ПОШАСТ ГРАЂАНСКОГ РАТА / Белатукадруз

Жарко Команин : Господ над војскама    (Петокњижје о пораженима). –  СКЗ,Београд,1995.

Пророк Тиресија  овако саветује краља Креонта:“Но слушај савет мој и не злостави леш! /Је л’ јунаштво -мртваца опет убити? /Испекох па ти рекох. Највећа је сласт / од мудра саветника савет примати“ (Софокле, Антигона, у преводу М. Ђурића, Рад, Београд , 1964 ,стр. 124).
Креонт не прихвата савет најчувенијег пророка Старе Грчке:“…вештином пророчком / искушавате мене; племе пророчко / већ одавно ме продаде и укрца./ Та хасните, од Сарда јантар купујте / и злато индијско, кад вољу имате! /Ал’ оног у гроб нећете положити! / Ма хтели да га једу Дивови, / до божијег да развлаче га престола,/ ни тога греха ја се нећу препасти / ни сахрану допустити…“ (стр.125)
Креонт завршава  као несрећник : „Ох кога да гледам, /камо да кренем? У мојим рукама / све накриво иде, / неподносива на ме / сурва се коб“. Трагедија Антигона завршава се упозорењем Хора : „никада ред / не ремети божји! / За охолу реч / п р е т р п е т и  мора хвалиша пуст / ударце тешке,/ у старости га памети науче“ (стр.142).
Креонт се огрешио о обичајне и божанске законе који забрањују злостављање мртваца. Антигона је одбацила пролазну и произвољну наредбу државног поглавара и извршила је свети обред над мртвим братом Полиником – упркос томе што је као жив био на „другој страни“.
Државни поглавар Креонт остао је победник с а м о   с п о љ а, али је разорио своју породицу и срећу.Оно што је главна тема Антигоне –умна заслепљеност и радикални аутократизам државног поглавара – представља и једну од тема Команиновог „Петокњижја о пораженима“.
Велика и избиљна тема!Команин је,напунивши шесдесет година,објавио напокон једну одличну,свакако своју најбољу књига,у много чему драгоцено различиту од свих других сличних књига – романа који су се бавили трагедијом грађанског рата на просторима Југославије (Црне Горе,првенствено).Једно од поглавља Команиновог романа носи карактеристичан наслов: Братоубилачки рат не пристаје Црногорцима и Србијанцима (стр.152). Та трећа глава Команиновог романа почиње овако:
„Страховлада комуниста потрајала је до пролећа.
Јаков Рујанић се коначно увјерио да ово није борба о којој је сањао.Заједничка борба против окупатора – остала је само пусти сан.Више није сумњао у ријечи Баја Станишића да су комунисти гробари Српства.
Народ се већ подијелио у двије војске.
Партизани су пјевали пјесму:
На сред Зете Немањине
црвени се барјак вије.

Ај,нека га,нек се вије,
Послат нам је из Русије.
Националисти и четници су певали другу пјесму:
На планини Бјеласици
састали се сви четници.

