Закључни осврт

 Загњури се кртица под земљу и заборави, да постоји сунце.Зашто заборави кртица, да постоји сунце? Овом реченицом Н.Велимировић започиње свој текст Тешко теби, Витсаидо! (в. у књ. Речи о свечовеку, треће издање, Глас цркве… Шабац, 1988, стр.235).

И даље Велимировић, у свом особеном стилу, пита: О илузијо нојева! Шта помаже скрити главу у песак, а цело тело предати забораву и опасности? Погле, загњурили сте и ви главу у песак анализе, а цело остало своје биће изложили сте забораву и опасности.
Приговор је упућен  белим људима, представницима културе. Како ће те доћи до истине само мозгом, када се мозак радије да водити, заводити, него што сам води? И гњурајући у анализу, нешто се дуже и знојније њиме ходи? Велимировић је сматрао два пута што воде стварности:један води истоку, други западу. Онај достиже к циљу, ко је у стању ходити на оба та пута истовремено. Смејаће нам се ствари, ако их тражите у стварности. То је смех  Сатане. Велимировић је огорчен Европом, назива је Гордости Бела, пре свега зато што је изгубила веру у Дух. Велимировићев Свечовек овако говори Европи:

“ Да је морском песку проповедано моје јеванђеље хиљаду година,он би се дигао са дна на површину и засијао би дијамантским сјајем. И земља би већ постала достојна сапутница осталих звазда „.Чим је Европа изгубила веру у дух,добила је „веру у крв.Доктор Дух је банкротирао,и Доктор Крв је привукао све пацијенте к себи,/ Изгубљени дух, игубљено здравље. Гурманство за стварима заменило ти је дух, но није ти донело здравље. Зато си почела отимати здравље из природе,завоје за тешке ране своје…“  Отимачина Европе и синова риђе иловаче од природе,догматична вера у природу и здравље, значи копсекветно веру у дух природе. Велимировић,или пак његов Свечовек, залаже се за веру у дух човека. „Јер из духа,и само из духа, кључа здравље“.

Велимировић је далеке 1920.године објавио Речи о свечовеку, изневши своја размишљања о Богу, о човеку. Најзад, о Свечовеку. По Велимировићу, „Свечовек је распети Бог у свему“.Ова Велимировићева књига актуелна је и данас, а биће ваома актуелна и сутра, и прекосутра, и права је штета што многе генерације – у читавом послератном периоду – нису имале прилике да ову, као и друге Велимировићеве књиге, упознају у право време, на жалост. Велимировић је,скоро педесет година, у тзв. Другој или Титовој Југославији,  био стална мета идеолошке ортодоксије; маргинализован је  толико, и као личност и као стваралац, да ће српском народу, а пре свих  његовим ученим људима, бити потребно дуже време па поновном откривању и упознавању Духа овог изузетно  плодног и свестраног духовника, какав се рађа једном у сто година.
Недавно је објављена, невелика обимом, књига Владете Јеротића  Разговори са пправославним духовницима (КЗ Борисав Станковић, Врање, 1994, библиотека Преображење,1) ; књигу чини осам поглавља: прво је посвећено оцу Јустину  (Поповићу), друго руском јеромаху оцу Силуану у Паризу, треће студеничком оцу Јулиану, четврто игуманији Ефросинији и оцу Павлу из манастира Грнчарице, пето митрополиту Антонију  (Блуму ) у Лондону, шесто оцу Сави, из овчарско – кабларског манастира Вазнесења, и седмо и осмо оцу Тадеју. Јеротић је бирао као своје сабеседнике духовнике, директне ученике и изабранике владике Николаја Велимировића. Јеротић је, дакле први послератни писац и истраживач који се дискретно, ненаметљиво, зналачки упутио стазама које су зарасле дивљом трвуљином; покушавајући да успостави танке, скоро покидане нити. Да те нити, ипак, нису покидане, да су њихови најбољи чувари духовници са којима је разговарао, показује и најновија Јеротићева књига. Многи ће је читати као прворазредно мисионарско дело, штиво, али Јеротићева књига је, свакако, више од тога. Јеротићева књига, из странице у страницу, проговара о оном једином што је потребно.

1

Не треба дизати ниво теолошког образовања само руског човека, наводи Јеротић речи митрополита Антонија (Блума), већ свих православних : „Бољшевизам није уништио православље. Напротив“. Митрополит Антоније се с правом прибојава како ће Русија одолети другом великом искушењу – Европи, када се једном границе буду отвориле. Митрополит Антоније упозорава (индиректно) на оно што је Николај  Велимировић упозоравао за живота, а нарочито у књизи коју је написао као заточеник злогласног логора Дахау (Речи српском народу…, објављена тек 1985. године у Химелстиру, која је, са закашњењем, од тридесетак година, стигла – не свима онима којим а је била упућена већ ретким појединцима).

