ЈЕКА ИСТОРИЈЕ / Белатукадруз

Милан Комненић : Јека, Српска реч, Београд,1995, 276 стр.

Двоглави Белатукадруз (2007)

Песме у овој књизи су комуникативније, значењски отвореније и можда једноставније у изразу.Биће и оних који ће их читати као антиратну лирику, мада је ово у суштини књига о националном поразу. Те песме се, донекле, разликују од песама које је Комненић писао на својим почецима и током свога развоја. Песме у овој књизи су одјек и јека погубних и страшних догађаја, једног бесмисленог унутрашњег рата и злочинстава почињених у њему.

Комненић је,пре ове, објавио књигу есеја ОБРАЋАЊА (Библиотека Глас Цркве,Ваљево, 1989, 95 стр.) („беседе књижевника Милана Комненића изговорене на универзитетима и црквама у Југославији, Европи, Канади и Америци“ ,осам есеја или беседа : Да ли су Срби на путу духовног препорода, Његошево виђење српске коби, Од војводства до прогонства, Сетно слово о владици Николају, Шест стотина наших Косовдана, Суђено место, Посрбљене јаме и Срби на христоносном путу). У овим беседама ,Комненић је постављао узнемирујућа и права питања, на правом месту и у право време, покушавајући да на њих одговори.Комненић се питао : “ Да ли је српска несрећа у овом веку заиста историјски логична, односно неминовна? Подсећам да је  почетком двадесетог столећа на Балкану било  дванаест милиона Срба. (…) Бројчано, Срби су и данас највећи на том простору.Али, ко се не ужасне пред чињеницом да су били бројнији на почетку него при крају века? Да ли се то догодило  још ком народу у Европи? “ (стр.7) И Комненић подсећа :“Срби су посредно или непосредно одговорни за пропаст две царевине. Поступили су витешки, али не и политички мудро.Извели су подвиг, али по цену самоуништења, што је добрим делом у њиховом карактеру“ (исто, стр.8). Или: „По Србе су биле погубне четири чињенице : убиство краља Александра, стварање бановине Хрватске, мартовски преврат и усташки геноцид“ (исто,стр.8). Када је реч о политичком тестаменту дојучерашњих властодржаца, Комненић пише : „На видело излазе кључни завереници. Додуше, у раздобљу после Броза, превредновање Брозовог дела и епохе коју је обележио, сматра се где-где за политичку јерес.Без преоцењивања брозовске јучерашњице , нема сутрашњице“ (исто,стр.9) Или: „Оне које народ никада није бирао дуго су бирали судбину народа. Одабрали су благородан народ, обећали му рај, а ево су га после пола века привели вратима пакла“ (стр. 8,исто). Мало је беседника и есејиста не само из Комненићеве генерације, него у читавом послератном раздобљу који су са таквом уверљивошћу, тачношћу и одрешитошћу проговорили о српској коби : “ Одрасли смо у годинама непоновљиве фарсе и фарсичног оптимизма. Из националне трагедије ступили смо у лакрдију.После грађанског рата обесвећење је опустошило земљу. Певало се : Не верујем у небеса,/ но у Марса и Енгелса. Већ тада је комунистички режим одбацио помисао о дијалогу са ма којом друштвеном или духовном структуром различитом од себе. Поданици, измећари и сеизи су израсли на сасеченим коренима српске политичке памети….У земљи чија су пасишта постала гробишта, а јаме чудовишне драме, Срби су доживели да као страдалници измећаре виновницима. Што није напунило гробнице, допунило је тамнице. Распамећени а свевласни, нас су унесрећили поратни усрећиоци“ (исто,стр. 10-11). Или: „Наш економски суноврат не би био тако болан да му није претходио морални пад. Обесмишљено је оно што је осмишљавало рад. На истину су имали право  махом они који су над њом починили насиље. У име народа говорили су који су радили против народа“ (исто, стр. 13). Али, Комненић нема илузија ни о нашем народу: „Нико као Срби није остао веран фамозном путу који нас није повео ка добру“ (исто,стр. 14), Комненић предлаже излазак из ћорсокака :“ Да се стил нове одуховљене Србије јасно препозна, Срби су дужни да с више мере, а с мање неукуса, граде куће, гробља, јавне просторе, да се прикладно одевају и понашају, да оживе домаћински дух у породици, да поштују народски и саборни карактер цркве“ (исто,стр.14).

