Одломци из приказа Савићевог романа „Ћуп комитског војводе“

Милисав Савић : Ћуп комитског војводе, БИГЗ – Књижевне новине, Београд 1990.

„Ко размишља о томе на који начин се човек може уздићи до највеће славе и моћи, тај ће најпре схватити да он мора себе ставити изван морала : јер је морал у својој суштини тежио да постигне супротно – наиме да заустави и уништи онај славни развитак где год се појављивао“, пише Ниче на почетку своје познате књиге ВОЉА ЗА МОЋ. Први светски рат однео је огроман број жртава, а српском народу безмало половину популације. Наравно, тај рат за српски народ није био никакав развитак, већ трагедија, и има смисла што се том раздобљу данас савремени писци враћају као теми.
Нови роман Милисава Савића (1945) може е читати као повест чију окосницу чине догађаји везани са Топлички устанак 1917. године, за успон и пад слободне четничке државе. Зато што се ова необична књига отвара као љубавна и егзистенцијална исповест, а склапа као љубавна трагедија, читаће се и као љубавни роман. Па ипак, није ни љубавни, ни породични, ни историјски роман ; она је понајвише (ис)повест….

Иако Савићев роман Ћуп комитског војводе има оквир трагичне љубавне исповести  Анонимног Приповедача, извесног београдског глумца, потомка комита, зачетог у време Топличког устанка, љубав у овој књизи не представља „Најснажније испољавање воље за вредношћу“. Јунаци у овом роману, мушкарци или жене, Бугари или устаници Срби ( комите, четници), нису у сваком смислу потпуно само они, или то јесу они тек када воле. А у роману воле Анонимни Писац и Херберт Ленц ( двојници ). Ако је истина да мушкарци у свакој љубави воле само себе, оно што хоће потпуно да буду и потпуно треба да буду : њихову најличнију, најдубљу суштину, онда они војници који силују жене, четникиње или сељанке топличког краја или чак жене спарују са псима, чине то да би уживали у злочину.
То су најчешће дидатички окупаторски призори, примерне перверзије, чинови за надилажење човечанских, цивилизацијских норми. Та злочиначка пракса практикује се са извесном садовском апатијом. Због чега? Апатија је уперена против осећања. Аћин пише: “ Предуслов сваког либертенског чина код Сада је да осећања буду охлађена .Све што се чини – има се чинити хладнокрвно. Бестрасна хладноћа се особито захтева приликом вршења ма каквог злодела.Занос у злочину је строго осуђен као нешто противприродно. При томе, уљживање није забрањено, допуштени су врхунци неке безличне чулности.Чувства су оно  што је опасно, заноси у осећању зла који су, заправо, по Саду, у нама још остаци добра. Предавати се осећањима приликом злочина знак је да бисмо ,наишавши на прву текоћу, могли бити опет преобраћени у предлибертенско стање противприродне добростивости“. Сад се залаже за равнодушност у вршењу злочина. Морис Бланшо је истакао кључни појам у тумачењу Садовог дела – ДУХ НЕГАЦИЈЕ. Сад није п р е д с т а в и о   перверзију, он ју је  п о к р е н у о. Сад је против других, Бога и идеала, јер на све то човек расипа одређену количину снаге, енергије. ДУХ НЕГАЦИЈЕ за Сада значи  за сада значи „повраћај изгубљене енергије“. Аћин пише :“Осим што је апатија аскетска пракса, она је и пракса радикалног разврата, покушај да се екстазом једног мишљења захвати у оно што се више не може мислити „. :“Троши се на друге, верујући да су му потребни као ослонац. Троши снаге узалуд јер прави човек зна да је сам, да му други, никвакви бигови и идеали, нису неопходни, па их пориче. Тек унишавајући милосрђе, захвалност, ентузијазам и слична осећања, он враћа игубљену снагу“. Из рада разарања извлачи почетак истинске енергије. „Отуда не трпи никакву спонтаност у страстима, о којима год да је реч. Изгубљени смо ако се безглаво препуштамо пороцима.И развратника који се страсно предаје својим склоностима чека катастрофа. По Саду, страст коју би смо да преточимо у енергију мора најпре бити згуснута и очишћена пропуштањем кроз неосетљивост.Јулију, у њеној либеретенској каријери, непрестано уче да злочин не предузима у заносу, да своје блудне склоности не пали на ватри страсти.“
Злодела која чине окупатори хладнокрвно, већа су од злодела које извршавају четници у пламену осећања.
