ДЕСТРУКТИВНА ЦРТА НЕЗАВИСНЕ СЛОВЕНСКЕ ПРОЗЕ / Белатукадруз

неколико неопходних објашњења

1

„Ми знамо о својим прецима оно што знамо о себи,и не знамо о њима оно што не знамо о себи “ (Н.Велимировић). „Ми смо вршњаци свега сем Бога.Вода под земљом не слути да је близанац води у облацима.У таквом не знању,таквом самозабораву,и вршњаци живе.”Бајка заборава јесте бодљикава бајка земље“.Радомир Глушац (1949,Неготин) је објавивши своју прву књигу прозе Влажна Панонија (1976) ућутао. Нити је овај писац једне једине објављене књиге отишао у већу мистерију, нити ће овај покушај остати у мањој .

2

У есеју Опојаз В. Шкловски поред осталог примећује да се Лењин занимао за ексцентрике, за ексцентризам у уметности,за подручје ексцентризма, које се може наћи у великих реалиста- на пример у Толстоја (Ускрснуће ријечи – Загреб, Стварност, 1969, стр. 156-157). („Толстој је свој реализам заснивао на скептичном односу према уобичајном, препричавајући живот другим, неаутоматским речима. Према томе, екстцентрична уметност може бити реална уметност.“)

У тексту о сновима у боји Шкловски се присећа : „Били су то двадесете године. Баш у то време упознао сам Николаја Заболоцког, Александра Вједенског, Николаја Олејникова, Јевгенија Шварца. Они су сачињавали групу коју се звала оберуити.

Окупљали су се око дечијих часописа Јеж и Штиглиц. Били су то весели, млади шаролики људи који су различито писали, различито видели будућност. Међу њима се налазио и Данил Хармс, правим именом – Данил Јувачев.

Родио се 1905. Умро је Хармс 1942. године, у Лењинграду.

Био је то висок човек, у кратким панталонама и шареним, мрежастим доколеницама. Људи су се у то време одевали не само онако како су хтели, него и у оно што су  имали, што им се случајно задесило у кући. Виђао сам људе одевене у тешке завесе извезене ликовима лавова разјапљених чељусти и дугих канџи на шапама.

Прочитате ли неколико Хармсових ствари – вероватно ћете се зачудити. Писац увек почиње од чудноватог,  затим или мења свој поступак, или тај поступак постаје уобичајен, постаје образац за једно ново доживљавање света.

Деца и песници воле да питају „зашто?“ Свет није повезан само узрочним везама – он је повезан и уобичајеним везама. Ствари које се на различит начин појављују и доспевају једна до друге чине нам се логичне. Али их деца и песници другачије виде.

Хармсов поступак дочаравања света утицао је на дечју литературу; заједно са Хармсом радио је и Маршак, који је сматрао да у основи Хармсовог дела почива класика.(…) Стари свет је нелогичан зато што одвећ инертно живи. У својим успоменама на Лењина, Горки је забележио Лењинове речи о кловновима и комичарима : они опажају „алогизам обичног“ .

Хармс је писао текстове за кловнове, волео циркус, волео дечју књижевност. – Он је није волео идиотизам живота. Сећате ли се Хлестаковљеве приче о Пушкину? Хлестаков је говорио Пушкину: „Како је брате, Пушкину?“ А овај је одговарао :“Добро је, брате“.И то је тај идиотизам којим мали човек доживљава великог.Он не само да поставља банално питање, већ и очекује да му  сабеседник на исти начин одговори…Хлестаковљев разговор је најкраћа и најбоља пародија. на сијест биографских романа.

