Ознаке

Реч је о мојим – првим књижевним критикама, обједињеним и штампаним на једном месту, тј. у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, Заветине, I / 1998, у оквиру  споменуте колекције, стр. 254 – 382, великог формата. Заправо, реч је о књигама Метафизика у белом оделу и In continuo, 1. Тај број Алманаха одштампан је у симболичном броју примерака, данас је библиофилски раритет. Обе књиге беху под кровом једног наслова (НЕ)СЕБИЧАН МУЗЕЈ, подупртог вером у критику, речима  Настасијевића. Тако почиње та књига књижевних критика, тим речима…      Кад се критика доведе у питање, појаве се многи аргументи за и против. Уметности међутим не треба аргумената : млаз који бризга из дубина живота, и бесмисленом иначе, да највише оправдање. То се зна, али је нужно још у почетку подвући.
     И још нешто : етика поезије није да се њом неко духовно храни (тешко том) , него да мађијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер чами дух или спава у многима.
    Што је неодољиво, дакле из највеће дубине, изражено, самим тим хоће да се саопшти највећем броју. То је призив из самоће : „Ходите, сви сте ви што и ја!“ Случај великих уметника : невиђени или нечитани, самим именом носе магично дејство.
     Откуд онда посредници, водоноше са извора?
(Момчило Настасијевић , За релативну критику,      в. у књ. САБРАНА ДЕЛА IV,Есеји Белешке.
Мисли, Дечје новине -СКЗ, Београд, 1991, стр. 241)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

А завршава се овим редовима: 