У драми Марсија и Аполон, коју Анонимни Писац приписује Војводи,Војиновићу, организатору Топличком устанка, има и оваква сцена:
„… Глумици се отела улога-бележи Ленц .
МЕЛПОМЕНА: “ Што ти сад не помогну књиге и песме?” ухвати га за косу Бугарин и подиже му главу. Лице му све натекло и обливено крвљу, очи се не виде од убоја.
Браца га пљуну.
„Ако ти је мајка овде пожалићешто те је родила“, цикну крвник и нареди да се Браца наглавачке обеси за грану ораха.
Двојица војника га ухватише за рамена , да се не љуља , а трећи засече ножем дуж кичме , од врата до појаса .  Онда поче да одваја кожу. Зацрвене се месо.
Сељани  клекнуше и поскидаше капе .
Клече и мајка и прекрсти се.
Марсијино одрано тело дуго се грчило и подрхтавало. Певач скупи снаге да поручи Аполону како машта зла никад…
Кад су злотвори отишли, сељанин скидоше браца с гране и положише на овчије коже. Беше још жив, али у несвести. Мајка му кваси усне и гранчицом тера муве.
Браца се представи у смирај сунца. Мајка у поноћ. Окупа се, обуче укопну кошуљу, леже у кревет и склопи очи (стр. 80 -81).
То је по нама, једна од најјезивијих сцена у уметничкој српској прози ЏЏ века, врхунац маште разарања и зла; надилази странице које је написао де Сад! Милосав Савић није написао историски роман, већ либертенску повест, у којој је уживање у злочину било саставни део опаке ставарности приликом угушивања Топличиног устанка 1917.
Иако није написао историски роман, на основу Савићеве повести може се стећи потпуна предастава о успону и паду те необичне „слободне четничке државице“. То је, пре свега, прича о рату, о слободи, али и прича о – моћи. Савић пише: „Свака моћ… тражи жртве“ ( стр. 117 ). Ћуп комитског војводе је прича и о много чему другом : о Србима, о њиховој судбини, о уметности и уметницима, о власти и јунацима, о странцима и њиховим запажањима о Србима. Запажања странаца о Србима често у овој књизи износе истину о српском менталитету. Али, оно што је најважније у овом роману – једној од најбољих Савићевих књига – то је уметност приповедања, то је прича о уметности, а уметност је овде толико важна зато што се „успешно опире безумљу и сили“  ( 87.стр. )
Машта разарања и зла –  тријумфују у овој балканској повести. Аполон, јунак већ споменуте Војводине драме уметнуте у повест, обраћа се Марсији овим  речима :“Шта мислиш, песниче дични, која је машта јача: машта стварања и добра или машта разарања и зла?“ Марсија одговара :“Довољно си мудар да знаш да своју душу не могу изневерити“ ( стр.75 ) . Заиста, Марсија не изневера себе и,одран,
“ скупи снагу да поручи Аполону како машта зла никад…“Никад не побеђује?