Састали се и говоре
Петокраку да оборе.
Настала је потпуна диоба,у мишљењу,у идејама, у поступцима, у пјесмама, у животу, у породици и племену.
Партизани нису употребљавали ријеч моје и ријеч  твоје, већ су их заменили ријечју наше. Они су жељели побједу, макар Срба више и не било.За све што се дешавало и радило, оптуживали су четнике и националисте  (моје истицање, М. Л. стр. 152 -153).
Ова Команинова књига није писана пристрасно; писац настоји да се приближи што је могуће више извесној објективности о трагедији грађанског рата.Команин настоји да сагледа Потпуну,а не делимичну истину (што је врлина ове књиге  у односу на целокупну послератну романескну продукцију,поготову када је реч о ауторима који су били учесници грађанског рата на победничкој страни).Осим тога,ово „Петокњижје о пораженима“ написао је писац који није убачен из политике у књижевност,већ даровит и частан човек,мајстор и хуманиста који зна да „у вјечном животу нема побједника. /Има поражених, и биће их,док је земље“ (стр.336 – последња страница романа).Команинов роман је писан на следећим релацијама:“Дреновштица – Никшић – Београд – Подгорица -Цетиње – Кијев -Москва -Беч – Минхен – Стокхолм -Њујорк -Детроит -Чикаго -Сан Франциско – Лос Анђелес – Монтреал – Торонто – Гренобл -Париз – 1954 -1994, с муком и болом“.
Пролог У трагању за оцем (датираном 1984),пише „Спасоје Николин (…) грешан,стар, сит живота,рођен сам у Пелинову и његов сам живи сведок и љетописац.У њему ћу и умријети, али не знам ко ће ме закопати,јер је Пелиново,данас, пусто, и искобљено.Можда ће и ову књигу закопати,са мном, у земљу“ (стр.5-6)
„Син главног јунака ове књиге, – како сведочи пелиновачки летописац Спасоје Николин –Симон Рујанић из Пелинова, четрдесет година трага за својим оцем Јаковом и чека да свијету исприча истину о његовом животу и смрти,коју нико до сада није смио да помиње (моје истицање -М.Л.). Истина о Симоновом оцу Јакову Рујанићу СКРИВАЛА СЕ У ДЕВЕТ ЈАМА (то су Симонове ријечи), из страха од комунистичке власти“ (стр.5).
Намерно истичемо ово.Јер је истина,коју наши тобожњи књижевни критичари  п о д р а з у м е в а ј у.То је важна истина,јер заправо наводи на неизбежни закључак да су победници у југословенском грађанском рату,зар не,поступали исто,и горе -него антички аутократски поглавар Креонт.Њихове приче о прогресу и хуманизму су -после читања овог врсног романа – шарене лажи, немилосрдне и себичне  пропаганде.
Пелиновачки летописац,даље,вели:“Симонов отац Јаков Рујанић,млади поручник бивше југословенске војске,у грађанском рату 1941-1945,борио се против црвених и нашао се, на крају рата,међу пораженима које су побједници, као класне непријатеље, прогласили издајницима народа и ликвидирали које су стигли (моје истицање -М.Л.).
Побједници сину усађују у главу своју истину о оцу ИЗДАЈНИКУ, с којом клија стид :син се боји да помиње оца.
С том живом раном син расте.
И данас, послије толико година, Симон са страхом (од себе, од других) походи очев гроб.
Симонова мајка Златија никад Јаковљево име не помиње ,а камоли да га стави на крст : боји се да тиме сину што не науди.Мајка је сахранила Јакова у себи, давно, његов је гроб у њој.Она ћути, само каже да ће земља помирити и поражене и побједнике, и додаје :“Благо земљи“.
Мајчин страх и ћутање о Јакову усељавали су се и у Симона.
Љети,кад дође у Пелиново,Симон обиђе очев гроб, и сваки пут, док му се приближава,осјети тугу и накалемљени страх да ће побједници и другови на власти и онај дрвени крст , већ сатруо и без имена, ишчупати, а гроб очев прекопати(моје истицање М.Л.).
Побједници су узели пораженима и право на гроб (моје истицање -М.Л.).
„Зато те молим да вјерно испричаш причу о моме оцу.Ништа не одузимај, нити што додаји, испричај свијету како је било,ништа друго и не желим“. – Тако говори Симон“ (стр.6)
То је,свакако,пут Потпуне,а не делимичне истине, и зато је овај писац написао књигу много бољу и уверљивију од брда написаних књига у послератном периоду.Роман је целовит и „испунио“ је „захтеве“ које је Син поставио пред Летописца.
Команин завршава роман горким речима:
„Дуго нијесам знао шта значи ријеч одступио, нити гдје је тај Зидани Мост.
Четничке породице су,из страха,скривале мртве синове,браћу и очеве и од себе самих.
Побједници су усадили причу у главу народа да су четници народни издајници, народни непријатељи, ненародна војска, слуге окупатора, и да су их зато ликвидирали (моје истицање -М. Л.).
Ни данас народ не зна тачно шта су четници били,јер су, годинама, мијешани са отвореним квислинзима у Србији и Црној Гори и усташама у Хрватској.
Наше доба је жедно истине (моје истицање -М.Л.).
Трава заборава је трава смрти“. И још пише: „Само поражени постоје.
Поражени су вјечни,као њива,као гроб,као сјећање.
Човјек је поражен и мора умријети,говорио је Павле Мркић.
