огледало једне епохе / владимир јагличић

Здравко Крстановић: Бувљак, едиција Нова Слободана Машића, Београд 2010.

Роман „Бувљак“ Здравка Крстановића је огледало једне епохе. Епоха се пречишћује на бувљој пијаци, тамо се она рециклира, тамо се нуди будзашто оно што је, до јуче, вредело улудо трошених живота наших читавих нараштаја. Негдашњу моћ и плаћену глупост бувљак данас узвраћа са поругом – као јефтину бижутерију која се, предуго, представљала драгим каменом. Скрајнути људи – шверцери, дилери, препродавци, губитници, избеглице, бескућници – сада одређују праву цену ономе што је до јуче одређивало њихове животе. Рецимо, биографијама политичара. На жалост, нису на буњишту остали само напирлитани моћници и њихови књижевни подрепаши, него и обичан свет који је имао несрећу да у њихово време живи – о томе сведоче залутала писма и разгледнице, исечци из судбина које су покушале да нађу смисао. Тамо су и класици. Али, чак и на оваквим местима, светлуцају друкчије, и вреде више. Писац не верује у тзв „академске“ вредности. Свако мора да прође чистилиште бувљака, па и музејска драгоценост – да се тек тамо овери. Зато, парадоксално, оваква места понешто и чувају, она су преносници трагова, из длана у длан („жаморно гробље, пуно живота“), и боље ће проћи они који се унапред, без илузија, припреме за то, не рачунајући на вештачку помодну испомоћ данашњице.

Но, ни та гробљанска живост не одагнава пишчево уверење да се, по свему што види и чује, ближи долазак Антихристов – али не као упозорење и опомена ex cattedra, већ стварно, физички, у стварном свету који је постао бувљак.

Овакав приступ је књизи донео врхунску једну идеју. У самом садржају књиге, ипак, примећујемо неке мањкавости; роман нема кохезиону „причу“ која би повезала лепо уочене детаље и слике. Због тога је књига помало „расута“; непостојање приповедне кичме при крају књиге постаје све очигледније, а  роман све ближи огледу. Може се рећи да је, тако гледано, Крстановић на време завршио роман – не разбивши огледало епохе. Мада би, због снажне идеје, због свежих слика, због прецизног језика и непоткупљивости пишчевог става, овде и крхотина успела да обави посао хватања целовитог одраза.

________________

Из пропратног писма аутора:

Драги Мирославе, ево ти један текстић, за интернет; надам се да сте, ти и твоји, здраво и добро  Огледало

ЛеЗ 0002928

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s