Марсија у разговору са Аполоном изриче нешто што је врло важно : „Говорим истину – каже  Марсија – и не верујем да истина смета божанским ушима . Моћ и бесмрстност подарени су боговима,а страх и смрт људима.Једино се песмом и свирком људи могу ослободити страха и задобити бесмртност“ (стр.74). И Бугари су, као окупатори, само људи, који су починили злочине да би се ослободили страха од смрти. Бугарским окупаторима није стало до бесмртности ,већ до уништења. Знамо да у драми, у роману, Аполон изазива Марсију- певача – на такмичење и предлаже да победник побеђеног казни по својој вољи. Певач Марсија предлаже нешто друго : да побеђени награди победника. “ Ако победим- каже Марсија  – тражићу да један дан у години песници владају светом. Ти ћеш се тога дана одмарати од напорних  божанских послова и- то ће бити награда- уживати у машти својих заменика, “ . Дијалог између Аполона и Марсије има дубље значење. То је разговор два супротна света. Певач Марсија, кога је створио Војвода Војиновић ( као што је створио и Аполона! ) представља симбол, симбол који је по смислу супротан Аполоновом. Као што знамо, Марсија је на превару побеђен од Аполона, војници су га- у драми ,у роману- бугарски војници- за казну, “ извели у поље, тамо где се налазе обори за свиње, свукли га до појаса а онда наглавачке обесили о грану маслине „. Богови су победили песника, Бугари Србе, историја поезију. Песника Марсију , у драми у роману, деру- бугарски војници. Тако се у Војводиној драми ,у роману , преплићу најсуровија збиља и машта, а „представа је испала најбоља на местима где се отргла писцу и глумцима „, како каже Савићев Аномимни Писац, истовремено један од главних јунака и Приповедач Ћупа комитског војводе.
Милисав Савић је овим романом показао да је много значајнији писац него што ће му то савремена критика признати; проникнуо је у суштину не само балканског синдрома, бугарског и српског менталитета, пакла ратног; подигао је дуго спуштене завесе над људском природом, над оним исконским и злочинским у њој. Савић није само српски и балкански, већ светски писац. За разлику од писаца његове генерације, који су слагали заблуде на заблуде, Савић се на њих окомљује. Уздрмаће свог евентуалног читаоца, али ће га и просветлити, а генерације које су системом дојучерашњег васпитања и образовања прехрањиване заборавом, дуговаће му захвалност. Савић није моралиста, нити само српски писац, само српски патриота: он зна да је људски морал, да је досадашња цивилизацила затворена у томе : усрећити друге онолико колико и сами желе да су срећни и никада им не чинити више зла него што бисмо га сами хтели да примимо. Савић је написао потресну повест о томе – како унесрећити друге онолико колико ни сами не желите да сте несрећни и  увек чинили зла више него што би га и сами (окупатори) могли да поднесу…
Наслов књиге је добро одабран (памти се). Реч је о војводиним рукописима које је са ћупом тобож или стварно ископао Анонимни Писац Савићеве повести. Дело се грана у неколико паралелних фантастичних токова, у којима је дошло до изражаја познавање српских веровања и митологије. Формално прича о трагању Анонимног Писца за Војводиним рукописима, као и о трагању једног београдског глумца за Војводиним драмским текстовима, песмама и дневницима, прераста у стравичну фреску са најдоминантнијим сценама на тему де садовског уживања у злочину и преступу. Импонује начин на који се у роману реконструишу догађаји везани за Топлички устанак и његове актере, јунаке и жртве. Ћуп комитског војводе је књига трагања, није то само потрага главног јунака за семеном из којег је „отрове посисао“, већ је то улажење у „траг тајни што ју је славни српски комита, звани Војвода, однео у гроб“ (стр. 5). Улажење је то у   б а л к а н с к и   с и н д р о м, у разисторију, у временски период од оснивања комиског покрета до шездесетих година овог века.
Савићев Анонимни Писац се дискретно бави и догађајима везаним  за Други светски рат, продевајући их кроз своју породичну историју, судбину рођеног брата и његове жене Јелене, коју је завео, или боље рећи – која му се подала, оних година када је старији брат Анонимног Писца, партизан и послератни руководилац, завршио као голооточки заточник. Анонимни Писац на крају романа гине театрално на улици, приликом дочека неког страног државника; пуца из позоришног пиштоља, али га службеници обезбеђења убијају мислећи да има прави револвер и да жели да изврши атентат. Анонимни Писац, дакле, гине апсурдно. Овај роман зрачи извесном дозом песимизма, наговештеног већ на почетку преузетим речима ис посланице Римљанима св. апостола Павла (7; 19) : „Јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним“.
