом усмерењу није јасно одредила ; није уочила да је посреди пад“. Данојлић је, у много чему, у праву, али је истовремено и престрог према касном Растку, као песнику. „ПОНОЋНИ ДЕЛИЈА је – пише даље Данојлић – зборник случајних песама. У њему има и раних стихова, повађених из БУРЛЕСКЕ, и песама објављених после ОТКРОВЕЊА, и понешто од оног што је бележио у позним годинама живота. Што се помније бавимо овим стварима, то нам се јасније намеће да је златна жица ове поезије остала у РАНИМ СТИХОВИМА и ОТКРОВЕЊУ. Доврхуњење израза не треба тражити у овој књизи, него у прозним делима која су настајала упоредо с ОТКРОВЕЊЕМ (БУРЛЕСКА… ), или у оним створеним касније (АФРИКА, ЉУДИ ГОВОРЕ, те у неким причама)“ (М. Данојлић: КАСНИ РАСТКО, в. у књ. КЊИЖЕВНО ДЕЛО РАСТКА ПЕТРОВИЋА, БЕОГРАД, Институт за књижевност, 1989, стр. 81. и даље).
Када је реч о доврхуњењу израза, последњих неколико Данојлићевих реченица су близу истине. Према Данојлићу, „велики Европејац, истински грађанин света, Растко је непогрешиво наш. Балкан и Европа у нама се стално споре; у њему, они се воле. / РАНЕ ПЕСМЕ и ОТКРОВЕЊА доносе објаву природног, слободног ритма у нашем стиху. Рани Растко нас учи како се у песми широко , неспутано дише. Певао је занос, певао са заносом: грађа је, сама, налазила свој једино могући метар. /У посмртној збирци, од великог замаха је мало остало. Јасно се осећа тежња ка правилнијим размерама; њен је исход умирујућа једноличност сликованих катрена. ИСКУШАВАЊЕ ФОЛКЛОРНИХ РИТМОВА И МЕХАНИЧКЕ ИГРЕ СА НАРОДНИМ СТИХОМ ТАКОЂЕ СЕ МОГУ СМАТРАТИ ПОКУШАЈИМА УСАГЛАШАВАЊА СА ОПШТОМ МЕРОМ (сва истицања су, као и у претходним наводима, моја – М. Л. ). Песник би желео да себе доведе у ред. Он тражи опроштај од мајке, од Бога и од племена“ (исто, стр. 82). Данојлић употребљава израз КЛОЊАВАЊЕ, као кључни аргумент вредновања КАСНОГ РАСТКА, тј. рукописа који је до српског читаоца стигао 1970. године, захваљујући Светлани Велмар Јанковић. („Када сам крајем 1969. године припремала за објављивање збирку стихова коју је Растко Петровић, ДОСТА НЕСРЕЂЕНУ (моје истицање – М. Л. ), оставио у рукопису, требало је одабрати један од два наслова који је песник био наменио збирци: тада сам одабрала наслов ПОНОЋНИ ДЕЛИЈА, јер сам сматрала да више него други, КАД ПАДНЕ БУРМА ЗЛАТНА, одговара карактеру збирке коју је „Просвета“ издала 197О. Пошто сам у овај, други по реду циклус САБРАНИХ ПЕСАМА, унела оне песме у којима су песничке асоцијације Растка Петровића на језик и ритмове народне поезије колико очигледне толико и намерне, за циклус сам у овој прилици одабрала наслов КАД ПАДНЕ БУРМА ЗЛАТНА уверена да је примеренији“ (в. у књ. Растко Петровић, САБРАНЕ ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 1989, стр. 320).
Ја сам изабрао и унео у АНТОЛОГИЈУ ФЕНИКС следеће песме (прештампане из САБРАНИХ ПЕСАМА Р. Петровића, СКЗ, Београд, 1989), тј. „верзије“ песама које припадају оном „доста несређеном“ рукопису који је оставио сам песник:
Вук I, Вук II, Молитва Вука (стр. 243 – 257) ; Изис (1 – 10) (стр. 277 – 286), и три песме без наслова, из циклуса Кад падне бурма златна: Шта ти кажу њине очи (стр. 24- 26), Нек си светлост (31- 34), и Где паде бурма златна (стр. 20).