О Николају Велимирићу. Комненић пише :“Камо лепе среће да смо његовог соја и кова!Он је сабир и одбир, а не расни узорак.Као редак узлет националног ума, он представља малтене идеалну могућност. / У тој идеалној могућности, да тако кажем, складно су се сједињавале вера, памет, надахнуће, дар и савест. Без тих својстава Николај Велимировић не би био српски Златоусти.Човеку се најређе даје моћ великог говора“ (стр.57). Говорећи о „Србима на христоносном путу“, о човекомрсцма и богомрсцима, Комненић вели : „Какву веру да овај народ учврсти у себи? Дужни смо,пре свега,да пођемо за иконом јединога, беспочетнога Бога, а не за лажним иконама земних идола. / Имамо ли снаге да се вратимо на пут са кога су нас свргнули безбожни пигмеји мутне митологије која је обећавала рај на земљи а, у суштини, довела је до пакла у земљи?“ (исто ,стр. 91-92)

Не само зато што су ОБРАЋАЊА и  ЈЕКА објављене једна за другом, чини нам се да између ових књига постоји веза дубља и суштинскија. У првој гласно и јасно постављена су битна питања опште и појединачне судбине; обнародоване су молбе и вапаји, опомене и салдо; друга је потресни израз  свеопштег пораза у овом веку.Ко је српски пораз учинио готово катастрофалним?Историју нису стварале -како Комненић једном приликом рече – личности, већ руља.Личност је срж православља, а у овом веку народ се удаљавао од вере отачке.Комненићева књига подељена је у шест циклуса : Јамљеници (1985-1989), Крајина (1991-1992), Стање у држави (1991-1993), Крстов Крст (1987-1995), Узлетели пали анђео (1992-1995), и Писмо у Тврдош (1994-1995).

   У овој књизи има изузетних песама: Поезија је нема, Покољ у Горњем Борчу, Јадовница са Јадовна, Савски младенци, Палима у Госпићу,Муве, Албијанићи, Посвета, Избеглице из Кладуше, Занат,Смак, Заоравање спомен цркве у Пребиловцима,Писмо у Тврдош, али и неке друге, проговарају о ратној драми и крвавом обрачуну, о највећим ужасима који превазилазе машту и највећих видиоца пакла. Ова књига је, као ретко која у нашој новијој књижевности заронила у невероватне и незапамћене кругове лудила, злочина – уживања у злочину,не зато што овај песник има – сачувај Боже -садистичких склоности, изопачену де-садовску машту, већ зато што из сваке песме вапи глас човека свесног дубине трагедије која се догодила и још догађа :Доста!

У прозном фрагменту Запис „Фрушкогорца“, евоцирајући јутро 9. марта, Комненић ће записати: Сишао у ходник где су се гушали са полицијом.Шлемови и пси.Порука факсом.Тај дан илузија…И потом у исту собу. У њој трулио.Вукао ногу у гипсу.Смрдео на дуван.Руменео се избљувак.Спао на СПО.Гајтан од телефона низ степенице вукао.Тако ли се свргава комунизам?Ту остао ражањ.Купатило са кафеним талогом.Илијина соба.Спавао с пиштољем.Семафор с графитима. Шине.Лептир-трамвај.Буђаве ципеле. Пазухо. Ново једноумље. Гадио се јуначења.Војска одлази према Шиду.Суснежица, угојене свиње.Ћумез.Глодари излазе да харају.Ловина.Одоше Словенци, пичкоње (стр. 141).

У ствари, опраштајући се са улицом Џорџа Вашингтона, Комненић се опраштао са илузијама популизма.Са илузијама уопште.Оно што је виђено из тог угла најбоље је у његовој књизи.За разлику од многих савремених писаца , који ћуте о ономе што се догађа,или се већ догодило, о удесу чије се размере већ оцртавају, и за разлику од оних писаца који су већ стигли да „комерцијализују“ тему унутрашњег грађанског и братоубилачког рата у Југославији, Милан Комненић је сачинио ову своју књигу изнад паланачког простаклука и новог једноумља, покушавајући да залечи нашу „наружену душу“.Комненић је стварао ову књигу са свешћу која презире „понародњачену,геачку културу“, сећајући се да имамо „прозу Теодосија, проте Матеје или Андрића, поезију Доментијана,Његоша и Дучића,рашки накит, студеничко сребро, сопоћанску фреску, ресавски краснопис, моравски доксат, брђанску речитост, шумадијски разбор, равничарску умилност или приморску тананост“.

   ЈЕКУ је створио песник самосвојан,који је изнад накота позајмица и туђица.Песник који уме да изађе на крај са „америчком менажеријом“ и лакомисленим опонашањем. ЈЕКУ је писао песник са жељом да наша „попевка“ буде наша, да се ,напокон, нешто промени и да „наша мисао“ не вуче „туђу примисао“.Да наш дом буде ведра кућа а не туробно легло, да наше установе више брину о националним вредностима пред светом код куће и да се не упуштају “ у акробатику дневне власти“ и, коначно, да наше школе не буду „усмерене против интелектуалне сутрашњице“.Јер, ако се ништа не промени на боље, чека нас нешто много горе и од овога…

Али књига ЈЕКА је, пре свега,одјек и епилог још једне трагедије, која се никада више не би смела поновити…

_____ Овде се публикује коначна, редигована верзија, нешто скраћенија у односну на првобитну штампану верзију. (Молим да се то уважи у евентуалним будућим прештампавањима!)

 
ЛеЗ 0002952

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s