УМЕТНОСТ РАДИ ДУШЕ / Белатукадруз

                                                             
Настасијевић је веома сложена и богата личност; штета је за српску књижевност што је његов живот прекинут прерано.Судбина и болест су уграбили не само једног изванредног песника, већ и више него обдареног есејисту.Поново треба читати есеје Настасијевића, због много чега.У једном од својих одличних есеја Настасијевић пише: „Уметност нема за сврху неку апстрактну лепоту   засновану на законима разума, дакле геометрије.Она је, напротив, у својој битности религија, и као она тежи да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања“.Тако је, чини ми се, и Новица Петковић, пишући ове своје огледе о Настасијевићу, учинио највише могуће: скинуо је велове са непробојне мистификације око једног од најзначајнијих модерних српских песника.Песника – подсетимо још једном – који је своје изузетне лирске кругове штампао о свом трошку!Тако је још једном проговорила она друга, прећутана историја српске књижевности и дела која су изашла из шињела пишчевих издања.Петковићева књига, дакле, представља , убудуће незаобилазан, продор у Настасијевићеву мистику, со уметности.  
Или, ако тако више волите, приближивши се суштини и циљу Настасијевићеве уметности, најинтимнијој природи свега (лепоти), начелу спајања (мосту између коначног и бесконачног, појмљивог и непојмљивог), СВЕТУ ТАЈНИ, књига Новице Петковића је више од поузданог водича, баш зато што није писана с претенциозноћу непогрешне науке, или са лажним самопоуздањем и смешним нарцизмом и одурном игноранцијом тзв. постмодерниста. Петковићева књига је писана најједноставнијим (најсложенијим) стилом (а он је, како писаше Настасијевић, први и најсигурнији знак оригиналности). Петковић, иако је универзитетски професор књижевности, ни у једном тренутку није заборављао (чини се) да покушава да приближи и да схвати нешто ШТО ЈЕ РАЗУМОМ НЕМЕРЉИВО И НЕИЗМЕРНО…
 
Момчило Настасијевић је писао:  „Будите цензори. Ловите коваче лажног новца и изобличавајте их. Часнији се посао не да замислити. Јер данас, кад поред једног истинског златника промакне девет лажних, истински уметник не умире од глади да би му биограф имао прилике узвикнути: таква је судбина великих, него зато што стварно нема шта да једе и што му залогај отимају практичнији и довитљивији ковачи лажног новца. (… )Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај и у томе што је он посредник између Бога Универзума и осталих људи; он има моћ ИЗРАЗА који открива, те слепи виде, а глуви чују, без њега би ход човечанства навише био веома, веома спор, а можда доведен и у питање“.
Полазећи ПУТЕМ УМЕТНИЧКОГ СТВАРАЊА, „несигурним и опасним, али увек привлачним за такве природе“ – песници – они прави – уопште уметници – су  „уистину (… )свештеници, често несвесни природе свога позива, прави свештеници свих цивилизација: откривати божанску битност живота, обожавати велико кроз мало, свеопште кроз појединачно, и на немире бацити светлост крајњег умирења, зар то све није основ истинске религије. Ружно је дефинисати их, али ако је то неизбежно, назовимо их људима који у свему виде НАДСТВАРНО“.

