МЕЛАНХОЛИЈА : ВАРИЈАЦИЈЕ

              
 
РОЗАНОВ овако завршава своју књигу, саветујући омладини: „Зато никад, никад, никад не лажи, у савести, у главама – не лажи. Не буди хулиган – о, не буди хулиган, мили мој“. И још вели: “ Ни од кога није потекло толико духовне беде и џепарошке руске омладине као од Њекрасова. То су дисоцијални писци, антисоцијални. Све за себе, читаоцу – ништа. (… ) И знај: живот је дом (гради, стварај) и Бог те неће напустити на небесима. Он неће заборавити на птичицу која вије    ГНЕЗДО“
(АПОКАЛИПСА НАШЕГ ВРЕМЕНА, Градац, Чачак, 1993, стр. 76).

Розанов пише ове редове у време пропасти царске Русије, раскринкавајући НИХИЛИЗАМ, уверен да је књижевност после Гогоља припремила КРАЈ РУСИЈЕ. (Заправо, нема никакве сумње да је Русију убила књижевност. Између оних који су „расточили“ Русију нема ниједног ко није књижевног порекла. / Тешко је замислити… Па, ипак – то је тако“, исто, стр. 54).
Важно је да писац НЕ ЛАЖЕ (нарочито писац дневника), нити да се нада да ће објављивањем свога рада СТЕЋИ СЛАВУ. Писац дневника, у неку руку, у повољнијем је положају од романописца. Ништа на свету није толико б е з н а ч а ј н о да би крај тога требало прећи т е к  о н а к о. Оно што се захтева од писца романа, то је само једна ствар: да буде занимљив до последње странице. Не тражи од њега нико да буде истинит већ вероватан, уверљив. Маркиз де Сад знао је најважније знање које тражи роман – познавање срца човека…
 
                                         *

Коме сам се обраћао пишући 1. децембра 1987. године на – ској железничкој станици: Замисли обрисе врба и топола преко поља у магли, мутној као снови минуле ноћи, и путне торбе на шљунку перона, пуне као у доба црноберзијанаца , бокоре хризантема… . ?
Или много година пре тога – 20. децембра 1973. године, прекуцавајући семинарски рад о Дневнику о Чарнојевићу М. Црњанског (13 страна, без уобичајеног прореда) – тачније:  пре двадесет и три године? Или зимус 18-19. децембра 1995. године, одмах након УКОПА професора Милоша Бандића?
*

Што се ове Белешке не уклапају строго у оквире само једног омеђеног жанра, то – хоћу да верујем – није њихова мана, недостатак. Сетите се Шкловског и његовог уверења да се и највећа књижевна дела не уклапају у оквире одређеног жанра. Шкловски је то написао поводом Розанова, поводом Опалог лишћа и Осамљености. Једно књижевно дело, ако то заиста јесте, оно је ипак, ЧИСТА ФОРМА, ОНО НИЈЕ НИ СТВАР, НИ МАТЕРИЈАЛ, ВЕЋ однос материјала. И као и сваки однос, и овај је НЕМЕРЉИВ. 
(Крајем маја 1996, у Београду)

1
(РЕКВИЈЕМ)

а)
Речи које приличе прилици. Речи католичког свештеника. Речи пријатеља из младости.
Речи колега. Говорио је критичар чију је књигу покојник само пре две недеље
представио публици. Присутни су ћутали, или се сашаптавали, с а м о је једна средовечна жена
у црнини тихо плакала. Рођака? Да. „Никада се није женио, али читавог живота није подигао
ништа теже од књиге и кашике“, шапну један асистент. Та жена је бринула о њему, кувала  му…“
Набрајали су све оно што је учинио за живота, написао. „Друга важна књига о важном писцу
већ је у штампи… “ Пријатељи из младости су говорили дрхтавим гласом, а неко шапћући
иза мојих леђа: „Оно му је брат, оно снаха… коме је  оставио стан?“ (Неколико активисткиња бившег  СКЈ носиле су  венце са цвећем. ) Све нас је мање, рече један критичар.
Умрети у шесдесет и петој, прерано. Много шта је остало недовршено. Отишао у болницу
због тегоба, друге болести, а стрефио га инфаркт. Земунско гробље је било тихо, и
само је једна жена плакала. Видео сам оне који су дошли и наслућивао сам разлоге оних
који нису дошли. Требало је да ми буде ментор, али ја никада нисам магистрирао,  одустао сам
(пре скоро петнаест година –  зар је толико прошло?) . Нисам пошао за ковчегом, довољно
је било што сам саслушао речи свештеника, Молбу Господу  и анђелима да га приме
у вечност  свога окриља.

