МОТИВ ЗМИЈЕ / Белатукадруз

(Из Мојих бележница)

невешт снимак

невешт снимак

ЗМИЈА је за „Картагињане била фетиш, у исти мах народни и појединачни“, пише Флобер (в. роман САЛАМБО, Београд, СКЗ, 1990, стр. 186). Змија ( велика змија, црни питон) узбуђивала  је Саламбу неком вишом универзланошћу. „Сматрали су је кћерком земљиног кала, – пише даље Флобер, пошто извире из њених дубина, па нема потребе за ногама да се креће по њој ; њено кретање подсећало је на таласање река, њена топлота на прастаре мемљиве тмине, пуне плодности, а путања коју описује, уједајући се за реп, на скуп планета, на Ешмунов ум“ (феничнаско божанство – асимиловани Ескулап, чији се храм уздизао на Бирзи) (Бирза : цитадела Картагине, њен најстарији део, подигнут на једном брежуљку. Првобитни назив  б о с р а, тј. тврђава. Према Еутропији, имала преко две римске миље у обиму. Доцније су тирски досељеници саградили Бирзу и тај нови кварт назвали Магалија. У његовом средишту налазио се Акропољ са Ешмуновим храмом, у који се повукао Хаздрибал када се остали део Бирзе предао). Описујући Саламбину змију, Флобер, у ствари, продире у најтамнији кут Саламбине душе. Саламба се није бојала дерњаве светине, опште срџбе која се окренула против ње, светине која је – да би се смирила – тражила жртву  „непроцењиве вредности, неко лепо биће, младо, невино, из старе породице, божанског порекла, људску звезду“. Саламбу узнемирује та змија лепе коже, осуте као небески свод златним пегама, на сасвим црној основи, била је сада жута, млитава, смежурана и за своје тело преширока. Око главе јој се ширила нека пахуљаста плесан ; а украј њених очију виделе су се црвене тачкице које као да су се мицале. С времена на време Саламба се приближавала њеној корпи од сребрне жице; отклањала је гримизну завесу, лотосово лишће и птичје паперје : змија је била стално увијена око себе саме, непокретнија од увеле лијане; гледајући је , често, Саламба је најзад  осетила  у свом срцу некакав увојак, као неку другу змију „ ( истицање – М. Л. ) , која јој се малопомало, пењала до грла и њу су привлачила и застрашивала   сваковрсна уображења; уосталом, окруживала ју је сваког дана све већа самоћа“  (исто, стр. 187) . Није ли змија у овом поглављу истоименог романа нека врста двојнице?  То десето поглавље почиње, ипак, сликом змије, питона, не сликом Саламбиних голубова или криковима мајмуна. “ Била је очајна што је видела заимф“,  пише Флобер. (ЗАИМФ је свети вео богиње  Таниде. Танида је стара феничанска богиња која је обожавана и у Картагини, где је била главно божанство ; богиња плодности и рађања, заштитница Картагине, персонификација Месеца. Идентична је са богињом Астарто. По једном миту била је Зевсова жена, по другом девица. Свештеници њеног храма, кедишими, били су евнуси, носили женске хаљине и гласом подражавали женама. ) (Астарта, једна од највише слављених богиња семитских народа у Сирији, Палестини, Месопотамији и Малој Азији. Богиња љубави, плодности, рађања, весеља, рата и лова. Њен култ, са ритуалном проституцијом, био је веома раширен.) Саламба је истовремено очајна што је „видела“  вео богиње Таниде, а „ипак је због тога осећала неку радост, неки унутрашњи понос. У сјају њених набора крила се нека тајна; то је био  облак који обавија богове, ТАЈНА СВЕГ ЖИВОТА  (истицање – М. Л.) и Саламба ужасавајући се себе саме, зажали што га  НИЈЕ ПОДИГЛА“.  – Флобер, велики мајстор писане речи и истраживач митова, описује са ванредном пластичношћу – обе змије – ону стварну и велику црнога питона, и ону другу – унутрашњу – која је у Саламбином срцу „некакав увојак“, продире у исконско. Она друга змија – унутрашња, или змија срца, пење се до грла и – дави.  – У подужем тексту Милана Будимира Вергилијева златна грана и наш фолклор (Летопис МС, јул – август , 1985, тематски број : Поглед на античко наслеђе) , анализирајући одредницу у Вуковом РЈЕЧНИКУ  о имели, Будимир скреће пажњу (поред осталог) и на мађијску моћ змије : “ О хтоничном карактеру змије сувишно је губити речи, па је стога овај елеменат један доказ више за хтонично порекло имелине мађијске моћи. Представа о змији као чувару блага и Земљиног богатства (Гениус лоци) није непозната нашем народу : спомињемо само божићне колаче са сноповима, које чува змија. Змија је и иначе тесно везана за разне хтоничне култове : она не чува само жетву и жито, благо и разне метале скривене у земљи, него и врела и гробове. Важно је најзад нарочито истакнути да је змија код старих Илира била тотемска животиња, да су се према томе сматрали потомцима змије“ (стр. 59).  – Змија је – могло би се рећи – саставни део митова и митологија, религије и поезије. Она у Бестијаријуму заузима повлашћено место у односу на друге звери. У Борхесовом  Приручнику фантастичне зоологије  (Знање, Загреб, 1980)  змијама су посвећене многе странице (рецимо, змија „Фалак у чијим се устима налази шест пакала“, стр. 16 ; или Амфисбена “ змија која има двије главе, једну на уобичајеном мјесту, а  другу на репу; може угристи са обје главе и побјећи врло хитро, а очи јој свјетлуцају као свијеће“ , стр. 12 или Базилиск, стр. 19, и тд.) . Мотив змије присутан је у уметности од памтивека до данашњих дана. Писцу (евентуалног) приручника о мотиву змије у српској књижевности стоји на реасполагању таква грађа за чије је истраживање и тумачење мало неколико живота.