Постоји негативни дух технике, стандарда, свега површног и обездушеног што може да угрози не само руског и српског, него и бугарског и грчког човека . Велимировић је крајем Другог светског рата вапио дроз тамнички призор логора Дахау :

„Нека нам школе буду са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. / Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.” Била би то суморна слика, захтевало би то истраживање и писање подужег књижевно-социолошког есеја о ономе што смо познали у својој земљи, која није чула речи Николаја Велимировића. Нужно је превредновање, откривање много чега. Преко пророка Јеремије Господ је овако говорио за свој народ: „ШТО ОСТАВИШЕ ЗАКОН МОЈ И НЕ СЛУШАШЕ ГЛАСА МОЈЕГА, НЕГО ХОДИШЕ ЗА МИСЛИМА СРЦА СВОЈЕГА И ЗА ИДОЛИМА – ЗАТО, ЈА ЋУ НАХРАНИТИ ТАЈ НАРОД ПЕЛЕНОМ И НАПОЈИЋУ ГА ЖУЧИ“.

И у нашем народу мнозина је оних који погазише стари закон Божији. Који су учинили најпре не десет, него много више грехова. Који су разбили таблице Мојсијеве и поклонили се златном телету. Није читав народ такав, наравно, али , узалуд је говорити да читав народ није такав. Јеротићева књига је драгоцена, дакле, не као прворазредно мисионарско штиво, већ као незаобилазно сведочанство о томе да се у српском народу није угасио онај вечни жар који је тињао у пепелу тоталитарне пар(т)ијске државе ; да постоје велика добра људи, духовника, дародаваца. Да постоје велики дародавци у нашем народу, наравно, после Бога, и да су то, увиђамо читајући најновију, Јаротићеву књигу, они духовници, директни ученици или изабраници Николаја Велимировића . Није то, дакле, култура, јер су у њој, како је предвидео и говорио Велимировић- бели ђаволи (поклоници културе, њеви идолопоклоници), у суштини бедници истакли, „нешто променљиво и пролазно, шарено као шарка змија, наметљиво као блудница, сурово као дивљи вепар, лукаво као лисица, крволочно као ВУК. Сви народи света то су осетили на својим леђима. Сви то могу посвадочити“ .

2

„Шта ви, и ти  као учени људи, представљате српском народу? “ Овим оштро интонирани критичким речима, обратио се отац Сава, игуман овчарско – кабларског манастира Вазнесења (септембра 1992)  Јеротићу и наставио: „Појављујеш се, чујем, на  телевизији и причаш оно што траже од тебе (сва истицања су моја-М.Л), а не сведочиш Бога, не говориш о Богу кога је народ једино жедан и гладан. Половичан си, млак си, уплашен си,  гледаш да се ником не замериш, а што се тако непрестано занераш Богу – ником ништа!   Какав си ми ти то доктор, кога лечиш и чиме?  Зар у овим претешким,  можда последњим временима,  ти избегаваш да говориш оно што је једино потребно, него трабуњаш шта су те други научили и шта си прочитао књигама . Знаш ли ти колико ти је година ?  Исто колико и мени зар не! И шта мислиш, колико нам је остало живота? Зар ти не увиђаш и не сагледаваш шта си све пропустио у животу и шта си све сувишно говорио, писао, чинио? Зар треба да постанемо сасвим немоћни па да схватимо  шта је једино потребно да говоримо и радимо?  Прени се, уозбиљи и посвети се сав Богу, ово време што ти је још Бог оставио да Му се цео посветиш“  (Јеротићево дело, стр. 53 – 54) .