Судбина Хармса и обериута је махом трагична. Крајем 1931.године Хармса, Вједенског и Бахтерејва хапсе с групом сарадника Детизата и оптужују за стварање антисовјетске монархистичке организације у области дечије књижевности. И пре тога је поезија ових аутора нападна као“реакционарно жонгленрство“ или као „наступ литеарних хулигана“ чија је „бесмилена поезија – протест против диктатуре пролетаријата“.Истрага је утврдила да су оберуити смишљено иступили с бесмисленим стиховима како би  одвратили радничку класу од изградње социјализма.Хармс је 1932. године експортован у Курск, али је некако успео да се врати у Лењинград крајем исте године. Хармс је ухапшен по други пут 1941 године. Већина је завршила у стаљинским логорима, осим Заболоцког који се 1946 године вратио у Лењинград издржаввши осмогодишње прогонство…

У одгонетке стаљинизма спада и оно што каже један Стаљиниста (А.Зиновјев, Полет наше младости, Београд, Просвета, 1985, стр. 125) : „Налоге за прогонства сам и ја давао. И не видим у томе ничег лошег . И сам сам више пута поправљао спискове. Понеког брисао. Понеког самоиницијативно уписивао. Па  шта?Па хајде, пробај без таквих ствари?Да ли би дуго издржао ? Да ли би много урадио?Друкчије се није могло. Ако ти нећеш њега он ће тебе. Требало је људе држати у страху и трепету. Био је потребан полет. Без полета ништа не бисмо урадили. Пропали бисмо. А полет без страха не постоји.“

У тоталитарним системима подстиче се конструктивна, корисна, зависна књижевност. Ту књижевност стварају тзв.“корисни писци.“Користан писац у народним демократијама не може се жалити на недостатак обзира, пише   Чеслав Милош. Књиге корисних писаца (романе, приповетке, стихове) широко рекламирају, штампају их у великим тиражима, додељују им награде, гурају у обавезну школску лектиру. Упркос томе, корисни писац  су затворени  у књижевни гето. Ма о чему да пишу, о рату, или о миру, о мржњи или  о љубави, они не говоре целу истину, већ само њен део. Корисни писци су, дакле, писци делимичних истина. Конструктивна књижевност је фаворизована од партије на власти, што значи да је и зависна од ње. Конструктивна зависна књижевност ослоњена је на супротстављање етике Нове Вере етици побеђених. Чеслав Милош (у Заробљеном уму) пише о примењивању Кетмана у „народним демократијама“ и дочарава менталну структуру корисних интелектуалаца, корисних писаца.: „Кетман Ислама и Кетман двадесетог века у Европи чини се да се разликују једино тиме што би смелост до које се упуштао Садра, морала у Европи за њега брзо да заврши. Ипак, Кетман у његовим прецизнијим и строжим формама свеопште се користи у народним демократијама. Као и у Исламу, осећање супериорности над онима што су недостојни да се приближе познању истине, једна је од главних радости у тамошњем животу, који иначе не обилује радостима. „Девијације“, чије гоњење ствара толике бриге владајућима, нису варка. То су случајеви разобличеногног  Кетмана, при чему су од највеће помоћи у откривању скретања људи који примењују Кетман сличне врсте: с лакоћом препознајући у других акробатске штосове које употребљавају они сами, користе прву прилику да погруже противника или пријатеља; тиме се осигуравају, мера вештине је предупредити бар за један дан сличну оптужбу коју би њима могао упутити човек кога уништавају.“

Да не постану оно што су постали, корисне писце је могла спасити само страст за истином. Хармс и обериути су, видели смо, проглашени и некорисним и деструктивним. Књижевност коју су стварали била је опозиција оној владајућој – корисној, констуктивној и зависној словенској прози (поезији).

4

„И овог пута, а то ми налаже припадништво деструктивној црти независне словенске прозе (сва истицања су моја – М.Л.), поменућу неколико, метар и по окречених, стабала миришљавог панонског багрема у нашој башти, већ коришћеног на другим местима за домаћу књижевност (ЦрЊански, Киш, Чиплић, Петровић…), те нарочито од стране пчела“, пише Радомир Глушац у трећој причи своје прве књиге   Влажна Панонија ( алтернативни издавач Дом омладине Београда, 1976, уредници : Никола Вишњи’ћ,  Гојко Ђого, Милан Комненић, Славко Лебедински).