        Много има малограђана у књижевности, светској и нашој домаћој. Бодлер се гадио простачке руље смртних људи која свуда ступа / под бичем Задовољства, крвника љутог, рада / да на ропскоме пиру бере кајања тупа. И изабрао је тугу – тугу прибирања.
  Бодлерове песме читао сам врло рано.Професори  књижевности ,уместо да нам приближе овог песника, учили су нас Науци о заобилажењу истине. Плашили су нас Бодлером као проклетником, бабарогом, сатаном. Јер га нису разумевали, нису схватали колико је био близак стварности Наличја. Своју прву, никада објављену, а заувек изгубљену збирку песама (Покисло цвеће, изгубљену у администрације СКЗ, 1968), назвао сам тако у знак сећања на та  – читања и ишчитавања. Али нису били некомпетентни само наши професори, већ – и многи други, тобоже позванији.
Ја сам ушао у године, кад се више нема шта забашуривати : све треба да се каже. И како се улазило у нашу књижевност. Недавно је на једној од телевизија књижевница Ј. Р. имала свој промотивни наступ,  одслушао сам га са „дивљењем“. Кроз салон те „другарице“ или госпође пролазили су и неки од оних писаца које сам  ценио. (То не би било ништа лоше, да тај салон није био под „кишобраном“ највеће моћи у држави. Прво се пролазило, изгледа, кроз тај салон, или кроз неки други, па тек онда кроз врата Просвете, Нолита, итд.) Мени, иначе, и после свега, пуца прслук за оно што причају „диносауруси“ и „фосили“ нашег тзв. културног живота. Они  наврћу, поново и поново, млин на своју воденицу, не виде да их је време самлело. Они су мртви, и они који им дају простора на својим телевизијама и у својим издавачким предузећима, такође су – љубитељи некрофилије. Момчило Селић је, не тако давно, започео дијалог о нашој духовној клими, али је тај покушај  на чудан начин утихнуо, јер многи, ако не и већина, нису још спремни, да се суоче са многим стварима, са истином – пре свега.  Сетите се Селићевих речи : “ Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције, ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан  закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем, и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда Срба више бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра.  / Монголи су данас народ од 4,5 милиона , памћењем још закуцани за Атилиног наследника (а Лењиновог, Стаљиновог, и Брозовог претходника) Џингиса : великана који је вероломством, лажју, и терором – уз војну силу – установио царство које се ширило, као болест, све до наших обала, пре него што су се варвари вратили у своје јурте, да своју срамоту славе бар још хиљаду година“ .
Сетите се реакција на Селићев текст, једне, друге стране, сврставања. М. Бећковић је сматрао да је Селићев текст  „сјајно написан, прецизно насловљен, чедан као ватра. Сличан експлозији метана у рудницима. Именовани су споредни, често случајни, могу се лако заменити другима. Само један је незаменљив, а то је сам Селић. Већ не памтим кога је све поменуо, само њега нећу заборавити. / Текст је потресан и нико ко га чита није сигуран да неће наићи на своје име. Нема друге рачунице осим оне да му се приговори да је некога поштедео. А најмање је штедео себе. А када је неко беспоштедан према себи, стиче право да такав буде и према другима. (…)  Ко би хтео да га боље разуме, требало би да стане на његово место. Најпре да недужан робија, потом да живи као изгнаник, а онда да се врати и остане ни тамо ни овамо. / Писцима најпре пуцају трпила. Овакав иступ је први, али неће бити једини.  Најављује и како стоје трпила народа. И као да се све руши, него и прочишћује и наговештава…“  Личности које су се изјасниле поводом објављивања споменутог Селићевог текста, они који су покушали да буду трезвени и критични, они који су се сврставали у односу на Истину, доживели су  (кад је већ утихнула тзв. полемика) да у једном памфлетском дневнику у наставцима буду жигосани као оцеубице и бољшевици. У полемици је узео учешћа и широј јавности  (тада) недовољно познати пожаревачки писац Драгомир Матић, објавивши у НИН-у прилог  ДЕЦА СТРАВЕ  (6. март 1992), а који месец касније у „Борби“ (15 – 16. август 1992)   АНЂЕЛИ НАСИЉА НАД ДУХОМ. Нисам објавио оно што сам у своје време био написао о роману Милисава Савића ХЛЕБ И СТРАХ. Савићу се 1992. године привиђа ђаво, а деценијама није видео Сатану. У „Дневнику писца“ , објављиваном у „Борби“, Савић користи синтагму „првенци у великом  злу“, иако Срби имају оригиналнији оријентални израз : ЈАНИЧАР (припадник привилеговане пешадије у султанској Турској ; јањичари су регрутовани понајвише од заробљене хришћанске деце и одгајани за крвнике властитог народа; играли су велику политичку и војничку улогу у некадашњој турској царевини; њихове су формације укинуте 1826). Титоизам је од успостављања свога режима обновио регрутовање – комунистичких јаничара. Неки од тих идеолошких јаничара успевали су да се успну до високих положаја, Вођиних везира. Ти јаничари су имали изванредну моћ прилагођавања комунистичком султанату и султану. Пре више од десетак година, пишући есеј о Селимовићевом роману Дервиш и смрт под насловом Проза о злу  (Књижевне новине, бр. 655, 30. новембар 1982, стр. 16 – 17) Савић пише да  „Дервиш зна да и власт није апсолутно савршенство.  Тај механизам има своје слабости, пукотине. Истим методама, а којима се власт служи да би опстајала треба је и срушити. То значи лажима, сплеткама, уценама. Чим је изабрао тај начин – то није побуна. То није борба за остваривање виших, племенитих циљева“. Сва истицања у том заборављеном Савићевом тексту су моја. Савић појашњава – анализирајући моралне падове Нурудина – механизам власти : „Није само механизам власти тајанствен ; тајанствен је језик, метафора је шифра, свака порука је вишезначна, па самим тим зло се може прогласити за добро, злочин за хумано дело, лаж за истину“. Да ли је М. Савић, пишући последњи наставак свога „Дневника“ („Оцеубице“) , пошао путем Нурудина из Селимовићевог романа? Покушај освете у литератури бесмислен је  . О књизи Милисава Савића ХЛЕБ И СТРАХ  и књизи Момчила Селића ИЗГОН, написао сам пре пет година (29. 11. 1992) – 211 страница – то је књига понајмање о њима. Нисам је објавио, нисам желео да штетим и једном и другом писцу. Селић је написао успелију књигу од Савића, написао је – чини се – књигу какву је покушао да напише Савић, али то је  далеко од онога каква би се сјајна књига о томе могла написати!
       Анахронизми, фељтонски романи о периоду  владавине тотализма – чему то? Р. Драинац у једном свом тексту (Пуноправна одбрана)  признаје да никада није волео једностране и безличне људе.  Прве, зато што су  „змије : они расипају најгорчи отров светом“.  Друге, зато што „безлични људи, као и друштво, не могу ништа паметно да створе“. Шта  данас треба нашим писцима и нашој књижевности? Поред осталог и то, што је заговарао Р. Драинац – бити против  стварања пактова са клановима, кликама, котеријама и масонским ложама. Није се тек тако, утуцавања времена ради, Драинац ругао са демократијом наших писаца. Најбоље је друштво  једном писцу, данас, он сам себи. Писац мора бити спреман на то, ако је доиста вредан, да га неће објављивати дуго. Јер у већини изд. предузећа седе и даље они, исти  (толико је довољно за њихов опис).
Данас, заиста, треба нешто друго. „Данас треба стварати много ; треба, дакле, ићи брзо ; треба се, дакле, пожурити полако ; треба , дакле, да сви хици погоде, да ниједан потез не буде некористан“, вели Бодлер с пуним правом. „Да би се писало брзо, треба да се пре тога много мислило, да се једна тема вукла са собом у шетњу, на купање, у ресторан, скоро и код љубавнице. Ежен Делакроа ми је рекао једног дана – Уметност је једна тако идеална и тако краткотрајна ствар да оруђа нису никада довољно подесна нити средства довољно добра. – Исто је и са књижевношћу ; ја нисам, дакле, присталица прецртавања ; оно мути огледало мисли“.

______________________________________________
НАПОМЕНА  после 14 година
Алманах је штампан у стотинак примерака; и још увек има пар комада непродатих! То значи, да је већина мојих књижевних критика остала далеко од очију српске јавности, посебно од књижевне јавности. Због тога би било добро, макар и после 14 година, учинити доступним, ако не све књижевне критике, а оно барем део оних штампаних у споменутом Алманаху. Дуго су чекале те књижевне критике, рецимо то без устезања, да допру до најширег круга прво српских, а онда и других читалааца по свету. И оне, ево стижу, не захваљујужи неком од официјелних српских издавача – погледајте шта и сада штампају разне лагуне, отоци, архипелази, гласници, и стубови-наметачи у Србији! – већ захваљујући „Сазвежђу Заветине“, уз подршку WORDPPRESSA i GOOGLa.

Advertisements