Приговор оца Саве упућен Јеротићу, индиректно је упућен и свим другим српским интелектуалцима, или ученим људима; онима који су се заборавили; онима који су гледали, увек, да се ником не замере, избегавајући да говоре оно што је једино потребно. Јеротић, ипак, спада у оне ређе ученије Србе (редовни члан је УКС и Медицинске академије, а однедавно и дописни члан САНУ). Па ипак, приговор је упућен Јеротићу (Београд, 1924) који је завршио Медицински факултет и специјализирао неуропсихијатрију , а у Швајцарској, Немачкој и Француској психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице Др. Драгиша Мишовић у Београду, а од 1985. године предаје као преофесор по  позиву на Теолошком факултету у Београду. Шире интересовање одвело је Јеротића из психијатрије и психотерапије у културну антропологију. Посвећује низ година неговању односа књижевности и психијатрије, објављује чланке, есеје и веће монографске студије из домаће и светске књижевности. Студирајући психологију и теологију (које није завршио), Јеротић је развио обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области религије и психотерапије и филозофије и психијатрије. Осим уџбеника и монографија објавио је следеће књиге: ПСИХОАНАЛИЗА И КУЛТУРА (1974), БОЛЕСТ И СТАРЕЊЕ (1976), ИЗМЕЂУ АУТОРИТЕТА И СЛОБОДЕ (1980), НЕУРОТИЧНЕ ПОЈАВЕ НАШЕГ ВРЕМЕНА (1981), НЕУРОЗА КАО ИЗАЗОВ (1984), ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, 1. део (1984),  ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИНДЕНТИТЕТ (1988), ЈУНГ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА (1990), МИСТИЧКА СТАЊА, ВИЗИЈЕ И БОЛЕСТИ (1992), ПУТОВАЊЕ У ОБА СМЕРА (1992), ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, 2. део (1993) и ПСИХОЛОШКО И РЕЛИГИОЗНО БИЋЕ ЧОВЕКА (1994). Неке од ових књига имале су и по неколико издања. Међу Јеротићевим монографијама запажене су нарочито две: „Личност младог наркомана“ (1974, Института за алкохолизам и наркоманију) и „КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ВЕЛИМИРОВИЋЕМ ДАНАС“ (1993, Епархија шабачко – ваљевска, Шабац).

Приговор који отац Сава упућује Јеротићу ( упркос томе што иза Јеротића стоји позамашан опус, као и ограда да отац Сава “ чини ми се, других школа, осим монашке нема“), није за подцењивање. Јеротић коментарише  тај прекор, то јест, пише поводом њега: „Захвалан сам Богу; -каже Јеротић ,што кад већ нисам могао да лично слушам владику Николаја Велимировића, бар сам чуо и разговарао са неколико његових директних  ученика и изабраника. Они и данас, иако их има још само неколико, сведоче целим својим биће шта је српско православље, шта је верватно и какав је био и шта је радио владика Николај , ако не целином своје сложене личности, оно сигурно оним његовим најцелоснијим и најбољим делом“ (стр.54). Индиректно, Јеротић уважава приговор оца Саве. Директно Јеротић је на најсажетији могући начин одговорио; чему иначе оваква једна књига Разговори са православним духовима?
 

Некако у исто време када сам завршио читање најновије Јеротићеве књиге, добио сам и тек одштампан примерак књиге КЊИЖЕВНОСТ И ЈАВНА РЕЧ ( Браничево, Пожаревац , 1994) Предрага Павлаестре, књижевног критичара, историчара књижевности, академика и председника Српског ПЕН центра, књиге се завршава речима које подсећају на то да је Николај Велимировић  гледао даље и дубље:

„Тако се на почетку новог доба српски народ изнова нашао у замци свог исконског архетипа поново у тамном вилајету, за који је везана његова историјска и духовна судбина да ће му сваки корак бити погрешан, а свака одлука повод за кајање. Ако на прагу новог доба српска свест буде прихватила ту истину пре него што нестане са лица земље, само здрава критичка разборитост просвећеног народа моћи ће да нађе и понуди неопходан излаз. У ново доба Србију неће увести осорност и тенкови, који су јој већ разорали душу. Може је увести само свест и просветљење ума, појединац као уздигнута личност, свестан својих могућности и обавеза стечених у здравој породичној заједници“ ( стр.137).

Из овог Палавестриног Саопштења поднетог на скупу Српски народ на почетку новог доба у САНУ 8. јуна 1992. године вреди навести још  једну општу констатацију: “ Показало се неодрживим да ће се стара сеоска патријхална задруга интегрисати у грађанско друштво. Упрокос утопији о Србији као моралном чиниоцу на истоку, то је изазвало први велики раскол и довело до потреса у српској култури на почетку ХХ века . Силовит стваралачки, морални, привредни, државнички и војни полет Србије на почетку тадашњег новог доба био је срећна и плодна катарза унутрашњег раскола. Касније насилно потискивање недовољно сређене недозреле грађанске и градске културе коју је у другој великој историјској кризи модерне Србије извршила бољшевичка револуција још теже је уздрмало темеље српске заједнице и српске духовне самосвести. Изазвана је збрка у душама, расуло у главама, пометња у захтевима, опрез у очекивањима.“ Све је ово упечатљива слика – цивилизацијског поремећаја, духовног осиромашења и моралног пада. У време растућег национализма, распламсале страначке борбе без одговарајуће политичке културе, крајности, насиља, верске нетрпељивости и арогантног аутистичког отуђења власти, и Јеротићева   и Палавестрина књига, у много чему различите,упућују на исто: на излаз из пораза.Упућују према преображају  (или, како Палавестра каже), ка “ ситном раду сваког човека, (…) прегалаштву за општу ствар и у доброј вољи да се ствари покрену и измене“. Нарочито Јеротићева књига може бити од помоћи да се „накупљена енергија незадовољства и горчине усмери ка здравим циљевима“, ка доброј вољи, ситном прегалаштву, промишљености, трезвености и очишћењу од мржње. У ствари, Јеротићева књига има и један дубљи и скривенији циљ (иако не говори оштро о болести од које смо сви нагрижени, она директно и индиректно истиче и показује пример здравља и духовне једрине).

