БЕЗ ИЛУЗИЈА / Белатукадруз

Љиљана Шоп :  О наивности и невиности, Српска реч, Београд , 1995 , 285 стр.

    „Ако јесмо и о чему имали било каквих илузија, дошло је време да буду развејане, до последње. Ако нам је ико био, макар и у било чему ауторитет, због својих дела, речи, положаја, па данас пажљивије погледамо шта чини или не чини, слушамо шта говори или о чему ћути, оде ауторитет у неповрат, а остаје укус чуђења, горчине и разочарања. Величине које смо и сами стварали и подржавали, не бисмо ли се барем у нечем снашли и на некога у свеопштем постојању ослонили, распрскавају се попут комета у суновратном паду “ , пише Љ. Шоп (стр.255). А управо у тим речима најсажетије је изречена  „поетика“ ове  отрежњујуће књиге.

Ова књига није за забаву и разоноду, није нимало наивна и невина : после њеног читања остаје огромна тежина…Ова књига је добра већ и по томе што је покушала и у много чему успела да сахрани безразложне илузије, да отклони лажне ауторитете, да критички прогледа и препозна грешке , макар на примерима других, већ и стога да их сами не поновимо. Али је тешко, веома тешко живети са сазнањем да у овој земљи и времену ни сопственом детету више немаш на шта указати као на светињу, постојан квалитет, неокаљану истину, нити на кога као узор, вредну парадигму, идеал (стр.255). Своје дневничке записе Љиљана Шоп посвећује мајци Ирми, „која би пажљиво и са поносом испратила сваки мој редак, још у рукопису и у новинама, да је судбина и овај рат нису засужњили у Тузли, у Босни, где ево већ четврту годину тамнује у неизвесности да ли ће икад више видети своју децу и унуке, па и ову несрећну књигу“ (стр.5). Ова околност и чињеница, већ на првој страници, суочава нас са горчином судбине и авети рата, том хераклитовском мајком свих ствари, лоших ствари. Стицајем разноразних околности  прва књига Љиљане Шоп О наивности и невиности није непосредно везана за књижевнокритичку делатност.То је дневник, или збир колумни које је ауторка објављивала у листу Српска реч.Зашто дневник, као прва књига, а не књига критика?Дневник, наравно, подразумева опис догађаја у којима је аутор учествовао, најчешће обухвата судбоносна раздобља, мада их има и вођених  и из дана у дан. Дневник је почео да се негује у време хуманизма и ренесансе, а популарност је достигао у 18. веку, у облику путописа. Форма дневника – датирање, ознака места – обавезује аутора на тачност и вердостојност. У нашој књижевности познат је дневник Милице Стојадиновић Српкиње, као и други (није ли  и Дневник о Чарнојевићу написан у облику ратног дневника?).Подаци у дневницима, непосредно забележени пошто су се догађаји збили, могу да послуже као поуздана грађа приликом накнадног писања аутобиографије, мемоара. Документарно-историјска вредност дневника може бити велика ако је настао као непосредни пратилац свакодневног живота и стваралачког процеса значајног истраживача, књижевника, политичара. Наравно, постоје и интимни дневници који садрже податке из личног ауторовог живота претежно сентименталне природе. Ови дневници често нису намењени објављивању, барем не за живота писца…Код даровитих аутора дневник може бити приповедачки уобличен, тако да представља занимљиву књижевност.
У светској књижевности је незаобилазан пример Дневника писца Ф.М. Достојевског. Таквих и сличних публицистичких радова у нашој новијој књижевности је мало. Наравно, изврсни Дневник писца Достојевског је испод онога што чини главнину његовог Дела. У нашој књижевности већ је објављен један дневник писца  – Србе Игњатовића, врло добра књига. Како ми је жаба улетела у уста, који је скоро – прећутан. Није за потцењивање околност да је ту књигу написао човек који је најширој јавности више познат  као критичар, него као песник и приповедач. Мислим да је, такође, срећна околност што је још један дневник писца – О наивности и невиностинаписао писац- критичар.   И, што је још битније : критичар који нема длаке на језику. И кад критикује јавно публиковане ставове др Мире Марковић, или редакцију „Дуге“ , или Јасмину Михајловић, или отужно хваљене књиге Милорада Павића, или првоначалнике постмодернистичке критике, или наш културни живот, (ресавску школу „преписивања модела, понашања, мишљења и механизама нашег нимало културног политичког живота“), или наше самодовољно и у себе затворено поднебље, или „губитак компаса“, или „сувопарни и мазохистички плес по сопственим и туђим нервима“, или метастазу запретених, лоше залечених, тињајућих комплекса“, или Дух из боце Б. Тирнанића, или министра вере Драгана Драгојловића, или младе људе „како машу црвеним   “уједињено-пролетерским’ заставама и куну се Титу“ (стр.80), или Брану Црнчевића, или свеопшти заборав, и глиб пре и у току санкција, или актуелног председника, или сироти народ, или доктора Војислава Шешеља, или понашање хорде „интелектуалаца“ на њиховом конгресу , или распад изд. предузећа „Књижевне новине“, или медијске „пљуваонице , најревносније удварачке установе ове јадне земље“, – и да не набрајамо даље – кад све то критикује, Љиљана Шоп то не чини са књижевним отровом ниског памфлетисте, већ са жељом да раскринка неке појаве и стања свести. ..
________________ Новебар 23. 2012. (Коначна верзија текста, штампаног у своје време у једном од београдских књ. часописа)
ЛеЗ 0002953
 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s