Истражујући везу између змије и ероса  у поезији Радована Кошутића ( в. Миодраг Павловић, ИЗАБРАНА ДЕЛА, књ. трећа, Есеји о српским песницима, Вук Караџић, Београд, 1981, стр. 220 – 241) ( књизи Павловићевој која представља више од покушаја писања историје српске поезије, и у том смислу незаобилазној) , М. Павловић прави драгоцене синтезе.

“ Од живих створова змија је нешто са чиме се човек сам најтеже поистовећује, а најлакше друге идентификује са змијом. Спој неколико узбуђујућих њених одлика, чини да човек издваја змију од осталих живих бића : она је сва као оваплоћена загонетка : иде по земљи, а нема ноге, мудра је и отровна, личи на друге природне облике, на штап, на млаз воде, на неку међу, на орган који се одвојио од тела и делује на своју руку, напада и бежи, убија и лечи. Личи и на копље које се залеће на нас и на цев која долази да нешто из нас исиса. Доноси поруке подземља, чувар је земаљских блага. Пресвлачи кожу, воли сунце, живи под земљом. Змија је чисто месо. /  Змија је један од симбола који су и данас вирулентни, активни, зрачећи. Међу пасторалним реквизитима Кошутићеве поезије, змија се издваја како драматичном функцијом коју врши, тако и учесталошћу свога појављивања“ (стр. 224). Павловић уочава да симбол змије  Кошутић у поемама  користи  интуитивно, аутентично и прилично једнозначно. “ У овим поемама фигура змије креће се од алегоријске до симболичке функције, али значење њено је увек : неко ко је непријатељ човека, непријатељ живота, активни чинилац зла. Још тачније: змија исисава снагу из човека, спречава да дође до живородних вода. Она није мудра ни безумна ; она не представља доњи, мрачни спрат у самом човеку, нити нагонске силе које су покретач живљења и могу да се испну до висине животне мудрости. Она кочи другог, то је онај други који пориче, одузима, сузбија, отима… Змија је анти – сунце“ (стр. 228 – 229).  Трагајући за мотивом змије у уметничкој, писаној поезији, Павловићу се чини да „мотив није толико чест колико је сам симбол активан. Због непријатне премисе и због негативне теолошке конотације, он  ће се тек ту и тамо пробити у поезију; код Грчића Миленка : Планинска слика, у књизи  У ОЧИ ТРЕЋИХ ПЕТЛОВА  Љубомира Симовића, која обилује мотивима гмизаваца  (Молитва светом Нестору, нпр. ) , до Мирка Магарашевића (Змијска врста, из песникове прве књиге). Од страних примера јавља се прва у сећању велика песма Пола Валерија ( ’EBAUCHE Д ‘UN SERPENT) ; на уста змије исказује се једна онтологија и пародира друга. Вилијам Блејк импресивно доводи змију до олтара хришћанске цркве ( у песми Црквицу видех сву од злата, преведеној код нас) . Најближи пасторалном концепту је Д. Х. Лоренс у песми ЗМИЈА ( и код нас, У Нолитовој АНТОЛОГИЈИ ЕНГЛЕСКЕ ПОЗИЈЕ). Пратећи пажљиво своје реакције на појаву змије око извора, песник показује колико су