Вратио сам се на Зелени венац и чим сам изишао из аутбуса угледах неку црнку
(дугоногу) (одмах сам запазио њена бедра, пас)и… . . То ми се дешавало  и раније по повратку
са гробља :  одмах бих  запазио неку  привлачну женску или цуру (можда сам се тако,
несвесно, бранио од помисли које су навирале, помисли на најгоре и скаредност смрти?)
    
У аутобусу 56 Е осмехивала ми се нека црнка – правио сам се да  то не примећујем јер сам био
петнаестак година старији, и она заподену разговор који се брзо прекину (наслутила је моју
узнемиреност –  младе женке то брзо осете)…
(Понедељак, 18. децембар 1995, око 18 ч. )

б)

Прелиставао сам Милошеву књигу ХИМНА ПЕРЛИ уз прву  јутарњу кафу и трећу цигарету.
(Смрт човека је као пад моћне државе. ) Да, поново сам се сећао јучерашњег поподнева, гробља,
свега.Сахрањен је по римокатоличком обичају. Говорили су опроштајне речи они које једва
познајем, као што сам и покојника познавао – једва. Увек је био „закопчан“, у „рукавицама“.
Све је подредио амбицији и науци. „Последњих година  су га бојкотовали“, каже неко,
присећајући се „његових ‘заслуга'“. „Имао је своје уже друштво, са четворицом је био
на ВИ, са двојицом на ТИ“. Нисмо били пријатељи. Враћао ми је семинарске
радове, јер су више били окренути метафизици, не дијалектичком
материјализму у највулгарнијој верзији. Зашто ме није упознао са Црњанским
1974. године? Могао је то онда и беше прилика. То сам избегавао да питам деценијама ,
то ћу можда приупитати на оном свету.
(Уторак , 19. децембар 1995. )

2

Сећање је – слепчовођа. Дневници су поузданији од сећања. Већ неколико дана претражујем у дневницима за 1974. годину белешку о сусрету Милоша Црњанског са студентима Филолошког факултета у Београду. Ништа о томе, ипак, нисам забележио!Нашао сам копију питања (9. март 1974) на која је Црњански одговарао.
(Црњански је одговорио на већину, одговори беху дипломатски.)
Нашао сам чланак Политике о „сусрету познатог писца са студентима“. („Књижевник Милош Црњански био је у суботу пре подне гост Филолошког факултета и студената четврте године књижевности. У препуној сали он је младим слушаоцима говорио о свом стваралачком путу, начину писања, о песницима који су у појединим раздобљима живота утицали на њега, о критичарима и свему ономе што је занимало студенте. Сусрет је организовао др Милош Бандић, професор Филолошког факултета, који у овом семестру у својим предавањима говори о Милошу Црњанском“(…) „Живот нас носи и литерарни рад увек је везан за живот, нагласио је Црњански. Срећа је релативан појам, а за једног писца срећа је кад оствари оно што замисли. Својим младим слушаоцима писац је посебно нагласио да је писање мукотрпан посао, који захтева велико знање и много рада. Не може неко да пише о Лондону, ако није живео у њему, као што се не може писати о прошлости, док се она добро не упозна.“ За своје Сеобе , како је објаснио писац, дуго је истраживао историју породице Исакович, много докумената о том добу , да би настало дело које није историјско. Милош Црњански је нагласио да је данас младим писцима и романсијерима много једноставније да објаве своја дела, јер више нема једне апсолутне личности – критичара, као што је било у време Скерлића, чије је мишљење готово по правилу било пресудно за успех сваког литерарног напора. Ниједан млади писац неће бити данас одбачен, поручио је аутор Сеоба студентима Филолошког факултета на крају разговора“).