*
Према главном јунаку, Анонимном Писцу, Савић је изградио строгу дистанцу, што се види из „Белешке приложене на крају рукописа који се под ознаком А 1968, кутија 17, фасцикла 3, чува  у Архиву Позоришног музеја Београда“  (стр. 175 – 178). . Наравно последње поглавље треба читати као вешту мистификацију даровитог писца.
Ко је, у ствари, Анонимни Писац или Савићеве повести? „Оваква глумачка биографија не постоји. Иако су неки глумци искусили штошта од онога што је  наводно и сам писац доживео“ (стр.177). Ко је, у ствари, ископао ћуп комитског војводе? Анонимни Писац или Савић? Највероватније је да су Бугари Војводине рукописе уништили „као аутентичне доказе о страшним злоделима што су их починили за време окупације Србије“(стр. 176). Судећи по томе, следи да је Анонимни Писац пронашао Војводине рукопис, али да га је, дотерујући  „оригинал“, и уништио. Савић пише :“Уништени докази су дивна прилика да се крене у њихову својеврсну реконструкцију – својеврсну стваралачку авантуру. Ако се неком не свиђа ова повест или му се не чини уверљивом, нека створи своју – поручује писац. У томе јесте моћ и задовољство  приповедања. Војвода тако кроз причу  или приче живи пуним животом. Војвода не стари али се и приче стално подмлађују“ (стр. 176). – Ови искази у роману приписују се извесном Б. Пантићу, „стручном сараднику“ Архива Позоришног музеја Београда, вероватно измишљеној личности, а записани су „17. новембра 1960..“ Напомене „стручног сарадника“ Б. Пантића на крају књиге, могу се читати и као Савићева „стваралачка исповест“.
У сваком случају, ако Анонимни писац и није ископао ћуп комитског војводе, Савић га је СТВОРИО.
Пишући о Бугарима и српским четницима, Савић то чини непристрасно, не умањујући их нити идеализујући. Упутивши се у својеврсну стваралачку авантуру, обликовао је уверљиву повест о једном трагичном историјском догађају. Јер ова сурова и ратна прича о српским четницима чији је задатак био да дигну Топлички устанак 1917. године дубоко у ратној позадини непријатеља, тј. на окупираној територији Србије, како би омогућили пробој Солунског фронта и потпомогли регуларне јединице српске војске, расветљава борбу за слободу у једном од трагичних периода српске историје. Савић, као писац, ни издалека није искористио све могућности која му је пружала грађа, конкретна историјска књига Перовића од које је пошао! Савић је грађу за свој роман црпео и из народног предања.
Бугари су оцртани једном реченицом: „Бугари су се острвили на крв“ (стр. 20).
Србија и Срби виђени су очима странца, Херберта Ленца, и те оцене, иако их изриче странац чијем се моралном профилу може штошта приговорити, нису далеко од истине.

„Ову земљу би требало звати – пише Ленц у свом дневнику о Србији – уколико то путописци нису пре њега предложили – мајком врана. Или земљом гробља. Села ретка, али зато готово на сваком брегу, иза сваке окуке, шћућурило се гробље“ (стр. 7) . –  „Срби крвнички туку жене – пише Ленц“ (стр. 105). – „Све што је здраво и право оде под земљу а да не стигне да осоли памет“ (стр 111). –  „Стока! Шта ће њима слобода? Или позориште? Тор је за њих!  Прут и камџија! режао је Војвода“ (стр. 133). -“ Срби!Свиње!Најпоганији народ на свету! Сами ће се истребити! Заклати брата, осрамотити сестру -слађе им је од свега! Животиње! Гадови! псовао је Ленц“ (стр. 139). – “ У Србији је свака жена, и млада и стара, већи хајдук и од највећег међу њима- Војводе. Па чак и она која никад није узела пушку или нож у руке. Жене су кичма српског отпора, написао је обавештајни официр командиру на вест о Косарином заробљавању“ (стр. 149). – „Срби су будале, говорио је Капетан као да је читао Ленцове мисли. Рат је, а они изводе позоришне представе. И то какве? Оне у којима се порази проглашавају за победе“ (стр.  64). – “ Овде се не зна шта је јава а шта сан, шта тама а шта светлост, шта дан а шта ноћ, шта крај а шта почетак, шта горе а шта доле. Све је нестварно и обрнуто наглавачке и све је опет стварно и чврсто постављено на ноге“ ( стр.131 ). – „Од Срба нема чуднијих људи на свету : свако ће зато било којој власти драговољно и редовно, и више него што је потребно, пријављивати и опањкавати рођаке, пријатеље и комшије. На списку сумљивих уметницима припада прво место“ (стр.33)  -„Ленц ће као последње реченице у дневнику запиисати да је после тог пробоја први пут поверовао у оно што му је изгледало потпуно невероватно : у снагу српског ината који се готово рађа ни из чега и којом је могуће, као у Војводиној позоришној представи, пораз претворити у победу а мртве подићи на ноге. Срби су најопаснији кад сви мисле да су дотучени, на издистају. Још опаснији су кад падну у очај или саморушилачки бес; њима је увек потребно да стигну до дна пакла да би се одатле винули у чисте, жуђене небеске сфере“ (стр.136) .

