Ознаке

БОРБА: Како видите садашњи тренутак српске књижевности?

Александар Лукић: Српска књижевност је исувише парохијална. У свему. И ту чини се нема помоћи. У овом тренутку она подсећа на какву праисторијску животињу којој отказују ноге. Њена издаја је потпуна и дефинитивна. Јер, да подсетим многе су лажи у њој устоличене у двадесетом веку, тачније у другој половини тог века, да се неће скоро отребити од њих. Већина писаца зидала је бункере илузија у њој, подупирући издају. Оно што је пак и било солидно у њеним провинцијским оквирима, Киш, Ковач, Шејка, партизански првоборци „књижевни јаничари“ потрудише се да здушно растргну и униште. Без милости. Тим бешчасницима у српској књижевности нису била потребна истинита дела. Већ књижевна лаж на којој су могли да се гоје и слава која је допирала до шалтера државних благајни. Бедуини српске књижевности нису ни слутили да стварност има другачије лице. Да стварност која није литерарно савладана није ни мртва, него се увек враћа као неподношљива садашњост. Али мали народи – какав је и српски – имају своје неиживљене страсти, пристрасности, комплексе и сурову логику парохије. Какав народ, таква му је и војска, власт, полиција, демократија. Вреди ли икоме овде данас словити изнова да је српска књижевност прецењена: Црњански, Андрић, Пекић, Ж. Павловић, Милорад Павић, Миодраг Павловић, Попа, Лалић, итд.

Треба ли заиста понављати да ће у скоријој будућности многи бити сведени на меру свог талента, ако су га имали. Ма о коме да је реч: Ћосићу или Исаковићу? Или? Списак је подугачак. Они који су поникли у близини власти, размножавају се ванкњижевним „оплођавањем“: Псеудохијерархијама, псеудоканонизацијама, псеудоантологијама, Псеудо…

Превредновање парохијалног духа у српској књижевности је нужно. Тачније његовог учинка, његовог инвентара. Што пре, то боље. Најповлашћенији простор у том послу мора имати: нова митологија. Истинита књижевност. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља: истину и лепоту.

БОРБА: На почетку смо трећег миленијума. Којим водама пријањају савремени ствараоци?

Александар Лукић: Српска књижевност и на почетку трећег  миленијума наставља по инерцији губитника. Хоћу рећи нема битних стваралачких искорака. Оно ако ћемо право говорити, српска књижевност данас пролази кроз најгрозоморније дане у својој васколикој историји. Међу онима који то омогућују, који је разграђују и растачу има доста оних са књижевном биографијом. У српској парохији о том удесу неће нико ни да зуцне, од писаца до академика, лакше је не замерати се. Нигде нема толико камелеона, као што их је у овом народу. Не верујем да је игде на земаљској кугли у тој мери развијен осећај за трпљењем и мазохизмом! Магла, прашина, дим, струготина, лутке, фабрика лутака, базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија. Све је у сенци политике, трговине и донекле религије – најпрљавијих ствари – да се човеку смучи шта се све данас објављује као уметност.

БОРБА: Имате ли за неке и речи хвале?

Александар Лукић: Овде нико не заслужује честити комплимент. Издавачи су се срозали до врага. Савремена српска књижевност, поезија, проза, есејистика, тзв. критика – то је позориште апсурда. Причати о уметничкој и небеској нацији, сасвим анонимној на небу и још непознатијој у свету посао је за домаће пауке. Савремена српска књижевност је као човек испод ормана. Пуна је књижевника и фарисеја, згомиланих као сардине у конзерви. Многи су балик на Јону, доспели у утробу кита. Али, не треба кукати, биће вајде. Неки млади и неоптерећени људи од успомена на тиранију медиокритета имаће дивну грађу за писање будућих књига.  (……)

Одломак из разговора са Александром Лукићем, штампан у београдској Борби ( Разговор водио: Драгиша Живадиновић. 27 – 28. октобар 2001. )   (Прештампано у књизи Александар Лукић: Иземђу миарења чудовишта и уметности будућности, Браничево, Пожаревац, 2010, 237 стр.; одломак: стр. 12-13

Advertisements