Новински чланак, у суштини, не може заменити непосредно сведочанство.
Припремајући сусрет са Црњанским, пок. проф. Бандић ме је замолио да саставим круг питања за писца. Зашто је замолио мене? Да ли зато што је мој семинарски рад о Дневнику о Чарнојевићу сматрао успешним? Зашто није препустио осталим студентима да писца директно питају оно што их занима? Не знам.  Прихватио сам здраво за готово и саставио педесетак питања – Црњански је углавном само на та моја питања одговарао. Велкика сала Једанаестица беше пуна студената, и других поштовалаца талента М. Црњанског. После сусрета, проф. Бандић је са Црњанским отишао у свој кабинет. Никог од студената није позвао. Ни мене.
Три године после тога, Милош Црњански је умро. Сећам се тога поподнева; беше лапавица. Нисам отишао на спровод. Професор Бандић је надживео Црњанског осамнаест година…

3

Нашао сам семинарски рад о Дневнику о Чарнојевићу. Црњански овако започиње роман: „Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора и загледам се у маглу, и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?“ А завршава га речима главног јунака који је загледан „у оне пруге на небу“. Књига је прожета трагичним осећањем живота. Деценијама, у српској књижевности, није могла да се појави књига, упркос покушајима, која би достигла високу меру Дневника о Чарнојевићу.

4

За Дневник о Чарнојевићу, морам признати, нису ме заинтересовала предавања професора Бандића. Откривши рано мој дар, један од мојих средњошколских професора зауздавао је моје књижевне амбиције речима: „Што човек више негује уметност, мање дрка. /Долази до све осетнијег разлаза између духа и животиње. / Једино животиња дрка како ваља, а јебачина је лирика народа. / Јебати, значи тежити да се уђе у другог, а уметник никад не излази из себе…“ Био сам изненађен тим речима и посумњао сам да их је икада написао Бодлер. Тај професор ми је поклонио Дневник о Чарнојевићу. Нисам схватио упозорење професора одмах јер сам био премлад. Хтео сам да пишем ЛИРИКУ НАРОДА, која нема никакве везе са оном изванредном вештином са којом је писан Флоберов НОВЕМБАР или Црњансков Дневник о Чарнојевићу. Црњански је био истовремено и велики човек и писац, и он није био од оних писаца које народ велича и прихвата. И то је природно, а Бодлер је знао и зашто: „Народи стичу велике људе једино против себе“. Црњански није сањао о јефтином успеху. Шта значи успети у једном граду, у једној области, у једној земљи?(„Једино су разбојници прожети уверењем – у шта? – па у то, да треба успети. Стога и успевају. / Како да успем, кад немам воље ни да покушам? /Могуће је засновати славна царства на злочину, а племените религије на подвали“. ) (Онда, када сам писао семинарски рад о Дневнику о Чарнојевићу, већ сам био прошао кроз кроз прве верзије ДНЕВНИКА О СЕНКОВИЋУ – објављен десет година доцније, 1983. године, у 1500 примерака. Дуго сам таворио у ономе простору што се зове „неговање уметности“. Књижевност је велика незаборавна срећа, како је говорио Розанов, али пут према њој води кроз велику несрећу у личном животу, кроз развој развоја и чување интимног.)
Дневник о Чарнојевићу је могао написати писац богатог животног и унутрашњег искуства. У том, свакако најбољем антиратном роману у ХХ веку, постоје три женска лика: Изабела, пољкиња Лушја и Маца (жена главног јунака). Љубав који главни јунак осећа према драганама својим, ПРОМИШЉЕНА је и ИРОНИЧНА. Црњансков јунак бележи: „За румене часе и пригушене крике, ми смо дали ђаволу душу. Није љубав Бог, ни животиња, ни лудило;  она је магла, магла крви, младости и неба“. Љубав није могла спасти Црњансковог јунака, јер осећа гађење после ноћи проведених са Изабелом и Мацом, док после ноћи проведених са Лушјом осећа сажаљење после кога „ништа више не долази“. Као да је овај Црњансков јунак налик на Вајнингера, писца антроплошке студије ПОЛ И КАРАКТЕР ЖЕНЕ. Да ли је Црњански, као млад човек, био у прилици да прочита споменуту студију бечлије Вајнингера, који је трагично окончао свој живот врло млад?
Сумњам. Но, Црњански је сам могао доћи до сличних сазнања о полу и карактеру жене. Црњансков јунак је меланхолик, и он радо чита дела великих меланхолика: Тибула, Дантеа, Микеланђела, лорда Бајрона, Љермонтова, романсијера Онеа.