О природи НАДСТВАРНОГ Настасијевић је рекао драгоцене речи, позивајући се на проницљиво око генија које се пробило „кроз таму и густу материју“ и које је отклонило „све нечисто и неутрално и најгнусније ствари не одбијају вас него вас доводе до највишег осећања – сажаљења. Ко таквом делу приступи отворена срца, тај се спустио у дубине људског бола и далеко од тога да се отуд вратио с грчем ужаса и гађења, он је прекаљен и чист и срце му више није само мишић који прикупља и разноси крв по телу. Он је преживео н а д с т в а р н о с т“. Настасијевић није ценио уметност ради уметности и доводио је у питање извесне уврежене предрасуде о најпосвећенијима. Није се приклањао последњем прибежишту „банкротираних песника и њихових учитеља теоретичара. Дакле, ако ми ко са помпом подари шарену лажу, ја да је примим као реликвију;  пуне очи, празно срце: то је ваш стил без садржине; кућа са фасадом прорачунатих пропорција, тачно постављених рељефа, али која није за становање, нити ни за шта на свету. Мала казна за оне што мисле да се све да протумачити и анализирати“.
ШТА ЈЕ СТИЛ? Да ли је све – баш – тако јасно како се на први поглед чини, или како се прећутно подразумева?Да ли стил треба ценити према томе „да ли је китњаст, прост, елегантан, рогобатан, префињен“, или према нечем друго?Не уноси ли велики број критичара систематску забуну (па и знатан број професора књижевности основних и средњих школа), „код необавештених“, раздвајајући форму од садржине?
СТИЛ, по Настасијевићу, „није фраза, није коректан низ фраза, него један сигуран став који је човек заузео према себи и према свету, материјални облик ЊЕГОВА осећања и мишљења, једног великог убеђења, једне религије. Ако сам са великим убеђењем казао или направио што, ја сам дошао до свог стила. То је од сада моје оружје којим побеђујем, јер пазите, истински стил непосредно убеђује. И шта најпре фрапира код правог уметника? – превелико богатство унутрашњег живота који се прелива, згуснут раствор и нужно кристалисање; централна сила привукла је све што јој је у домашају, и подредила, много је примљено, стоструко много ће се вратити; над средствима се потпуно загосподарило:  она се сва намећу, али се од њих са једним врло сигурним нагоном узимају најзначајнија, НАЈУБЕДЉИВИЈА, много штошта остаје, и с правом, неказано“. Не треба тражити стил тамо где га најчешће нема и где се НАЈЛАКШЕ МОЖЕ ФАЛСИФИКОВАТИ, како је упозоравао Настасијевић:  „Један марљиво бира најправилније опеке и најуглачаније камење и зида:  облици му испадају симетрични и геометријски тачни, и кохезија његове зграде не лежи у самим опекама, него у лепу који их држи – то често називамо лепим стилом. Целу ту зграду можете разглобити на њене првобитне елементе и опет је склопити без икакве штете по њу;  покушајте, међутим, да разглобите један цвет:  и самом помишљу да га анализирате ви сте га већ повредили у његовом сувереном јединству: нечега је већ нестало, реч није тешко наћи, рецимо дражи, управо онога што је било у њему, Дакле, не зидана кућа, но израсло дрво, то је стил. Реч дозива реч, слика слику, идеја идеју. Све је ту цело. У најкраћој фрази нашли сте основни тон целог живота. Загледајте се у прашњави убоги цвет крај пута, у њему ћете осетити тајну свих цветова“ ( Момчило Настасијевић, Неколико рефлексија из уметности, в. САБРАНА ДЕЛА МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА у редакцији Новице Петковића, књига четврта:  ЕСЕЈИ. БЕЛЕШКЕ. МИСЛИ, Дечје новине – СКЗ, Београд, 1991, стр. 13)