3

Николај Велимировић је, иако  у сенци својих директних ученика и изабраника (у најновијој Јеротићевој књизи), присутан у њој, као језгро бисера . То је очигледно већ после првог  поглавља Отац Јустин у којем је Јеротић на дирљив начи исприповедао историју свога познанства са Јустином Поповићем. „Што се мога духовног развоја тиче, пише Јеротић, могу мирне душе рећи да оно што је владика Николај значио Јустину Поповићу, то је отац Јустин значио мени, без озира, или баш зато, што нисам студирао теологију, већ медицину и психологију. Разговори које сам водио са оцем Јустином у току низа година, све од 1949.  или 1950, па до његове смрти, 1979. године, увек у  истој соби у приземљу конака, када је време било кишовито или хладно, а у порти манастира, испод великог бора, лети и по лепом времену, битно су утицали на мене да у току четворогодишњег боравка у Холандији, Немачкој, Швајцарској и Француској не западне ни у какву философску или религијску јерес“ (стр.14).
Оца Јустина Поповића Јеротић је најпре упознао преко његове књиге Достојевски о Европи и словенству, која се појавила 1940. године (као шеснаестогодишњак), а затим и као проповедника београдске Саборне цркве, марта 1943. годне. „Не знам колико је трајала његова проповед, јер сам био потпуно изгубио осећање времена. Нетремице сам гледао у оца Јустина из препуне Саборне цркве, упијао његове речи и трудио се да их све запамтим и да их одмах, кад дођем кући, запишем“ (Јеротић, нав. дело, стр.9). Откривајући нам детаље, када је „проживљавао најмистичкији период … младости“ (када су по Србији дизани „преурањени“ устанци четника и партизана), овај аутор се не либи да призна да је водио дневнике од четрнаесте године; записао је  једном , како је поново слушао, у току духовске недеље (исте ратне године) у цркви Ружици на Калемегдану, „задивљено архимадрита Јустина, који је снажним и продорним гласом осуо најпре, сву расположиву, још увек хришћанску, паљбу на комунистичу идеологију која је тада доживљавала свој процват међу младим људима у Београду,а онда следећим речима објашњавао зашто хришћанско учење сматра најбољим и једино потребним : Највећу револуцију и преврат у човечанству изазвале су Христове речи својим ученицима :Не владајте људима као кнезови и владари,већ владајте служећи им“ (стр.10). Јеротић је, каже, после рата упознао лично оца Јустина, у Београду, као студент медицине. Тада га је отац Јустин почаствовао позивом да посети манастир     Ћелије , где је до краја живота отац Јустин практично био прогнан. Уследило је мноштво Јеротићевих посета манастиру Ћелије, све до 1957. године, када је  отишао у Европу. По повратку у Србију, Јеротић је наставио да посећује оца Јустина, све до његове смрти 1979. године.Што се тиче духовног развоја Јеротића, отац Јустин је био свакако она важна карика. Отац Јустин је у ратним годинама ( 1943 ) сагледавао, саветовао, упозоравао :

После Христовог доласка, небеса су остала стално отворена , успостављена је стална веза између Бога и човека. Човек, то је икона Божја, род људски, иконостас Божји… Сваки грех, свака страст, сваки порок, прљају лик Христа у вама. Човек са много грехова је човек без Бога… Волите сваког човека, поклоните му се, јер се клањате боголиком лику у њему. Ни најбезначајнији човек није без овог дара у себи… Душа је оно што човека чини најлепшим у васиони… Православље каже : човек је икона , Европа каже: човек је звер. Православље каже: род људски је иконастас , Европа : то је зверињак у коме јача звер побеђује слабију…Човек је највиши зато што је Бог утиснуо свој лик у њега (стр.10).