5

Пишући семинарски рад о Дневнику о Чарнојевићу (као двадесеттрогодишњак) писао сам о ономе што ми беше блиско: МЕЛАНХОЛИЈА, ЉУБАВ. Правио сам паралеле између Дневника о Чарнојевићу и Госпође Марије Грубе, изврсног романа Јакобзена који препоручује Рајнер Марија Рилке. Главни јунак Дневника о Чарнојевићу, по неким својим одликама и цртама, може се поредити са Сти Хегом или Маријом Грубе. (Иако се судбина Црњансковог јунака прилично разликује од судбина Јакобзенових јунака, или Јохана Бојера, или Гунара Гунарсона. ) (Избегавао сам да правим паралелу између Дневника о Чарнојевићу и Флоберовог НОВЕМБРА. ) (Тих година сам, по ко зна који пут читао неколико изврсних књига: Флоберов НОВЕМБАР, Хамсунов кратки роман ГЛАД, Записе Малтеа Лауридс Бригеа и Дневник о Чарнојевићу. ) (Јесам ли се читањем управо тих романа бранио од страве и привида и непрегледних идеолошких магли којима смо били окружени од улице до Универзитета?)
Шта је у ствари меланхолија? Дословно, лексикографски: црна жуч, болесно стање које се огледа у потиштености, у слабљењу покретности и у отешчалом току мисли; туга, јад, брига, сета, снужденост, туробност? На страницама поменутог Јакобзеновог романа води се један разговор између Марије Грубе и Сти Хега (Маријиног рођака – мужа њене сестре, а касније – на пропутовању кроз Немачку и Француску – и љубавника), који гласи:

 „Чини ми се као да сам, вели Марија Грубе, у своме јаду, додирнула струну која није смела да пусти звук, па је због тога наједном нешто пукнуло у мени, нешто што се никада не да поправити, и од чега никада више нећу бити здрава и снажна да бих могла да провалим врата живота, већ морам остати напољу и слушати звуке гозбе и весеља као незвани и нежељени гост!
– „Ви?“ узвикну зачуђено Сти Хег, чије се лице намах измени, једним сасвим другим тоном. – Не, не, сад видим у чему је ствар – и одмахну главом према њој. – Како се човек може преварити!Дешава се да каткад не знамо ни пута ни стазе, имајући пред очима нешто што нам ипак личи на стазу која ће нас одвести жељеном циљу. Нисам ли у праву, ма цхере? Нисмо ли ми обоје, тражећи свако за себе узроке своје меланхолије, дошли овамо и нашли се?“ (Ј. П. Јакобзен, Госпођа Марија Грубе, Нолит, 1966, стр. 141).

У Дневнику о Чарнојевићу, писац је додирнуо ону нит која је „пукла“ у његовом главном јунаку и учинила да врата живота буду затворена за њега.

„Некад сам хтео бити вајар, и мислио сам, говорити грчки то је рај. Они (оцеви – моја напомена – М. Л. ) УБИСТВОМ ОДГОВАРАЈУ НА СВЕ. Убиством? Где су сад богиње уметности, голишаве жене са лабудовим кљуном међу стиснутим бедрима, сонети златни и хиљаду голих жена, кубета и богова, песника и мајмуна?“ Рат је све изменио и пореметио. У затишју после јуриша на руске ровове, Црњансков јунак записује: „… Три Словака су се, по цео дан, мучила, да на свећи скувају нешто. Покрили смо се горе шаторским крилима, али је прокишњавало, цурило. Седело се, лежало у блату. Тешко је било и оно вијање по Срему и тамо крај Раче у води;  увек ћушке, псовке; али је ово  б и л о  л у д и л о“. Црњансков јунак се сажалио „над свима нама“, затим каже како му је највише жао самог себе, да би потом тврдио: „Никога не жалим, најмање себе“ (стр. 77).