Двадесетседмогодишњи писац (данас већ четртесетогодшњак и још увек аутор једне једине објављене књиге ) отворено се позива на своје припадништво  деструктивној црти независне словенске прозе у причи (антипричи) Аутопортрет  са    осмехом.  Глушац кумује, даје име ономе што је постојало још од Данила Хармса. Реч је, свакако, о деструктивној независној словенској прози. У наведеном одломку Глушац даје непотпуни инвентар писаца српске књижевности, оних писаца који би се могли назвати некорисним, деструктивним, независним. Није случајно што је на првом месту непотпуног Глушчевог инвентара име Милоша Црњанског. Као што није случајно ни то што Глушац „домаћим корисницима белог багрема“ супротставља-пчеле. Пчеле као симбол  често се користе , али у овом конкретном случају оне могу бити и алузија, дискретна, на „кориснике“ багрема у руској прози     ( Хармса, рецимо ) .

У Коментарима уз Итаку Црњански пише како је стигао у Нови Сад који су Србијанци ослободили, присуствујући једној од “ Највеселијих фарса рата“.У згради општине Кашанин је већ држао предавања и говорио о величини поезије Дучића . „Ја седим међу слушаоцима и слушам то , без икакве зависти , још увек у похабаном   оделу бившег официра и нико ме не познаје и нико не зна.Самоћа непознатог песника је један од најдубљих доживљаја песника“,пише Црњански. После два-три дана решио се да иде матери у Иланчу и презими „у сиротињи једног, запуштеног осиромашеног, изгинулог села. А пошто су и бродови стали на Дунаву, идем у Иланчу преко Темишвара,где моја мати има, на гробљу, поред гроба млађег Радичевића, гроб своје ћерчице, која је умрла после једног пада са клупе, за шта је била крива једна дадиља, и гроб свог малог сина, који је умро после једног пада из дечјих колица за шта сам крив био ја.Моја мати никад није била заборавила та два гроба“.Поред србијанске коњице у Темишвар, су тада, биле ушле и румунске трупе и сви су хотели били пуни румунских официра у униформи боје сладоледа.Црњански је пролазио крај кафана, крај којих је пролазио у детињству, крај Позоришта у које је ишао.Тражио је преноћиште. Преноћишта су била скупа. Изненада, Црњанског је на улици препознао један од његових земљака са којим је ратовао у Галицији. Тај Србин је на глави имао белу шубару козака.Он је Црњанском рекао да у Темишвару нема нигде соба, „али да се лепо може преноћити у салону једног бордела, Сребрног салона… А кад на моме лицу примећује знаке гађења, он ме тапше као медвед, по леђима, па виче да не морам, ако нећу, да спавам са девојкама. На њих чекају читави ешалони официра“. Црњански одлази са земљаком у тај бордел и тамо сусреће групу Србијанаца. „Они су сасвим друкчији него онај официр у Команди места, Загреба. Грлимо се и љубимо као браћа и мој Лаца наређује, револвером, да устану, Румунима. Вели, сад ће да се пева наша химна. Певамо затим Ој Србијо мила мати, а Румуни устају врло учтиво. – Ја онда хоћу да комплиментирам рмпалије Цоловића на њиховом гоњењу непријатеља, од Солуна до Темишвера,па велим : мора да је било тешко. Они се успијају као нова млада и веле : добро да се једном свршило.Окилавило се.- Затим се опет грлимо и љубимо и певамо Тамо  далеко. А чим то запевамо , потеку  сузе. -Ноћ коју смо, затим, приредили била је бурна .“

Црњански је од те ноћи „направио једну прозу, као из  Куприна “ и штампао је у Београду ( Прогрес, 1920.) Полиција је тај број забранила и запленила. Издавач Црњанског, Цвијановић, питао је писца, преко писма: шта је то ког врага написао ? Шта би тек било да је пакао описао? Реч је о прози РАЈ која ће бити објављена у књизи ПРИЧЕ О МУШКОМ. И РАЈ, и ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИћУ, и КОМЕНТАРИ УЗ ИТАКУ, типични су примери деструктивне, некорисне, независне словенске прозе.