Са руским јеромонахом оцем Силуаном Јеротић је разговарао 1961. године у Паризу. Отац Силуан каже да Бог „не кажњава никад никог; оно што ми називамо казна, то је исправљање, указивање, нека врста Божје наставе, нипошто казна, кажњавање, гнев Божији. Пред Богом нема погрешака или грехова који се не могу исправити и до краја избрисати из човечијег живота, и када се ништа више не може у спољашњем животу поправити (‘ доцкан је већ!’); у унутрашљем животу, чак и у односу према другом човеку – могућан је потпуни препород“ (стр.21-22). Отац Силуан нема потпуно поверење према свим мистицама света.

Најзад, треба разликовати генијална нагађања од стварног познавања истине. Јер Бог открива вео са бескрајних тајни прошлости и будућности ономе кога изабере.Али није сваки који саопштава ове тајне и изабраник.“ (стр. 23). Занимљиво је и Силуаново запажање о Руској цркви „данас“ (1961) : она ,иако је богата,“ не може ништа да учини са новцем, јер је свака акција, осим верског ритуала у цркви, забрањена. Једини начин да делује на народ остао је путем литулургије, па њена снага само порасла кроз последње деценије“.
                За нешто слично се залаже и студенички отац Јулијан, кад каже :“ Манастир треба да се заврши са портом“(стр. 29).

                Отац Јулијан, родом из Александровачке Жупе (из сељачке породице у којој је било пет синова и пет кћери, од мајке, уз коју је био везан, добре и строге у исто време, и оца који је волео да попије, који га је истукао “ свега два пута, али тако да се памти“), каже да опредељење за монашки живот „мора бити дефинитивно и изведено дубоко у унутрашњем животу. Ако тога нема, ако таква одлука није коначно пала, остаће  расцеп у личности који је и за обичног човека тежак, за монаха управо страшан“( стр. 26). Монашки живот је неприродан, јер како каже отац Јулијан, “ тежи натприродном, и на томе путу често застане или падне „. Духовник Јулијан каже како му је било тешко када му је умро отац, када су му за време рата стрељали брата и када му је умрла мајка, али најтеже му је било када му је умро побратим, монах Василије, неколико година старији од њега, са којим је заједно проводио године манастирског живота. “ Знао је да ће умрети и бринуо се за мене како ћу остати сам. Петнаест дана сам само плакао. Веома тешко ми је било и када сам као млад монах боловао од трбушног тифуса и лежао данима у високој температури. Једнога таквога дана спознао сам шта је то пакао. Учинило ми се да сам први пут у животу стао,   потпуно сам пред собом видео себе онаквог какав јесам, спознао себе у греху због кога нисам могао баш никога да оптужим ни мајку и оца, ни брата ни сестру, ни фашизам ни комунизам, све је било у мени и преда мном. Одмах после овог доживљаја сташне усамљености и спознаје своје грешности и слабости , дошао је други , још страшнији доживљај, изгледа као казна за грехе које сам први пут тако јасно сагледао, доживљај вечног задржавања само једног тренутка. Чинило ми се хе само поуздано да никад не могу умрети да смрт никад неће доћи, већ и  да никада више, за вечност, нећу изићи из ове собе у којој болестан лежим. Ето, то је пакао“ (стр; 26;27). Причање овог доживљаја уследило је после питања Јеротићеве супруге Јелене о црквеном учењу, о рају и паклу . „Није потребно о њима толико мислити, додао је отац Јулијан, нарочито не како ће изгледати живот после смрти. Пакао се може доживети већ овде на земљи“.
Отац Јулијан изриче и друге ствари вредне памћења .

„Хришћанин се увек изнова постаје, нико не може рећи да је то једном за увек и коначно постао. И светитељ може да изгуби благодат“. Или: „У самој основи човековог битисања налази се вера. Немогуће је замислити међуљудске односе без вере и поверења. За многе и то искрене марксисте, марксизам је библија, а Марке је пророк. Марксизам је дошао у свет да исправи грешке хришћанске цркве, али је и сам запао у сличне, неразмрсиве тешкоће. У нашој земљи човек све више стиче утисак да се марксизам директно супротставља Христу. Нема довољно хришћана, на жалост, ни међу православним свештеницима, отуд погрешни сусрети и неуспех међу првославним свештеницима, отуд погрешни сусрети и неуспех у дејству. Успех ширења хришћанства није у проповеди, већ у примеру, а управо њега има мало“ (стр.30) Или : „Национализам без религиозне подлоге изопаченост је и опасност по његовог носиоца и околину. У основи сваког фанатизма, верског или политичког, лежи дубко закопана сумња у исправности своха убеђења. Ми одлазимо све више у ропство и поред привидне борбе за слободу. Што нам се чини да смо слободнији, све смо више заробљени“ (стр. 30). Отац Јулијан мисли да НЕЗНАБОЖАЧКО и МНОГОБОЖАЧКО ИДОЛОПОКЛОНСТВО „никада није ишчезло, из историје нација и појединих индивидуа“. „Увек изнова треба да се појављује нови Мојсије који у љутини разбија таблице. ЧОВЕКУ ЈЕ ОДУВЕК БИЛО ЛАКШЕ ДА СЕ КЛАЊА ВИДЉИВОМ НЕГО НЕВИДЉИВОМ БОГУ“ (стр.30).

