Ознаке

Или зашто је немогућ данас  књижевни самодржац?

«Треба много ствари довести до апсурда, нек упознају свог родитеља», каже Лец.

Та мисао ми се враћала поново и поново док сам читао две књиге једног професора српске књижевности 20. века штампане пре две године. Читао сам их, признајем, дуго са извесном врстом негодовања, о коме бих могао да напишем књигу. Читајући те књиге имао сам утисак  да је историја српске књижевности – свет кулиса, и с времена на време сам се питао када ће се иза њих појавити гомиле нових књижевних статиста. Можда у најављеној трећој књизи тога аутора?Аутор није ма ко! То је сам Алфабетагамаделта универзитетске или тзв «виц-критике» итд. све до саме омеге.

Читајући књиге тога професора, који је ипак уложио знатни напор у оно што предаје на универзитету, имао сам грдних проблема, нарочито ноћу, са властитим вилицима, тј. са – зевањем. За разлику од његових колега, који предају исто (пардон, исти предмет), овај професор је, барем номинално и формално, оправдао своје запослење на универзитету. И тако, упркос свему, ја сам одлучио да прочитам те књиге, па шта буде да буде. Професор је, наравно, начитан; али, колико сам могао да осетим, приметим, увидим, у његовој књизи нема ничега од апсолутне природе нарастања, генија, упркос вишку његових амбиција. Нема – строжије гледано – законитог моралног и менталног стицања. Нема раздирућих болова растења и напредовања. Његов дух нема божанског подстицаја, не «цепа танку љуштуру видљивог и коначног» и «не продире у вечност». Какав је дух тога професора? Честити? Скерлићевски? Књижевно-историјски?»Просветитељски»?

Самодржачки? Значи, дух са извесном, ипак, препознатљивом политичком подлогом?

У  споменутим књигама нема «откровења», тј. нема обелодањивања душе (како би можда рекао Емерсон). Има ли врлина? Како их, може имати, ако у суштини нема откровења?Ако је тетовирана наметањем?Наметачким дуихом? Професор је опседнут историјом и правцима, иако (Лец то тврди) – нема нових праваца, постоји један: од човека према човеку. Ти песници о којима он пише, они који су добили највише простора у његовим књигама, живи или покојни, сви су се родили као класици, па према томе не умиру. Њих – сатирачар зна – заборављају. Нови повампирени Скерлић би да их, уз сву мудрост света коју је посисао из многих књига, спасе од заборава. Од сита времена. А то је смешна работа, као и Дон Кихотов бој са ветрењачама. Двадесети век је био тежак комад, господине професоре. Читајући недељама књиге тога професора, нарочито ноћу, помишљао сам да зовем полицију, али дух покојног Леца ме је опомињао да се досада не растерује полицијским снагама! Елем, одлучујућу улогу у  ученом покушају утемељивања историје новије српске књижевностри ипак игра политика. И упропашћује га.

Јер потребно је нешто друго. Никакав књижевни самодржац: он је данас, после свега и упркос свему – немогућ! Потребно је да човек «са својим срцем разговара» да би одједном «постао сав честит и ваљан». «Честити се диже (по речима Емерсона) као да је неком посебном лакоћом понесен не у одређену врлину, већ уз царство свих врлина. Оне су у духу који их све садржи. Душа захтева чистоту, али чистота она није; захтева правду, али сама није правда; захтева добронамерност, али је нешто боље; тако да осећамо врсту спуштања и прилагођавања када престајемо говорити о моралној природи да бисмо поспешили врлину чији је она извор...»

Белатукадруз

Advertisements