Поражени се поново рађају у туђим сјећањима и враћају се у будуће памћење које ће бити прошло. (….)
Стојећи крај очеве хумке и гледајући у крстове и пирамиде, густо засађене око цркве Светога Николе, Симон је осјећао како се из дубине времена, из мора топле људске крви, рађа  помирење(моје истицање – М. Л.) које ће га надживјети“.
Роман почиње мудрим речима Завета :“Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син и ако коме Син хоће казати“.
А Син,Симон,желео је да каже и казао је Летописцу пелиновачком.
Треба рећи: Колико је ово једна потресна књига о пораженима, толико је, истовремено, и још више, стравично сведочанство о победницима! Скоро пет деценија није било могуће објављивање књига оваквог наума,замаха и снаге,јер је овим просторима владао тоталитарни и једноумни злодух господара немилосрднијих и перфиднијих и од Креонта.
Где су србијанске и црногорске Антигоне овог века?
Претерује ли Команин када пише: „У јаму заборава поново су бачени очеви,синови, браћа.
Јесу ли побједници, тјерајући потомке поражених да не спомињу ближње, још једном побили своје непријатеље?
Јесу ли тако убијали и потомке убијених?
Страх живих био је велики,Господе.
Само мржња да престане, Господе, јер не би било измирења!
Опростиће једни другима кад почну да се сјећају слободно!
Је ли затрављена мисао да смо браћа по крви (моје истицање -М.Л.)?
Учествујемо ли, сви, у злочину заборава?
Заборав не доноси умир крви.
Може ли бити помирења?
Може ли бити спасења?
Може ли бити очишћења?
Господе над војскама, врати мој народ у једну војску!(моје истицање -М.Л. – стр.334). То су речи Молитве, Сина, Симона. ГОСПОДЕ НАД ВОЈСКАМА, ВРАТИ МОЈ НАРОД У ЈЕДНУ ВОЈСКУ!
   Команинов роман је оцртао и дочарао понор и коб грађанског рата, и све последице.Овај се роман деценијама „кувао“ у писцу,уверљив је и добро изведен од почетка до краја.Написан је изванредним језиком.Не треба се чудити,што није добио ни једну значајнију књижевну награду.Највећа награда овом роману су – ширење концентричних кругова Команинове читалачке публике.Сви претходни Команинови романи имали су најмње два,а неки и више издања.Кроз време,ова ће књига сигурно имати највише издања у Команиновом опусу.
Команину је ово пети роман.Дела су му превођена на француски,руски,словачки и македонски језик.Свој последњи роман, Команин је објавио када је имао иза себе и довољно искуства, животног и стваралачког.Команин је,пишући свој роман Господ над војскама, приредио својеврсни час анатомије заборава,или победничког варварства. Команин није стварао портрет нововековног државног поглавара Креонта,већ групни портрет устоличеног заборава,страха и злочина.И то оног другог,морбиднијег злочина: убијања сећања и поражених покојника.Написана су брда и брда романа о грађанском рату,али Команинов роман их надвисује (било би,чини ми се,чак неукусно поредити Команина,када је реч о овом његовом последњем роману,са Ћосићем,Исаковићем,или било којим другим послератним романописцем-једноумцем).
Команин је написао роман-трагедију.Као и антички трагичари,и Команин је црпео грађу за свој роман из нереда и заборава наше историје,из мита.Бог и Истина су она мерила којих се држао писац овог романа.Зато је тај роман  много бољи од многих написаних у читавом послератном раздобљу.
Од почетка до краја, од „разура“ „породице“ Јована Рујанића,од 1941.,па до краја „децембра 1945. године,када се повијест завршава,али се у Симону још није смирила и дај Боже да се у њему оконча“ – летописац пелиновачки  сведочи о страшној и готово невероватној драми грађанског рата.
Летописац пелиновачки,непоткупљиви сведок -деоба,револуције,злочина и срамоте,окупације и мутних времена,не наврће воду ни на чију воденицу. „….Бог зна како ће ову књигу поднијети и побједници и поражени.Али је истина потребна и једнима и другима.
Истина ће,једнога дана,можда,бити потребнија побједницима.
   Истина усељава у душу благодат и доноси мир.Зато нећу да судим, него да свједочим.
    Свједочим за мир,за рат.
    Свједочим за воћке,траве,вјетрове,за годишња доба.
    Свједочим за љубав,за мржњу,за мрак  ,за смрт и живот“ (стр.7).
Писац се држао ове „једноставне поетике“,која је у суштини значи „ни по бабу ни по стричевима“.
Добро је што се ова Команинова књига појавила макар мало и закаснело – не само због својих високих уметничких достигнућа – него и као нека врста огледала оној другој врсти романескне продукције која је деценијама после другог светског рата – у одсуству оваквих и сличних књига – бујала као коров на нашим просторима, ђубрена и заливана страшним и сатанским заборавом. Јер, за разлику од античких времена, од времена када је Софокле писао Антигону , код нас се, много векова после тога, устоличило победничко варварство, оличено у обожавању и страховлади једноумног државног поглавара, нововековног Креонта…

(Током лета 1996)

 
ЛеЗ 0002956
 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s