Повратак из рата у родни дом спада у најтугаљивије ствари. Црњански, сећајући се како је заувек отишао из Темишвара, пише: „Возови не иду, а снег пада. – Идем , затим, колима до Иланче, друмом над којим гракћу вране, равницом мојом, која је сад пуста и нема краја. У том зимском вечеру цео мој живот чини ми се једна фантазмагорија“.Педесет и шест година после објављивања РАЈА (годину дана уочи смрти Црњанског) појављује се Глушчева Влажна Панонија, прва књига прозе коју је део књижевне критике прихватио  са нескривеним синпатијама , не трудећи се да дубље проникне у њен значај и домет (ваљда по неписаном правилу ишчекујуђи другу књигу писца која, се, ево, ни до данашњег дана није појавила ). Глушчева прва књига прозе је ушла на мала врата српске књижевности (преко једног алтернативног издавача).

Глушчеви вршњаци (углавном мање даровити), у међувремену, ушли су на врата тзв. великих издавача. (ушли да тамо остану, по свој прилици, до сенилне старости, изгледа. поставши корисни писци .Они чије се књиге чекају и редовно награђују, и глатко објављују).

У причи Послератни возови  (реч је о возовима после другог светског рата рата,  симболу и метафори). Возови се враћају или односе путнике , успомене и ствари. Име сестре наратора ове приче-Магдалена, веђ на нешто конкретно дискретно упује. Г.Константиновић,који се такође појављује у овој причи ,пример је поједностављивања  карактеризације лика.“Он је данима ћутао и осим имена нисмо готово ништа знали о њему. Оне хоћи када се испред наше куће зауставио црни форд-такси са Г.Констатиновићем породица је имала чудну слутњу да се штогод необично дешава . Поготово што долазак таксијем из Новог Сада кад су се сатима ломатали послератним  возовима није била дуго привилегија обичног повратника из рата какав је он уистину изгледао у очупаној и избледелој официрској долами без ознака , те октобарске јесени на панонском блату. Тетка му је наместила  прве ноћи собу до Магдаленине, ону исту у којој је одседао још пре рата Г.Радаковић када је долазио у пословне посете очевој фирми и касније као Магдаленин заручник  „. Две странице даље у истој причи Глушац констатује да “ г. Константовића и даље ћути“. Г. Константиновић је данима ћутао, уз лулу са лошим  дуваном. Онда је једне ноћи криомице извео Магдалену у Врбову шуму крај Шлајса. Много касније када  сам одрастао тамо сам одлазио са Радмилом. Потом су они сваке вечери у влажној тмини радили што је забрањено. Недалеко су хитали још  одоцнели послератни возови. „Сестра је већ плакала, гласно сасвим, тако вероватно није ни чула када сам рекао да све знам  о њој и г. Константиновићу.“

Глушац је тако отворио своју прву књигу прозе једном трагичном љубавном послератном причом у којој послератни возови не значе само метафору о пролазности  љубави (ако је о њој уопште било речи?), већ и сву накарадност послератних, „вунених времена“ (како би рекао један од уредника прве Глушчеве књиге). Уносећи иронију и цинизам, деструкцију у изградњу својих прича, Глушац је (да употребим израз Ч. Милоша) пишући о послератној стварности стремио случају разобличеног Кетмана.

У најуспешније приче ове књиге спадају, свакако, прозе Сви туку Марију и  Спровод.

6

Глушац затвара своју књигу прозе причом (антипричом, апокрифом – како је сам писац одређује)  Два разбојника, која је у суштини преузела основне појединости из новозаветне традиције о распећу Сина Божјег, с том разликом што се Распеће у Глушчевој причи дешава у нашим временима. Два разбојника су апокриф (спис који одређује тајност, скривеност, који не одобрава званична црква). Тиме што је ова прича добила повлашћени статус (крај књиге), писац је највероватније сугерисао евентуалном пажљивијем читаоцу чињеницу постојања канонских и неканонских књига Старога и Новога Завета. Временом је растао број апокрифних књига – пише Ђ. Трифуновић: „У номоканону (Крчмији) светога Саве наведени су пописи канонских књига – канон Атанасијев, канон Григорија Богослова, канон Амфилохијев, канон апостолски. Преко Русије су у српску књиевност дошли и други спискови апокрифних књига. И поред свих спискова, апокрифи су у српској књижевности много и дуго преписивани, до ЏИЏ века.Неки су и у цркви читани – Протојеванђеље Јаковљево  (на дан Богородичиног рођења), Никодимово Јеванђеље (Велика субота, Ускрс), легенда о Богородичином успењу (на Богородичино успење)“.