Дакле, изабрао сам песме КАСНОГ РАСТКА . „Клоњавање је, изгледа, почело одмах после ОТКРОВЕЊА, али је текло поступно, и повремено ПРЕЛАЗИЛО У УЗЛЕТЕ (моје истицање – М. Л. ): даљећи се, песник је створио две – три своје најбоље, иако не најкарактеристичније песме“( исто, стр. 83). Ако је тако, онда и КЛОЊАВАЊЕ и песничке напоре КАСНОГ РАСТКА треба видети другим очима. И слабост и клонуће и бол и вера имају своју енергију. Колико је, заиста, Петровићев језик ИСТРОШЕН, КОМЕНТАТОРСКИ (Данојлић), кад песник проговара с Богом и о Богу, или са ЖИВОМ ТРАДИЦИЈОМ?
Доста несређени рукопис песама који је оставио Р. Петровић треба подробније истраживати, проучити. Баш због тога што постоји, како рече Ј. Вјежбицки РАСТКОВ СЛУЧАЈ („У свим досадашњим разматрањима – о АВАНГАРДИ уопште и АВАНГАРДИ у српској књижевности, имали смо у виду Растка Петровића. Он је, у ствари, главни јунак ових разматрања, јер је био кључна личност српске АВАНГАРДЕ. Растко је ово био више него Црњански, Драинац, Мићић, чак више него Винавер. И више него његови пријатељи надреалисти, мада су они настојали да наставе перманентну уметничку револуцију тада када је он сагледао ДА ТАКВО НАСТАВЉАЊЕ НИЈЕ, У СТВАРИ МОГУЋЕ“). Из тога угла би требало видети, ОНИМ ДРУГИМ ОЧИМА, КАСНОГ РАСТКА, и слика би о њему испала повољнија и уравнотеженија… .
*
Растко Петровић је покушавао да успостави словенски претхришћански митолошки Пантеон. Писао је и о старој нашој уметности, о фолклору и о народној поезији. Сматрао је да се по црквама, избама и колибама стварала једна нова уметност. Удубљивао се у позитивни и мистични живот нашег народа. Успостављао је везу између наше народне поезије и народног живота његовог времена. Р. Петровић је, изгледа, најдубље осећао важност очувања народне традиције. Гледао је дубоко у прошлост и видео далеко у будућност. На то упућује све оно што је написао у одбрану живе традиције, као и његова ПОСЛЕДЊА ВОЉА или ТЕСТАМЕНТ (сачињен неколико година уочи његове смрти, у Вашингтону, 23. новебра 1945. године).
Народ је певао са истом дубином потребе са којом је прелазио најпре из једног завичаја у други, – пише Петровић у есеју Наша народна поезија и данашњи живот, в. у књ. Р. Петровић: ИЗБОР I, 1919 – 1924, М. С. и СКЗ, Нови Сад, Београд, Српска књижевност у сто књига, књ. 68, стр. 338), са којом је покушавао да образује једну народну државу, потом једну народну превласт, потом да сачува самосталност, најзад да још једном извојује ту самосталност. Не само да је народна поезија један пространи гест херојства и пожртвовања целога народнога духа, већ и сваки појединачни гест лепоте, вредности и јунаштва народ је уносио у ту поезију као мотив достојан да буде поново рођен у свету уметности и емоција. / Тако све оно што је било истинско и право народно у његовој народној судбини улазило је неизоставно у поезију. Наш народ је кроз своју народну поезију давао, можда несвесно, свој свуд о свему што представља догађај у његовом животу; о својој судбини уопште, о своме типу човека, о емоцији, о акцији, о социјалном однашању, о моралном животу, о пејзажу, о обичајима итд. “ Р. Петровић је био свестан проблема и компликованости живота народног. „Ми, као никад досад, присуствујемо не пропадању народних обичаја, већ новој реорганизацији њихових вредности, промени спољашњих облика итд. Улазећи у једно тесно општење са модерним светом, ми као млада и свежа раса не бисмо могли остати конзервативни у своме народном животу, већ да не бисмо везали сами себе, бићемо приморани да јединство и идентитет свога расног духа изразимо поступно другим дубоко личним гестовима, који ће бити погоднији модерном животу народа. Та обнова живота збивала се код нас при преласку из паганства у хришћанство, из племенства у племенску целину, из слободе у трпљење; а дух је народни остајао увек живи, непромењен, еволуишући само и водећи огромну породицу напред. / Дакле, ми присуствујемо свакако једном од најважнијих расних доживљаја свога племена. Није немогуће свакако да многа одгонетка загонетки, које се пред нас постављају, може се наћи у ДУХОВНОЈ НАРОДНОЈ РИЗНИЦИ (сва истицања су моја – М. Л. ); јер, као што смо споменули, дух расе је био оно око чега су се водили и сви они беспримерни окршаји, и ломили сви они, чинило се, тако нерешљиви проблеми“ (стр. 340).