Црњансков јунак осећа наступе страха: 1) „Осетио сам како је све с т р а ш н о“ (стр. 30). 2)“С т р а х о в и т о, у п л а ш е н о, пажљиво, ја гледам живот и држим га рукама које д р х т е, и гледам око себе шуме, путеве и небо“ (стр. 26). 3)“И сад, кад је младост прошла и кад све разумем, мене често подилази ј е з а  о д  у ж а с а“ (стр. 14). 4)“Пустили су ме њој кад је издисала. Беше изгубила више зуба и та уста ме испунише неком страшном, притајеном грозом“ (стр. 28). 5)“И док сам, сав тежак и подбуо лутао по кући, осетио сам, као на заповест из мртвачке собе, да је све било спремно. То ме је испунило лудим ужасом. Стојао сам крај прозора загледан у кровове, у зид цркве, велике и празне, и стресао сам се. И док сам, д р ж е ћ и с е з а г л а в у, гледао кроз завесу како је голу дижу и купају, сву жуту, поцрнелу и сасушену, а при том точе и пију ракију, почео ме је хватати неки сулуди страх“ (стр. 29). Главног јунака Црњансковог романа сапињу осећање стида и кајања. Примера има на претек. 1) „СТИДИМ се себе, али се још више ГАДИМ свих ових око мене. ГАДИМ се младости наше, очева наших, па и будућности наше“ (стр. 80). 2)“Ја сам са досадом почињао да је грлим (Мацу – невесту – моја напомена – М. Л. ), али ме је њена страст све више ГУШИЛА. Она би расплела косу, мада сам ја, тајно, ту тешку косу брисао са лица, јер нисам могао под њом да дишем. А имала јој је коса неки тежак мирис, ког сам се ГАДИО. Нисам могао дотле да замислим тако дуге и тешке пољупце, док је она једнако уздисала: ‘Слатки, још, још’…“ (стр. 39). 3)“Она (Маца – додао М. Л. ) је била свуд. Мирис њеног тела, неки тежак, опојан мирис, сусретао ме је у зидовима, у вратима, у пећима, по столовима, у јелу и води, у постељи и у моме оделу, само га у вину не беше“(стр. 40). 4) „То вече смо мало више пили за вечером и она се весело насмеја: „Па шта ћеш, око тога се окреће свет“… – Ућутах и погледах је пренеражено. Лежала је крај пећи сва гола. Њене лепе ноге, испружене, витлале су се у сјају пећи, као да су играле. Ја јој тихо приђох, и неким осмехом пуним стида, којег дотле нисам познавао, узех њену кошуљу са земље, покрих је, и почех јој говорити о земљорадничким задругама“(стр. 42).
Меланхолија и осећање бесмисла је свеприсутно у овом роману. И известан фатализам. ЉУБАВ ЈЕ НЕШТО ЧЕГА, чини се, НЕМА. А живот?
Црњански пише: „Живот се НЕ МЕЊА“ (стр. 78). Или: „И најпосле ми рече (жена коју је отац главног јунака љубио пре него што се ожнио његовом мајком – моја напомена – М. Л. ) да се ништа није изменило“(стр. 85). „Све је по старом. Оно што је бело, биће сутра црно, а прекосутра жуто“ (стр. 88) .
Црњансков јунак је „изгубио“ све: здравље, љубав, душу, веру, и он најчешће само ћути (јер никога не воли, јер је расцепљен).

Сви ови искази:
1)“Моја душа НЕМА више ону жарку наду, која ме је витлала од града до града, од шуме до шуме“ (стр. 82). 2) „НИКО И НИШТА НИСАМ, ИДЕМ ДОМА“ (стр. 82). 3)“Не, не знам шта је добро, а шта зло, ништа не знам шта се све са мном збило“(стр. 82). 4)“Био сам ИЗГУБИО ВЕЗУ И СМИСАО ЉУДСКИХ ДЕЛА И УСПОМЕНА. СВЕ СЕ ТО ИЗМЕШАЛО У МЕНИ. Ко зна шта је живот?“ (стр. 64). 5)“По један жут лист, по један клепет голубијих крила или ласта на води, биће ми доста да не будем ни весео, ни тужан, и никад ми неће пасти на ум, да верујем у шта друго, до у јабланове“ (стр. 82). 6)“Ја знам да ће она (Лушја – моја напомена – М. Л. ) отићи, изгубио сам дах, болан сам, изгубио сам здравље, изгубио сам љубав, изгубио сам душу, СВЕ САМ ИЗГУБИО НЕГДЕ У ЛИШЋУ, У ЛИШЋУ“ (стр. 83). 7) „Прошао сам крај возова и питао сам за брзи на југ. Хтео сам да се пењем, кад ми приђе неки човек, и запита куда ћу. „На југ“. Он ми рече да ће тај на север. Ја га погледах и запитах: „Зар то није свеједно?“Он ме је зачуђено гледао; није знао да ја већ давно терам шегу са самим собом. Дошао сам дома“ – расути у роману, упућују на метафизичку нит којом је проткан Дневник о Чарнојевићу од почетка до краја.