Јеротићева књига показује да нити је било, “нити ће бити хришћанских нација, хришћанин је само појединац”. А шта је појединцу, личности, потребније – учење или спасење? На ово питање, Јеротић наводи одговор Виктора Несмејлова (1863-1920) : „Човек, свестан своје немоћи, нема  потребу за учитељем, већ за Спаситељем“.
У манастиру Грнчарици Јеротић је (1986) разговарао са оцем Павлом; ти разговори су захватили “напор концентрације на речи које он изговара, али тај напор не само да не замара, већ доноси окрепљење”. „Неук је, ипак, и још у великом незнању хришћанских истина наш  народ, вели отац Павле. И наводи пример :“Деси се да донесу дете да се крсти, поведу и кума, а испостави се да ни родитељи детета ни кум нису крштени. Не знају ни у цркви да се понашају за време причешћа“. Јеротић пише да је отац Павле: „пун примера из живота народа са којим је стални у вези. Његови примери делују убедљиво и животно. Његово познавање људске психологије плод је дугогодишњег монашког опита са самим собом, као и безбројних сусрета и разговора са    искусним православним духовницима , а и искуство које је сам стекао као исповедник. Тако о. Павле добро примећује да су људи веома различити међусобно, да  то морамо уважити када се са њима дружимо и када их приводимо хришћанском путу. Ако су људи  различити морају различити  бити и путеви њиховог подвижништва (стр.37). У једном  од разговора са Јеротићем (1990) отац Павле каже : „Бог је од увек код сваког човека индивидуално искуство“, при том износи и запажање које је веома актуелно:

„Некад,у нашим српским породицама родитељи су рано код деце уочавали њихове посебне способности и према  њима их упућивали касније, чиме ће се у животу бавити.Тако један свештеник,који је желео да му једини син постане такође свештеник,уочио је како му син, када је био мали,од теста прави колица.Схватио је   да он није за свештеника,већ за занатлију или инжињера.Није га терао  да учи боголовију.Данас се ова способност уосећавња родитеља у децу и њихове урођене дарове готово потпуно изгубила. Зашто? Добрим делом и зато што је нестало љубави у родитеља према деци.Јер љубав је та која отвара очи родитеља за дарове њихове деце.Раније је у нашим породицама било чак више љубави од вере“ (стр.40-41).

За време тромесечног боравка у Енглеској (1989) Јеротић је имао срећу да му је у Лондону уприличен сусрет са једним од највећих  живих православних духовника који мисионари више деценија у Енглеској, са митрополитом Антонијем (Блумом), лекаром и теологом, писцем бројних књига из православне теолошке литературе. Јеротић је тада питао митрополита Антонија : „Шта мислите владико, да ли је православним студентима на Београдском Теолошког факултета, као и православних верницима уопште потребно настава из савремене динамике, дубинске психологије, са елементима Фројдова, Адлеровог и знатно више Јунговог, Франкловог, као и учење савремене персоналистичке психотерапеутске школе?“  Митрополит Антоније је одговорио : „Да, мислим да је оваква настава данас њима потребна. Савремена психологија, нарочито она спиритуатилистички орјентисана, на пример, Франклова, коју сам нешто више читао од осталих, и која ми се учинила привлачна не противуречи у основи православном учењу .Да и не говоримо о потреби психотерапије и психотерапеута данас. Постоје душевно болесни људи који су били и који су остали у болести религиозни ,а којима молитва духовника не помаже. Зашто? Најпре,ако  узмемо светитеље ,на пример ,св.Серафима Саровског, или владику Николаја Велимировића у нашем веку , молитве нас осталих слабе су да стварно помогну. Бог је зато дао медицину и лекове, који, поред молитве, треба да   буду увек употребљени када је у питању  озбиљнија душевна болест. Постоје природние болести које треба лечити природним средствима.  Када човек сломије ногу природно му је  да иде код ортопеда, зашто би душевна болест била несто друго ! Али овакве болести треба лечити и разговорима . Зато је психотерапија корисна“ (стр. 43 – 44).