Пишући о првим почецима песништва код Јужних Словена, Петровић вели: „Пре него што су словенски уметници испевали ВИЈ, ОБЛОМОВА, БРАЋУ КАРАМАЗОВЕ, ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, и још много пре савремене словенске уметности, руског балета, Стравинског, РУКОВЕТИ Мокрањчевих или Борисава Станковића, постојала је непрестано, паралелно са словенским животом, и словенска уметност, огледајући се неумитно још и сад, и у најмодернијем, најличнијем уметничком изражају. Не треба заборавити ни средњи век, цркве кијевске, новгородске, атонске, пећске и ресавске, ни вештину – дубоко инстиктивну и артистичку – ткаља и дрводеља, и кујунџија по маленим избама и колибама покривеним снегом и шумским сенкама. Неке од првих забележака хроничара о појави старих Словена већ говоре са дивљењем и о њиховој уметности“ (в. у истој књ. ). Хришћанство је, према речима Р. Петровића, „једним замахом уништило целу ову уметност и донело Словенима бизантиску, која је и сама у себи носила огромно много источњачких, ваљда и сибирских, монголских примеса“ (исто, стр. 319). У овом есеју, инвентару целокупног уметничког и мисаоног живота Словена, има места и за Бајана – словенског Орфеја или Хомера. И за „бескрајно дивну Песму љубави Деспота Стефана, Песму смрти, Јефимијин вез, све фреске, манастире, народне везове и ковања у сребро и дуборезе, избице тако вештачки и уметнички саграђене као што птице граде своја гнезда“ (исто, стр. 321).
Тумачећи народне рукотворине, од пећинских људи до везиља у Скопској Црној гори и пиротских ткаља, Р. Петровић примећује да су пећински људи „одмах напуштали реалистичко репродуковање и прешли на једну схематичку стилизацију. Тешко да је једино естетичка игра била повод за њихово прво сликање, већ пре један верски и обичајни ритуал, који би се по извесним научницима састојао у неким ловачким обредима“ (исто, стр. 322 – 323). „Пећински човек није смео насликати ни змију, ни тигра, нити ишта чије би га умножавање могло коштати живота… Сама стилизација која се вршила поступном но сталном еволуцијом до најпростијих цртачких облика, дала је, рецимо, схему за човека чији се разни облици при том цртању могу постепено кроз цео ток еволуције пратити, од верног представљања човека који игра до два троуглића, једног над другим који га можда при истом обреду представљају. Исто важи и за животиње, тако да се цела једна приповетка обичајна, митска, религиозна, врло сложена, могла представити само са неколико знакова цртачких, чија је анегдота ондашњим духовима била одмах читљива и разумљива. Све се онда у цртању свело на једну орнаментику. На приповедање читавих историјских момената и мотива помоћу правилних геометријских шара, простих линија, кружића, крсних знакова и троуглова“ (стр. 323-324). Петровић је непрестано тежио извесној синтези пишући есеје у одбрану живе традиције, и ту дивну бразду коју је заорао, наставиће блиставо у нашој послератној књижевности есејиста Миодраг Павловић. Иако послератни издавачи нису обнављали издања Расткових дела (инфицирани идеолошким скрупулама), Петровић је – тај Немогући Ратар наше међуратне књижевности – био духом присутан у напорима наших најбољих песника и есејиста…
Велико јутро над грмом Вишњићевим започиње Растковим сећањима на трагедију Срба у Првом светском рату. „Дошло је било време кад нико више није могао спавати у својој постељи, топлој, мирној, супружанској и дечачкој и младићској, ни спавати у истом месту две ноћи“ (исто, стр. 327). Писац изузетног романа ДАН ШЕСТИ (написаног много година пре романа ВРЕМЕ СМРТИ Д. Ћосића – и много боље написаног), присећа се Црног Ђорђа, „о коме пева велики Вишњић да је ранио пре зоре, да се умивао, молио богу и пио јутром по чашу ракије. Он је живео у друштву чобана и њима је најпре говорио, кад је дошао час да