*
Херберт Ленц и Анонимни Писац као ликови имају своје љубавне романе. Готово на дну пакла, у надреалном ратном вихору, немогуће постаје могуће. Аустроугарски војник, бивши глумац и лекар, постаје четнички заробљеник, а затим четник, редитељ који сценски , на територији слободне четничке државице, поставља драме вође Топличког устанка. Заљубљује се у побратима четника Немог, у ствари прерушену четникињу Нему.  Љубавни роман између Ленца и Немог / Неме спада у веома успеле и саблажњиве странице ове повести, и она је била могућа зато што Ленц „није желео да се ослободи чаролије о вољеном двополном бићу“ (стр. 124). „Ноћу је Немог смењивала Нема“ (стр. 124).
Немог  ће, односно Нему – четници (кад открију да је женско) напаствовати и убити. Злочиначког има и међу четницима, силовања и издајства, свирепости. Војводу и Вођу Топличког устанка не убијају Бугари, већ његови саборци. Савић истину о четницима не увија у обланде. Иако је Војвода Злопоглеђу (силеџију и убицу) осудио на смрт због злочиначког понашања, наредба није извршена због расула четничког устанка. Злопоглеђа је „један од најхрабријих четника. Много је помогао четнички покрет, али му је, лаком на паре и женске, навикао да сам себи командује, доста и одмогао. Звер је био и остао. Звер која као мед лиже људску крв с ножа. Понекад је према браћи – издајницима био гори од  најозлоглашенијих и швапских џелата“ (стр. 136-137).
Анонимни Писац је нека врста двојника Херберта Ленца. И у његовој трагичној љубави према снахи, Јелени, супрузи његовог старијег брата, осим освете има и нечег симптоматичног, моралног сумњивог. (Мотив није нов у српском роману, у Црњансковим   Сеобама  Аранђел Исакович облежао је жену свога брата.) Анонимни Писац се исповеда: “ Знао сам да се Јелена може одрећи мужа уколико га истиснем из њеног срца. Никако мржњом већ љубављу. – У кревет нас је први пут одвела страст пробуђена пијанством. У рибарској кући на Сави који ми је широка срца уступио момак зализане косе (припадник београдске тајне полиције – моја напомена – М.Л.). До следећег сусрета дошло је из обостране чежње и љубави. Освета је ишчезла из мог срца. -Нисам ни покушао да јој усадим у главу било шта против мужа . Не само да га даље поштује и цени већ га и воли. Воли и мене, свакако на другачији начин. Први пут ми је попустила из слабости. Сматрала је да је боље да са мном оде у кревет него с неким другим ко би то погрешно разумео. Са мном –  њена слабост остаје скривена, у “ породици“ . И помислила је – зашто да крије –  да тако мири завађену браћу“ ( стр. 165 ). – Анонимни Писац тако изриче нека запажања о себи  и Јелени, само на први поглед логична, разумна.    У ствари, радоскрвним односом, сексуалним односом снахе и девера, не мире се завађена браћа. Напротив : тиме се само испољавају потиснуте обостране хомосексуалне склоности.