4

Од осам забележених разговора са православним духовницима, Јеротић је два забележио и посветио оцу Тадеју; први у манастиру Тумани код Голупца, други у манастиру Витовници. У близини другог манастира отац Тадеј се родио, 1914.године. Јеротић је, најпре, разговарао са оцем Тадејом о болестима, о раку. Отац Тадеј  ( Јеротић га описује као човека омањег раста, сувоњавог, проседог, „скоро већ седе браде и косе, благих кестењастих очију, разговара смирено и ведро. Осећа се да је нечим испуљен, што из њега зрачи и што људе привлачи,са жељом да буду у његовој близини“) сматра да је од свега “ најважније како болесник прими истину о својој болести. Да не улазимо у хаотичност емотивног живота људи који су добили рак, веома је значајно да сазнање о болести приме мирно. Ако се болесник не уплаши и не узнемири,рак неће брзо расти,или неће уопште да расте. Напротив,емотивна узнемиреност, претерана брига и страх убрзавају раст рака. Ако неко може још и да се упита за дубљи смисао настанка своје болести, биће на најбољем путу могућег излечења, али што је важније- исправљања криве стазе свога дотадашњег живота“(стр.59). Друга тема Јеротићевих разговора са оцем Тадејом била је човекова тежња и чежња према Богу и духовном усавршавању. Отац Тадеј не мисли да је потребно да човек прихвати идеју реинкарнације и уверен је да нема никаквог спасавања до Страшног суда. “ Како Дух може спавати! Он је непрестано будан и активан.Наше тело није у стању да прати Дух у овој активности, отуд долази сан,за време кога се тело на известан начин одваја од Духа и препушта одмору и опорављању. За то време Дух је у свома свету. Он тамо може доћи у додир са умрлим духовима или духовним световима уопште. Ретко се деси да се човек ујутру нечега сети.Има, наравно, и обичних снова које производи ткање душе. Оно чиме се душа у будном стању највише бави, то се и ноћу, као на филму, одвија“  (стр. 60).
О човековом усавршавању, приближавању Богу, отац Тадеј каже :

          „Тешко је Богу да нам се јави када је човек као разбијено огледало у коме се и духовне поруке различито и увек фрагментарно преламају. Сваки прими онолико колико може и онако какво му је разбијено огледало са којим долази на свет. Христос је дошао на Земљу да би наше огледало опет постало цело и тако целовито примало Бога. Наравно да многи не могу да појме Бога, нити да Га потпуно у себе приме. Наше тело овакво какво је сада, није у стању да издржи Светлост. То је могући разлог зашто су се светитељи који су се целог живота борили са искушењима и изборили , добивши просветљење, доста брзо после тога  просветљења, селили у други свет “ (стр. 60). Према оцу Тадеју, историја ипак иде своме крају. „Већ би давно наступила Апоколипса и Страшни Суд да није искрених молитава верних који одлажу овај час.  Постоји традиција да је већ шести век после Христа био критичан за могућност краја. И тада су молитве светих људи одложиле крај“ (67. стр).
„Невернички талас данашњице неће поштедети ниједну државу, каже отац Тедеј. Не можемо више очекивати да ће нека земља, па нека то буде и православна Русија, засијати светлошћу спасења за све људе.У Русији, у којој сам био пре два месеца, влада и даље велики притисак на цркву и веру. Овај притисак помаже да људи постану или остану верни, тако се и спасавају. Али зло Сатане овладало је Русијом, када више и небуде садашњег режима са којим се већи број људи незадовољан, не значи да ће доћи хришћанска влада . И православна Грчка све је више угрожена, тешко да ће одолети утицају Запада који је смишљен.Цела циливизација данас иде на одвраћање пажње човека, нарочито младог човека од себе, погледа унутра, у своје срце , у усвоје стварне вредности. Материјална култура га одвраћа од тога  погледа нудећи му непрестано забаве и бриге споља. Тако духовне вредности кржљаве“  (стр.67).

Јеротић је разговарао са оцем Тадејом и у манастиру Витовници од 1982. до 1992. год., забелешкама о тим разговорима  Јеротић завршава своју невелику књигу. Вративши се у своје родно село и манастир да у њему мисионари, Тадеј је деловао Јеротићу задовољно, смирено и физичи крепко. На директно Јеротићево питање како се осећа, отац Тадеј је одговорио речима већ давно покојног студеничког старца Теоктиста који је , на истоветно питање оца Тадеја, одговорио: „У младости сам се доста напасао, сада преживљавам (преживам)“. Отац Тадеј каже да све почиње „од мисли, њихове променљивости и несталности. НЕГАТИВНЕ МИСЛИ које се свима јављају треба што пре одстрањивати од себе, јер када се свима ÄспустеÄ у срце, дохвате осећања и са њима се помешају, постају опасније и теже за одстрањивање. Ако им се на крају још придружи и воља, слободна одлука човека да овакву негативну мешавину мисли са осећањима и даље у себи одржава, негује и чак претвори у акцију, грех је већ увелико зацарио у човеку и све теже га је отклонити“(стр.69-70).