треба ударити за слободу и да треба бранити веру, да пусте најпре сва стада из обора, да у часу кад се људи разрачунавају између себе пођу животиње куд је њима драго. Једно једино јагње које је љубио понео је на својим раменима у страшно знамење и у крваво крштење“(исто, стр. 329). (У тренутку док прекуцавам све ово, понавља се стравична историја Срба: сеоба! Стотине хиљада Срба бежи од разуларене хрватске солдатеске, бежи са својих вековних огњишта у Србију, Шумадију. То је највећа сеоба Срба не само после Другог светског рата, већ по размерама већа од оне за време Чарнојевића. Дуге колоне избеглица кроз Хрватску – малтретирају, тероришу, извлаче из аута и одводе у страшну ноћ без повратка, као 1941. године. Тај део Срба безглаво бежи преко Дрине, као што је и Филип Вишњић прешао Дрину са гуслама у рукама и чије је и само име пролећње као што беше и ондашња слобода). Филип Вишњић – како вели Р. Петровић – „немађаше више очију али певаше тако величанствене рапсодије, тако чисто савремене догађаје претвараше у епове, да као личност на далеко стоји испред свих осталих наших песника, исто замашан као Његош а скроман као срдњевековни уметници. Народно песништво после апокалиптичне и митолошке загушености и грмљаве прве, тако зване немањићке поезије, где се Богородица спушта у пакао, где Милица има пламеног љубавника, било је дошло поступно до огромног класичног савршенства облика и најзад до неког барока, са феудалном и ускочком поезијом. Вишњић је оживео понова примитивност, митологичност, и мистицизам првобитни. Оно што је имао он да опева било је за њега више него обична племенска слава, више него убојни подвиг, он је видео опет у томе стихијски поремећај и ужас“ (стр. 329- 330). Растку Петровићу се чинило да је „лежао под свим оним грмовима под којим је загуслао Филип Вишњић, загледан у крваво небо својим духовним очима једино. То је у вечном и дубоком неуклоњивом мраку којим га је слепило испунило, морао осећати лет и севање оних страшних и величанствених знакова који су претходили Буни на дахије. Разумевао је социјално своје доба боље но ма који историчар што га је отад разумео: и Турке који су силни, властодршци а не мрзе своје робље, јер им је од пророка и природе уручено, и Турке крвопије, изелице, аривисте, гоље који су се тек дочепали власти па су жељни још ждерања; кнезове који су се којекако збринули за себе, који можда и поштују власт јер се и сами заљубили у своју и који не верују у моћ народа; народ који је згажен, понижен, уништен, гладан ваздуха и бистре воде као и златних зрна жита, али који не види над собом већ само господство и неправду и небо које је тако дуго ћутало, а под собом само тврду земљу што се отвара једино да прими његове мртве; и још оне који нису ни кнезови и народ , већ који су остварење саме мисли народа, СВИТАЊЕ САМЕ ЊЕГОВЕ ХРАБРОСТИ, ТЕ СУ СВЕТИ КАО ИКОНЕ И ЗАНОСНИ КАО ЗАЛИСТАЛЕ ШУМЕ ЊИНЕ, ОДМЕТНУТИ ОД СВЕГА, ЗАРАД ЖИВОТА , ЛЕПОТЕ И СЛОБОДЕ: ЧЕТНИКЕ И ХАЈДУКЕ (моје истицање М. Л.). / Е, он је, Вишњић, видео њега, Црнога Ђорђа како прилази са мистичним јагњетом на раменима, дигнуте руке као да благосиља, прети, проклиње или изговара баш одлучну реч. Његове су уши чуле бар његове кораке, тешке пастирске кораке. Сви ти грмови под којима се разлегла онако исто утешна и заносна песма као за олтарима, гусларска, народно црквена. Задремао сам путујући, чини ми се, под сваким. Пољске цркве на огромним стаблима пуне хорова птица! / Наши племићи и краљеви подизали су у дубоким горама, под стенама, на врховима брегова манастире од мрамора и опеке и сликали легенде своје побожне младости по њима, да се скоро не би рекло да су то били и освајачи, и државници, и бекрије, већ једино поклоници и хаџије. То беху краљеви и њихове задужбине, то беше место њино на небу. Сасвим испод