*

БИГЗ је учинио добар издавачки потез објављујући књигу Новице Петковића НАСТАСИЈЕВИЋЕВА ПЕСМА У НАСТАЈАЊУ (1995). Прво, и пре свега, зато што је рад на припремању Настасијевићевих Сабраних дела – како сам аутор сведочи – „легао (… ) у основицу ове књиге:  она је готово природно из њега уследила као, надамо се, први корак у ширем тумачењу не само поезије него, такође, приповедака и драма, којих смо се овде само повремено дотицали. Најзад, ваља рећи да су ови радови добрим делом писани на основу предавања која су почев од 1992. држана на Филолошком факултету у Београду, студентима српске књижевности на четвртој години. То је заправо била прва, али зато и не најлакша провера у ком правцу тумачење може ићи“. Књигу чине четири огледа, претходно већ прелиминарно објављена („Распоред огледа у књизи не подудара (се) с редоследом њиховог писања“, „њихов редослед у књизи долази од њихове тематске обухватности“). У првом најкраћем и уводном огледу Беседа о стогодишњици песниковог рођења – „даје се поглед на Настасијевићево место у развоју српске књижевности ХХ века. “ У другом – Један поглед на Настасијевићеву поезију – је шире развијен општи поглед на његову поезију. У трећем – Настасијевићева песма у настајању – “ потанко (се)           описује настанак, у паровима, по две песме о јутарњем и вечерњем смењивању дана и ноћи, које иначе имају и највећи број заједничких, „преплетених“ верзија. “ И најзад у четвртом – Језик, мелодија и поетика – „се од анализе ситних појединости прелази на откривање пишчеве поетике“.
Аутор не крије да су његови огледи писани „као самосталне целине, а не као поглавља унапред замишљене књиге. Зато се у њима у више наврата, дотичу иста питања, најчешће везана за језик и мелодију; као што се понекад узима у разматрање и исти круг песама, па и иста песма. Али понављања, мислимо, нема. Јер се сваки пут посматрање и тумачење дају из нешто другачијег угла. Могло би се, штавише, рећи да се тумачење рецимо истог лирског круга Речи у камену из огледа у оглед допуњава.Пошто нисмо полазили од готових решења, него смо до њих долазили током писања, за нешто што нам је у једном тренутку изгледало необразложено други пут, у другом огледу, већ дајемо пуно образложење“.
Основна везивна нит ових Петковићевих огледа, није само свила  (потка, предмет:  Настасијевићева поезија), већ и срма – „гледиште са ког се посматра, а које је осетно померено према генези песничког облика. Али, генеза, сама по себи узета, не би била толико занимљива кад нам не би отварала поглед – да се послужимо лингвистичким терминима – у дубинску структуру текста, наспрам његове крајње сажете површинске структуре. И ова друга није само сажета, него се, доста често, приближава једној врсти песничке криптографије. Зато су и наше анализе постајале знатно сложеније него што смо то желели. Таквима их је, донекле, учинило већ и сама песничко ткиво, по правилу профињено али и замршено“.
Баш зато, што код нас „нема много радова о настајању песме, у којим би се – на основу доступне грађе – откривали путеви њенога постепенога обликовања“, Петковићева књига у нашој књижевној мисли и поимању не представља само пионирски подухват већ и врстан подстицај. Као приређивач критичког издања Сабраних дела Момчила Настасијевића, која су постала јавно културно добро првога реда – читава једна РИЗНИЦА, Петковић је искористио јединствену и ванредну прилику да продре у природу песничког текста и ток његовог стварног „а не претпостављеног постанка“. Јер Момчило Настасијевић је (стицајем околности) оставио, „текст у више облика кроз које га је провео. Стицај прилика је хтео да управо Момчило Настасијевић, песник који је према општој оцени дао најзагонетније песме у српској књижевности ХХ века, остави и највише грађе о њиховој изради, и да та грађа буде сачувана и објављена. Без ње се не би могао написати ниједан од огледа који чине ову књигу“.

*

Прво сам прочитао САБРАНА ДЕЛА МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА,  па тек онда, сасвим с л у ч а ј н о, упознао и лично професора Петковића. Петковић (1941) школовао се у Приштини и Сарајеву, где је на Филозофском факултету у Сарајеву предавао стилистику и увод у општу лингвистику до 1983. године.Од тада до 1992. године радио је као научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду, на пројекту за поетику српске књижевности.Од 1992. године предаје српску књижевност ХХ века на Филолошком факултету у Београду.Објавио је следеће књиге:
Артикулација песме (1968), Артикулација песме ИИ(1972), Језик у књижевном делу (1975), Од формализма ка семиотици (1984), Два српска романа (студије о Нечистој крви и Сеобама) (1988), Огледи из српске поетике (1990) и Лирика Милоша Црњанског (1994). Добио је више награда за есеј, критику, превођење и текстолошки рад, између осталог и Вукову награду за приређивање критичког издања Сабраних дела М. Настасијевића.
Наводећи све ове податке о писцу, чиним то са осећањем да се , коначно, у нашој књижевности „потрефило“ да добијемо изузетну књигу огледа, аутора који није заробљеник „општих“ погледа, компетентног тумача. Ова књига не само да је корисна нашој књижевној историји и критици, већ и профсорима књижевности у нашим средњим школама, студентима књижевности на Универзитету.За чуђење је да је издавач ову књигу објавио само у 500 примерака! Ова Петковићева књига је добра баш зато што нуди д и р е к т н о тумачење песника, за шта се залагао Настасијевић, бунећи се против оних „анализа“, „коментара“ и „објашења“, пропуштених кроз главе разних медиокритета. Шта су ремек- дела?Шта су ванредне песме?Треба ли да се са њих скидају „калупи“? Зар да се губи време око тога да се уђе у „тајни механизам – ко је продро у механизам једне велике душе?“Настасијевић је одлично знао да су ремек- дела, или само једно ремек- дело, ту да се „на њему пречишћавају они што нагонски иду за тим да се отресу свега мртвог и пасивног што се као улична прашина наватало по њима“.

Четвртак, 11. јануар 1996. године, у Београду

ЛеЗ 0002947

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s