Глушчева прича Два разбојника је и по свом наслову и по садржају апокриф. По својим скривеним порукама ова прича је најрадикалнија критика актера тоталитарног система . Основну и познату причу о распећу Глушац допуњује и обогаћује  профаним детаљима.Тиме овај писац уноси деструкцију, разграђује свету причу, разобличујући Кетман војника певолуције.

У познату јеванђелску причу о Распећу Глушац уводи и елемент позорнице, свирце  плесаче и плесице који распламсавају у народу уморним од свега, лавеж срца (стр. 93).“Газда и Велики брат позоришта поздрави окупљене   гледаоце из свињског седла. Крмача се поклони поштованом свету,и он склизну на под праћен громким смехом. Када је свиња натрашке кренула ка завесама, управник јој једним захватом мача одруби главу. Глава се откотрља у прве редове. Жене које су дотад потајно зуриле у Христа, вриснуше престрављене. Обезглављена животиња у крви, полако сиђе у свој тор“    (стр. 94. ). Уводећи у своју апокрифну причу злокобни појам Великог брата, писац циља на један одређени злогласни тоталитарни систем. Глушац уводи и Ноћ  као јунака своје приче о распећу.

„Гледаоци брзо прихватише овај трећи чин приче. Младић је изведен пред златни престо у коме је седело његово величанство, звано Велики иследник. Братство је тражило од њега да казни тог који се стави испред свих и хтеде да уништи основно начело и суштину постојања, да исцеди сок снаге живота у Богу и непрестаном борењу са супротним. Клицали су већ смрти и гробу, кад велики Велики иследник изрече смрт и гроб, да се том ходочаснику, чаробњаку и научнику одруби глава с мутним мислећим мозгом, и изгоре очи, али да му се прво из корена ишчупа пасји језик којим је говорио о рушењу старог света и реда„( истицања – М.Л.),  (стр. 97-98). Младић изведен пред златни престо и осуђен бива спашен чудом: „Одједном искочише пред смрт, три црвено-црна коњаника преживелих из оне гнусне и нечасниве дружине. Докопаше осуђеника из загрљаја сечива и муњевито одјахаше пут спасоносних  шума где се поново скпљају и почињу“ (стр. 98).

Глушац гради своју причу разграђујући позната новозаветна причу. Крај (анти)приче Два разбојника донекле подсећа на епизоду распећа у јеванђељима. „Беше три поподне. Прво Исуса приковаше, и уздигну се распеће  над Голготом,       костурницом. Мали Закхеј се попео на суву смокву не би ли боље видео тај доживљај, монахиње и жене наричу, чупају косе у општем нереду, и тада непримећено, иза брда долете стотинак црвено-црних јахача исуканих ножева и крвавих очију. Направише кланицу на тој згаженој змијурини. Отеше своје другове     двојцу разбојника. Момци хтедоше да скину Исуса, чија им се храброст допала, али вођа повика: „Шта ћемо са крстом! а и без тога им је горело под ногама, па мушки јурнуше , замичући у шуму (сва истицања су моја – М.Л.) где их нико не може стићи. Јудејци убрзо дођоше себи. Престројише се, опкољавајући Голготу. Исус који је свих тих дана ликовао сада заплака, дозивао је: ‘Мама, мама! Боше, зашто си ме оставио?’ Бесни крволоци му машу ножевима под грлом, ‘Ти нам нећеш умаћи’ „.