њих, дубоко, најниже, најбеднији, који нису видели ни сунца, ни слободе, који нису имали домова већ се пребијали од места до места, од заветине до заветине, зидали су поетске и моћне и епске легенде; и сваки догађај претвараху у химну. То су били слепци, гуслари са својим задужбинама којима усликоваху чисту патњу своју у небо. А онај цели народ световаше се и заклињаше, тепсије своје преливаше у фишеке, прекиваше у топузе, па се борио по читаве године, читаве деценије, у шумама, између брегова, иза зидина, укопавајући се у шанчеве, дижући се у ваздух кад види да је пропао, јашући на здепастим топовима, пијући бакрачима вино“ (стр. 330- 332). Пишући о Вишњићу, о оној слици коју је гуслар давно био угледао својим слепим очима – о слободној Отаџбини на небесима – Растко Петровић пише да је нама гинула стока као и војници, као што су се куће рушиле и њиве разривале. При том је Петровић веровао да је све то сад ваљда већ прошло, и ново је, велико ускршње пролеће завладало над нама. Није на жалост!
Опет се понављају СЕОБЕ и лоша ЗНАМЕЊА (на почетку ове 1995. године гром је три пута загрмео на Светога Саву, кад му време није, најављујући као у Вишњићевој песми – ш т а?)
Размишљајући о ПОЗИТИВНОМ И МИСТИЧНОМ ЖИВОТУ НАШЕГ НАРОДА Петровић је уочио да постоји „једно лагано одуховљење, скоро мистичарско, све оне чулности којом се још од памтивека одликују сва словенска племена. Док се код Руса, на пример, она страственост, нихилизам и одрицање понавља понова при сваком њиховом животном преокрету, дотле се, чини се, код Јужних Словена издваја одмах и непрестано из друштвеног живота све оно што је тајанствено, беспомоћно и болно њихове расе. Тиме се на једној страни ствара традиционално саће обичајне менталности и мистике, у коме као у каквом пчелињаку без престанка шуме њихове душе, док на другој страни остају тиме ослобођени импулси расног самоодржања и активности код сваке личности те расе понаособ. Нигде више, држим, но код Јужних Словена не може се срести та удвојеност живота: једна необорива, грозна и безобзирна виталност, жилавост у борби, и за као какву митологију њена, као огледало које је деформира, огроман живи пакао где стално бива изгнана сва мучна, незадовољива, оријентална, словенска сензуалност. Свака акција као да се каквом духовном филтрацијом ослобађа оног што би пречило њено остварење. А ономе од чега се ослободиле као да одговара нарочито место у оном расном свету иреалности и нарочита казна митологичности“ (исто, стр. 333- 334). Растко Петровић је желео да пише о РУСАЉАМА, „једној игри у селу Дубоком, која је погрешно тумачена помоћу колективне психопатологије“. У есеју Шта све може послужити за будући наш народни балет, Р. Петровић пише о народним играма, играма око мртвог, играма освете, пролетњим играма, витешким играма, играма пророка и епилептика, тарантела, свестан да наш фолклор може много пружити „једном уметничком балету“. И поново се враћа на феномен ЗВИШКИХ РУСАЉА: „Чуднија свакако од свих, мистичнија, чулнија, а сад већ ваљда једина своје врсте у Европи је она игра русаља која се код нас у пожаревачком округу, у селу Дубоком игра сваке године о Духовима. Име игре имало би на влашком да значи: духови, пошто се играчи сматрају под мистичном влашћу духа, падајући стално после игре у стварне неуропатске екстазе, проричући и имајући визије као сви надахнути. Овој обичајној бољци подлежу жене, али такође и деца и људи. Играчи, састављени од три човека, млада краља с мачевима, и од четири девојке, – три краљице и једна дворкиња – врше читав мистички обред играња са оболелим: водећи га до речице, укрштавајући га мачевима, силом му трпајући у уста ижватане траве, све до његовог коначног повраћања у свест. Њине песме су застареле, језиве и неразумљиве; њихово сујеверје непојмљиво“ (исто, стр. 334- 335).