Сликајући ратна времена, као и повратна, Милисав Савић се посредно и непосредно бави темом врлине и порока. Рат потпомаже изопачавању моралних цивилизацијских норми, ненормално постаје нормално, а злочин може да причињава више задовољства него врлина. Љубав Анонимног Писца, ако није злочин, свакако је грех. Одгонетајући људску природу, Савић је у њој откривао порекло злочина. Уживање у злочину чини срећним онога који га чини.У рату су могуће грозоте, некажњени злочини, жртвовање жена, разна мучења. У рату се не кају што кољу и убијају. Рат се „храни“ крвопролићем и злоделима: побија систем о бесмртности душе. Рат пружа прилику да најјачи злоупотребљавају своју надмоћ.
Бугарска недела над становништвом Топличког краја 1917. године као да су смишљена под утицајем литературе Маркиза де Сада, мада се чини да их и превазилазе, као да на свету није било злочина довољно окрутних који би задовољили окрутне душе, „истински крепљене великим принципима филозофије: сама природа би требало да је кадра да повређује; треба се светити над оним који нам је понуђен, умножавати његове ужасе“. Замах те  злоупотребе над српским народом од суседног народа је без премца! Није 1917. године у Топлици васкрснуо Маркиз де Сад, већ се усправио немилосрдни вампирски дух, који руши доствојанство, обичаје, цивилизацију. Било је то сурово време окупације у коме су били нужни сви пороци и злочин да би се постигло стање у коме се могло  у ж и в а т и  у  з л о ч и н у. Сигурно је да је међу бугарским војницима било оних у којима је чињење злочина изазвало грижу савести, али жестина са којом се вршени доказали да су их чинили да би тако умирили кајање што се рађа када се неки злочин почини. Савић је проникао и у суштину бугарског и српског менталитета, у ништавност братских и суседних веза, у себичњаштво и морбидност освете, у прве и најглавније законе природе. Снагом свог талента, Савић је показао како злочини остају некажњени (што је ближе истини, реалности), чак и на другом свету, и како многе неправде и несреће остају неосвећене. Приказао је либеритинске заверенике, распуснике и силнике, ништавност злочина, убиства, некорисност врлине. Па, ипак, Савић није певао хвалоспеве окупаторима и злодлима .
Свакако,Ћуп комитског војводе представља значајно остварење, које ће критичари сагледати из својих углова; не научници, они испитају „смислове“; критичари их „производе“. У овој повести доминантни су Смрт и Злочин. Што има смисла .“Роман је Смрт; од живота ствара судбину, од сећања користан чин, а од трајања усмерено и сувисло време“, како каже Р. Барт. У овој повести се преплићу Роман и Историја, и то је добро, пре свега, због “ њихове дубоке сродности“, јер: „Роман и Историја изграђују независтан свет, који сам производи своје димензије и границе и у њима распоређују своје време, свој простор, своје становништво, своју збирку предмета и своје митове “ ( опет Барт!). Бавећи се различитим половима балканског синдрома, па и Бугарима и Србима, Савић је показао колико су злодела бугарских  окупатора била сурова. Та одступања од цивилизациских  пактова била су изведена без врлине, количина злочина је надмашила врлине. Та злодела нису послужила ни историји ни природи. Сламање Топличког устанка 1917. године и ликвидација четника, показује да су злодела извођена по теорији свирепости. Убијано је по закону природе, закону јачег, а злоћа, издаја и клевета беху само средства за злочине и бугарски окупатори су их обилато користили.
Ликове из драме у повести Аполона и Марсије треба схватити као симболе. Аполон на превару побеђује песника Марсију и сурово га кажњава. Српски народ који је добијао ратове и био победник, понашао се после победе онако како би се према побеђеним понашао, да је остао жив у Војводиној драми, песник Марсија. Бугари као окупатори Србије следе Аполона. Због тога у овој повести тријумфује машта разарања и зла….

(одломци из приказа Савићевог романа,  штампаног у своје време у једном од часописа у унутрашњости Србије)

ЛеЗ 0002954

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s