Разбојници, као што видимо из Глушчеве приче, спасавају своја два распета друга разбојника, не и Сина Божијег. Глушац спасиоце назива час стотинак црвено-црних јахача час хајдуци, а вођу Спасиоца  вођа хајдука. Син Божији је препуштен тајанственим намерама Неба и Бога Оца и бесним крволоцима који му машу ножевима под грлом. Разбојници су људи. И то они од најгоре феле. Они који су тражили Бога кроз човека, и постали безбожни. Они који су тражили срећу у човеку, и унесрећили се. Они који су тражили светлости у човека, и запали у таму акрепску. „Тражио је све у човеку, и очекивао све од човека, но обогаћен једино разочарењем и гађењем повукао се сада у своју очајну сиромаштину“ ( Николај Велимировић, Речи о свечовеку, Глас цркве и Српска царска лавра Манастир Хиландар на Светој Гори Атонској, Шабац,1988, стр. 128). Епископ Николај који је стицајем познатих околности и варварским настојањем представника Нове Вере био деценијама забрањен писац, пушта букве у једном од својих дела које је написао у младости да проговоре о генези разбојника. „Ми, мирне и неустрашиве букве планинске, давале смо више надахнућа, више светлоста и истине, и више љубавних огња што осветљава широки и вечити живот, но човек, самозвани цар природе.- Зашто нас човек никад сестрама не назива, – горди човек нас смирене букве? – Зашто се никад не поучи од нас стрпљењу? И ведрини? – Навикао је да само као разбојник долази к нама са секиром на рамену. Никад да ослушне нашу ћутњу! Никад да разуме наше шумљење? – Долазио је са телом, да нађе огрева за тело. Па је долазио с телом, да нађе хлада телу, хлада и одмора, сна и здравља. Никад с душом, да би срео нашу душу.Никад с осећањем братства да се здрави с нама.Још мање са смирењем, да нас пита за истину, и савет.Зато смо га прозвали разбојником.“

Својствено је разбојницима, дакле, да грабе и отимају бездушно од свих осталих људи, да заснивају своја царства и господства на овој планети. Разбојници воде непрестане  ратове с Богом и природом све време свог деловања. Видели смо да и на крају Глушчеве прич Два разбојника, разбојници као Спасиоци измичу пут шума као безобзирни победиоци.О тој разбојничкој пракси проговориће и Никола Милошевић у  књизиМарксизам и језуитизам  (Слободан Машић, Београд,1985),која се појавила девет година после Глушчеве  Влажне Паноније’. Наиме, позивајући се на Исака Дојчера, на чињеницу да је Лењину било јасно да у датој ситуацији само борбене групе могу опскрбити партију финансијским средствима (Дојчер : „Лењин је често говорио да добар револуционар мора бити спреман пузати по блату ако то изискују потребе револуције и сада је управо то наредио борбеним групама“), Никола Милошевић пише: “ Дојчер указује на чињеницу да је главно поприште операције борбених група био Кавказ и да се најславнија пљачка, пљачка једне државне ковнице новца ( или експропријација, како се то тада називало ) догодила 23. липња 1907. године на једном од главних тргова Тбилисија. Захваљујући оваквим и сличним операцијама, Стаљинов ионако никада особито висок углед срозао се- вели Дојчер- на још ниже гране, али је било свеједно шта о њему мисле његови политички противници докле год је знао да иза њега стоји Лењин и да одобрава његову делатност. – И најзад, дајмо реч и самом Лењину. Своје гледиште о борбеним групама изложио је Владимир Иљич најпотпуније и најдалекосежније у једном програмском напису из 1906. године, са варљивим и двосмисленим насловом Партизански рат. Под овим последњим подразумевао је Лењин нешто сасвим друго од оног на шта ми данас мислимо кад употребљавамо ту исту реч. Партизанским ратом називао је он активност тзв. бојевика која је, како сам каже, имала два основна вида : убиства појединих функкционера војно-полицијске службе и конфискацију новчаних средстава, како државних тако и приватних лица, с тим што је новац од великих експропријација ишао у партијску класу а новац од малих пре свега а понекад у целини  на издржавање самих експропријатора“  (Н.Милошевић, нав. дело, стр. 18 ).

Колико је заступање једног оваквог радикалног критичког преиспитивања бољшевичке револуционалне праксе  било „јеретичко“ можемо видети по жестини напада који је уследио из идеолошког центра СФРЈ: у загребачком Оку објављен је натпис Страхоте заблуда 82 Давора Качара, с наднасловом Монтирани процес Лењину и поднасловом Атентат на Лењина у Дому омладине у Београду. Читав тај случај је сведочанство о томе какве су све потернице  расписивале за истином у тзв. Титовој Југославији. Није неважно ни то да је прво издање поменуте Милошевићеве књиге објавио један приватни, београдски алтернативни издавач, С.Машић. Велики издавачи иза којих је стојала социјалистичка држава имали су,наравно,преча посла.Објављивали су  корисне писце.