6

Уметник или писац који више није млад понекад се пита да ли ствари, које су се већ одавно распале и којих више нема, могу и даље да постоје на његовим платнима и папирима, а да при томе не казује себи неке лажи о себи и свету. Поглед кроз прозор мога стана на Лабудовом брду (Кијево – Кнежевац) на шуму, мрачну, непрегледну и непредвидљиву, чини ми се истинитији од мога некадашњег семинарског рада. Симбол сунчане птице (жар – птице, феникса, митске птице старих Египћана која живи 500 година, а затим, на ломачи коју сама приреди, сама себе спали и из свог пепела поново оживи подмлађена) одбијао је због нечега Извођача радова ДИЈАБОЛИЧКОГ ОЛТАРА – Леонида Шејку – истраживача пакла и деструктора, који је доста тога знао о стварима. Знао је, пре свега, „да у стварима постоји нешто сурово и безоблично;  то је као кад се направи шљака , кад се крпе згужвају, кад се зидови разједу од удараца, кад лишће и кад човек увену и ближе се све више пепелу, а иза тога долази велика тама.“

Но, човек, који увек поново устаје и утврђује себе, поставља један поредак ствари који служи његовом телу и његовом духу. Једну столицу он ће начинити да би могао да седи, а ту исту столицу ће украсити да би свом седењу дао значај и смисао величине. Седи се, такође, и на клозетској шољи, али ово је седење које искључиво служи телу. Друкчије се седи на престолу. Постоји престо који је створила амбиција и престо намењен божанству. И остале предмете човек ће начинити да се одреди према узвишеном, али Нешто мрачно у њему прокламоваће владавину тела и крви и створиће се паклени поредак ствари. Али, тамо иза зидова, којима се ограђује, постоје заобљени брегови, велики бели облаци, мноштво шарених птица, нежних биљака, блиставих кристала, у којима се огледа звездано небо. Постоји предео благих сазвучја и неизмерне плодности, земља је ту свежа и дарежљива, и то је заборављени завичај. / А изнад те земље, на висини облака, у плаветнилу, у центру, између двеју закривљених сфера, лебди раскошан престо, украшен златом и слоновачом. У њему је језгро и исходиште зракова који обасјавају земљу. Збир свих рефракција, који ће се догодити зрацима у огледалу вода, у капљама воде, у ружичастим очима птица и, најзад, у кристалним чашама, које имају необичне положаје на мом столу, даће једну епифамистичку геометрију апстрактног, која је заснована на темељу броја три, а то тројство је почетак свеколике множине и безбројних индивидуалитета, а сви они почињу од те основе и њој се враћају. Између тог првог тројства и оног завршног, коначности која захвата у себи сву бесконачност, стоје предели бесконачне пустоши, у којима је бесконачан број коначних ствари. За путника то је лабиринт искушења, коме се не може наћи излаз, Ђубриште које на једној страни има безоблично најразноврсније трулежи, а на другој геометрију Сатане. Из прорачуна једне мистичне математике извео сам да је ова зона у знаку броја четири. (… ) / зар је ико изашао из лабиринта а да није претворен у пепео или да није постао плен једног чудовишта? Да ли је ико напустио Ђубриште а да се није распао? Зато на рубовима једног идеалног човековог боравишта видим делове његовог тела, који покушавају да се приближе ка центру и сједине, да би се створило једно тело хитрије од кентаура, моћније од богова, без штака и металних делова, да сав предео обећане земље у њему буде садржан. Размишљајући о тој сили, која је једино моћна да састави раздвојене делове, нисам могао да пронађем другу, осим оне давно постојеће, а то је љубав.

 

Та СИЛА о којој пише Шејка, јесте дакле она свемоћна љубав која повезује Све, фрагменте, могуће и немогуће. Та сила или виша љубав, држи живи организам романа Дневник о Чарнојевићу.

(Овај текст није био намењен за објављивање. Па, коме је онда намењено све ово? Ником конкретно; осим, можда, оном читаоцу који је прошао ако не кроз иста а  оно кроз слична искуства, искушења и развој?)

_________________________

* Пре неколико година „Књижевне новине“ су одштампале један текст професора В. Милинчевића о посети Црњанског Филолошком факултету у организацији пок. проф М. Бандића 1974. Пар пута сам помишљао да напишем коментаре поводом тог Милинчевићевог текста, написаног  после овог текста који се овде први пут публикујем у пристојнијем тиражу! Вредело би. Можда ћу то и учинити? Јер постоји једна „позадина“, о којој сведочи Милинчевић, о којој ја појма нисам имао, рецимо…

ЛеЗ 0002944

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s