„Наше народне песме забележио је Вук, музичке мотиве Мокрањац, кореографски још нико није забележио народне игре које су биле у сталној опасности да се тако потпуно једног дана избришу из обичаја“, пише Растко. Није ли у тим есејима у одбрану живе традиције, у размишљањима и бризи Растка Петровића, садржан и позив о оснивању и подизању МУЗЕЈА ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ?
*
Имајући у виду НЕСИГУРНОСТ ЖИВОТА, А СИГУРНОСТ СМРТИ, Р. Петровић је у туђини написао тестамент: „У нади да ће УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ о с н о в а т и НЕГДА У БУДУЋНОСТИ н е к о м е с т о (…) ГДЕ БИ ПЕСНИЦИ И УМЕТНИЦИ могли ићи да дискутују, ЧИТАЈУ или ПИШУ, где би можда могли ПОПИТИ ШОЉУ ЧАЈА к а о у с в о м ВЛАСТИТОМ ДОМУ, ја остављам Универзитету у Београду моју скромну збирку писама, мала скрипта чувених писаца, све моје слике, цртеже, умјетнине, примитивне умјетне ствари, књиге, грамофонске плоче, филмове о Индијанцима. Ја се УЗДАМ да ће цела ова колекција бити изложена на такав начин, да ће ПОСЕТИОЦИ моћи то УПОТРБИТИ И ПРОУЧАВАТИ“.
Оригинални текст Петровићевог тестамента био је изложен у Музеју модерне уметности (Београд, лето 1995).
У Београду је 1975. године основан МУЗЕЈ НАДЕЖДЕ И РАСТКА ПЕТРОВИЋА.
Када су 19. јуна 1986. године, коначно, пренети посмртни остаци Р. Петровића у Београд, МУЗЕЈ НАДЕЖДЕ И РАСТКА ПЕТРОВИЋА је био затворен.
Растко Петровић је – хоћу да верујем – својим есејима у обрану живе традиције, као и тестаментом, п о с т а в и о камен темељац два б у д у ћ а музеја у нас : МУЗЕЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и МУЗЕЈА ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ.
Мислим да би МУЗЕЈ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ требало основати и саградити у Београду.
А МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ? Треба га основати и подићи у унутрашњости Србије. Можда у Шумадији?
Или у североисточној Србији?
Можда баш негде – на погодном месту – у околини планине Ртња? Баш зато што је ова планина – како пише Миодраг Павловић – географски и митолошки центар Балкана. „Ртањ је балкански Арарат. Око њега су се истоварили, поред животиња, древни обичаји и закон реда у којем се стичу основна знања“. „Из тих крајева отичу златоносне реке. Негде у дубини овог земљишта сазревају метали и постају злато. Птице затворене у куполама планина председавају овим преображајима. Паун својим репом најављује све промене боје до потпуне белине и феникс обнавља снагу ватре и њој се опет жртвује“.
ЛеЗ 0002943
КАНАЛ ФИЛТРА 