7

Глушчеву књигу Влажна Панонија, као деветнаесту,такође је објавио један алтернативни издавач.Била је то необична, даровита збирка (анти)прича, какве се дотле нису могле прочитати у савременој српској књижевности. Упркос прокламованој слободи стваралаштва и наводном демократизму титоизма, режим је поседовао читав механизам  онемогућавања штампања књига писаца независне деструктивне словенске прозе. Режим је фаворизовао мање даровите и послушније, корисне писце  којима су широм отворена била врата великих издавачких кућа. Глушац, писац једне вредне књиге (надајмо се, не и једине објављене књиге! ) може бити задовољан, не толико због онога што је написао и објавио, ни због ћутања које траје више од шеснаест година, колико због тога што га наши Јудејци нису на време добро уочили, идентификовали. Или се можда варам : можда и јесу? И можда баш управо у томе треба тражити разлог што он као даровит и самосвојан писац (кум синтагме деструктивна црта независне словенске прозе  ) није имао среће са објављивањем својих рукописа (којих сигурно мора бити у фиокама његовог радног стола) у последњих шеснаест година? *

1991-1992.

______________________________ НАПОМЕНЕ

*  Овај текст је у целини објављен у првом броју новпокренутог часописа  „САВРЕМЕНИК плус“. Радо  бих последњу реченицу овога есеја – одстранио, данас, пет година доцније, дакле, током јесени 1997. године. Она не стоји, чини ми се. Што г. Глушац није објављивао своје рукописе, после књиге ВЛАЖНА ПАНОНИЈА, то није зато – како ми се чинило крајем 1991. године – што није имао среће, што је био „препознат“, у немилости. Не, сећам га се као функционера УКС – уствари врло нерадо и са извесном индигнацијом. Једноставно, писца је одвукло нешто друго од књижевности, не желим да овде именујем шта је то. („Политика“ је српској књижевности увек одвлачила писце на своју страну.)  Дакле, претерао сам у оцени у овог писца и у својим претпоставкама : Да је овај писац имао написаних књига после ВЛАЖНЕ ПАНОНИЈЕ могао их је објавити… (Октобар, 1997)

У нашој земљи Хармс је дуго био непознат писац. О минијатурама Данила Хармса пише А. Флакер (Форум, бр, 3-4, 1969). Тек 1982. године београдски часопис Знак објављује у својој библиотеци Хармсову књигу Случајеви. Преводилац и писац предговора овог издања пише: “ Откако је откривен крајем шездесетих година, цорпус обериутианум је извучен пре свега са становишта разграничавања конструктивног и деструктивног , као битних одредница авангарде уопште (дехијерархизација књижевних родова и врста , укидање карактеризације ликова  , оправданости мотива итд . ). Расветљена је , затим , повезаност обериута с наслеђем футуриста , пре свега Хлебњикова , и с посредним утицајем европске авангарде тога времена . Многи аутори нашли су се пред задатком да, предочавајући књижевно откриће , посегну за методом књижевне генеалогије: потребно је било установити порекло књижевности апсурда и црног хумора , књижевне претке пародије нонсен-се-фицтионе-а , гротеске и ‘ дечијег говора ;ваљало је најзад , истаћи које се појаве у европској књижевности средине века текстовима оберуитиа  антиципирапију“.На оберуите утицала је традиција нонсенс   литературе ( Соловјов,Сологуб,Ал. Толстој и браћа Жемчужников ).Нонсенс литература с краја деветнаестог века чекала је око педесет година  да би била прихваћена као као књижевно наслеђе „једног тока европске књижевности који је у делима   Јонеска, Бекета , Олбија, Пинтера, Мрожека, итд , почео нагло да се шири почетком шесте деценије“.ОБЕРУИТИ (Хармс поготову) свакодневицу нису видели НИМАЛО РУЖИЧАСТО. Метод ових писаца био је подређен намери да се разоткрије ,“идиотизам малог човека“.