5

Није случајно Јеротић, дакле, издвојио оца Тадеја, тиме што му је у својој књизи посветио два поглавља. Отац Тадеј је мисионарио у два манастира последњих година : Тумани, код Голупца, и Витовница, близу Петровца на Млави.
Село у коме сам рођен налази се негде између ова два манастира. Као дечака водиле су ме рођаке у оба. Као младић, одлазио сам сам у манастир Тумани, немајући, на жалост, појма – да је ту отац Тадеј, пропустивши прилику да лично упознам духовника.
Поред осталих ствари, његово размишљање о негативним мислима и њиховом одстрањивању, или спуштању у срце, чини ми се изузетно актуелним.
Већ сам био завршио једну своју књигу есеја, крајем лета, у коју су ушли, махом, моји објављени текстови (објављивани последњих неколико година у нашим листовима и часописима), и писао сам Поговор за ту књигу. Позајмио сам наслов за ту књигу из опуса Николаја Велимировића. Писао сам о књижевним темама и ауторима чија дела се нису бавила револуционарима и трагедијом Европе (а- „Револуционари носе барјак смрти са насликаном главом мртвачком. Зашто? Зато што верују у вечну смрт и привремен живот на супрот цркви која верује у вечни живот и превремену смрт“, б – „Трагедија Европе је у томе што се приволела царству смрти, које сматра вечним а одбацила царство Живота вечнога. Ухватила је савез са смрћу. А чим се везала са смрћу, она се везала  и са паклом и пакленим својствима, тј. са лажју и преваром и грабежом и отмицом и убиством и мржњом и сујетом и сваком другом сујетом, и сваким другим гробним смрадом“ – Велимировић). Тај поговор који  сам писао и написао, пре него што сам прочитао Јеротићеву књигу, није ме чинило задовољним, напротив. Он ми се једноставно „отео“, прерастао у увод у другу започету књигу мојих есеја (ЂАВОЛИ ОДЛАЗЕ, МАЈМУНИ ДОЛАЗЕ, за коју сам као окосницу, већ у првој половини 1994. године, написао неколико есеја о Ј.Бродском, М.Булатовићу ,Данилу Кишу и Александру Лукићу); Јеротићева књига ми је помогла нарочито његови разговори са оцем Тадејом, да се помирим са тим да мојој припремљеној, првој књизи есеја, једнодтавно није потребан никакав поговор, да се поговор који сам написао може прелити као вода у спојеним судовима, у наредну књигу есеја,  где ће му бити право место. Осим тога, и у мом личном животу догодило се нешто почетком септембра 1994. године, болно и налик на прелом. Монашки пут, којим сам се запутио пре седам – осам година, игром судбине  (вероватно), тежак је и страшан. На том путу је стајало једно дугогодишње завођење, брдо, гомила негативних мисли које су се спустиле у срце, дохватиле осећања и са њима се помешале. Јеротићеву књигу  читао сам у тренутку када је више било неиздрживо и даље у себи одржавати једну такву негативну мешавину мисли са осећањима. Пробио сам се, као пегла кроз снег, кроз оно тешко и страшно. Јесен 1994  .године није протицала у знаку изласка мојих давно написаних романа(Велика магаза или ЛИТУРГИЈА и Ујкин дом ) , већ у завршним радовима на трагедији  (драми)Флора де ла мунће (Замка за птице) и књизи есеја која је израз освешћења и, нужно, превредновања.

*

Своју књигу есеја Метафизика у белом оделу , овим освртом на Јеротићеву књигу Разговори са православним духовницима , сматрам коначном, заокруженом. Ти есеји нису писани као  што су они стари и нови зидари Вавилонске куле подизали своје здање. Јер, колико има смисла сазидати кулу до небеса, пркос  богу небесноме? Чему сазидати град у коме ће сав живот лични и друштвени бити уређен без Бога и без Божјег благослова? Чему лична и национална слава упркос Богу? Нису ли сва четири зида Нове Вавилонске Куле (наука, индустрија, политика и саможивост) неосвећена и неблагословљена? И нису ли то сумњиве побуде; себе учинити богом и сав живот уредити по људском рачуну и вољи, без  икаквог обзира према Творцу неба и земље и без икаквог испитивања Божје боље и Божјег промисла?

5. октобра 1994.
( Лабудово брдо)

ЛеЗ 0002950

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s