Обериу  тј .Удружење реалне уметности објавило је и свој Манифест Обериу у коме се, поред осталог, каже да Обериу иступа, „као нови одред револуционарне  уметности. Обериу не клизи по темама и врховима ствараластва , оно тражи органски ново и прилаз стварима. Обериу  загриза у срж речи, драмске радње и филмског кадра.Нови уметниички метод Обериу је универзалан , али налази пут за представљање било које теме. Обериу је револуционаран баш због свог метода…“ Ово удружење је „слободно и добровољно,  оно окупља мајсторе а не шегрте , уметнике а не молере .  Сваки зна самог себе  и зна шта га везује са осталима …“Када је реч о поезији оберуита : ,,Наша жеља  за стварањем је универзална : она  шикља преко свих видова свих  уметности и продире у живот ,обухватајући га са свих страна.И свет се, запрљан језицима  многих будала, заплетен у  жабокречину ‘преживљавања’ и ‘емоција’  сада  поново рађа у свој чистоти својих  конкретних, одважних форми. Понеко нас и сада крсти ‘заумницама ‘. Тешко је рећи шта је то :  потпуни неспоразум  или  безизлазно неразумевање основа језичког стваралаштва? Нема школе  која нам је више непријатељска од заума . Ми смо реални људи конкретни до сржи и први непријатељ оних који ушкопљују реч и претварају је у слаб и бесмислен изрод. У свом стваралаштву  ми проширујемо и продубљујемо смисао предмета и речи, али га не уништавамо. Конкретан предмет, очишћен од књижевне и свакодневне љуштуре, постаје тај предмет с механичком тачношћу. Ви као  да почињете да сумњате да је у питању предмет који видите у животу? Приђите ближе и додирните га прстима. Погледајте предмет голим оком и видећете га први пут очишћеног од крхке књижевне позлате. Можда ћете тврдити да су наши сижеи ‘не-реални’ и ‘не-логични’? А ко је рекао да је свакодневна логика обавезна за уметност? Нас задивљује лепота насликане жене, без обзира на то што је упркос анатомској логици уметник изврнуо лопатицу своје јунакиње и окренуо  је у страну. Уметност има своју логику и она не уништава прдмет, него помаже да се он сазна.“

Старица ( најзамашнији Хармсов прозни текст) поседује “ све одлике Хармсовог стилског поступка из његових минијатура, атмосферу свакидашњице прожету свешћу о ‘ непостојаности трагедије у свету који је изгубио заједнички систем веровања ‘ (Р. Вилијамс), о човековој немоћи да одреди своју судбину и да се одупре бесмислу унутар те извесности. (…)

Дословна понављања истих слика (старичине и Сакердонове ноге која стрче испод халата; пуцање емајла у посуди Сакердона Михајловича; прелетање сенке димњака преко кровова и улице; пролазак инвалида с механичком ногом; жега која исцрпљује јунака итд. ) тек подвлаче баналност свакодневних збивања и уздижу их до гротеске и праве мистичности. Оно, пак,што највише заокупљује у причи, с једне стране, поступак пародирања ауторске позиције, огољавање илузије приповедања, и, с друге стране, присуство књижевног  предлошка чије учитавање сврстава Старицу у она савремена дела светске прозе која зовемо металитературом . – Маниром свакодневног говора, у техници проширеног   „сказа“ ( приповедач је обичан, мали грађанин који се, упркос својим тривијалним и анахроничним списатељским замислима, не издваја од других чак ни тим готово анималним рефлексом да се не претвори тек у једну од ствари која га окружује) , главни јунак описује своју свакодневницу без одбира, а истовремено, као приповедач, замишља да је приказује транспоновану, сублимисану, у функцији главног тока радње (догађаја у вези са старицом). Тај главни ток радње, међутим, одвија се спорадично и меша се са оним планом приче чија је окосница јунакова намера да напише причу о “ чудотворцу који живи у наше време и не чини никаква чуда“ . Поменута намера која се у то и Ä такво наше време Ä може схватити само као хибрис, прекорачење, као мера савремене трагичности, постаје оправдање за причу достојну читаочеве пажње…“ (Д. Михаиловић)

Метод, дакле, у Хармсовој Старици (антипричи) води разарању, деструкцији самог поступка сказа …

ЛеЗ 0002948

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s