противуречне и амбивалентне наше реакције на њу. Оно што се у митолошким испитивањима види, од чега смо нешто и поменули – змија може да симболизује смрт и подземно царство, врховну мудрост, да представља живот ( што се Д. Х. Лоренсу у трену открива) , воду, океански оквир земље, кључ за разумевање космоса, затим да буде симбол доњих, нагонских сила у човеку, амблем убилачке агресије, али (кобра код Индуса, Египат) и симбол врховног знања, носилац откровења, мисао што се сама креће по свету. Зато мотиве које нађемо у поезији треба са крајњом опрезношћу преводити на речник симбола и давати им психолошку и психоаналитичку интерпретацију. Један фигурални супстрат може вршити сасвим различите симболичке функције. Употреба слика – симбола у поезији такође је најчешће индивидуална, и од песника до песника има друкчије значење, несводљиво на митолошке речнике и етнолошке зборнике“ (стр. 227 – 228).

Језик из облака палаца  каже З. Милић у истоименој  песми (Записи на кожи, СКЗ, 1993, стр. 59) и затим „појашњава“ који је то језик (језик Змије?) : „Прогорели језик ветра и дима. / Језик снегова. Светаца у бело / одевених. Језик звезда. / Језик проклетства угашених / комора. Мржње. Одбеглих / живота. / Прогорели језик века. Железни / Језик живе, коситре, селена, срдитог / меса“.  Могуће је да је то и језик југоносталгичара, левичара? Језик сећања ( “ Сећање је круг“, исто, стр. 28). Језик „небеске празнине“? Језик удеса и зла?

У песми Лик у води ( УСТА ЗА СЕДАМ ГЛАВА, стр. 41), Милић говори о оним – „земљаним људима“ (?) – који су изгубили „битке“ и „пошли на вечеру с  богом“. (Милић реч Бог пише малим словом.) “ Бога нису нашли, / лик у води. // Небо нису нашли. // Немају времена / Да се са својим змијама / Врате“. Фигура или слика змије овде се користи не аутентично и једнозначно, већ као метафора. Читалац БИБЛИЈЕ зна да је неко тајанствено биће играло једну од главних улога од самих почетака човечанства. Књига ПОСТАЊА говори о Змији. Она је Божји створ, „као и сва остала звјерад“, али је обдарена знањем и умешношћу којима надилази човека. Она је већ од своје прве појаве приказивана као непријатељ људске природе. Завидна, лукава ( лукавија од све зверади) , заводница, убојица људи и лажац од почетка.  Антихрист или Сотона је у вези са змијом. Према есхатолошком гледању на историју, „последња времена“ су оличена у Јахвиној борби против Змије. У Рају је морала постојати изворна драма. У књизи Постања противник Божје замисли доиста узима митски облик Змије. Сотона је противник Божје замисли у најјачем смислу речи. Мотив зла је присутан у песништву З. Милића, као и мотив змије. У каквој су вези Змија и Сотона у Милићевом песништву?

Јосип Ости је у своје време објавио занимљив есеј Савременост поезије и њен змијски свлак (в. Књижевне новине, бр. 674 – 675, 15. октобар 1984, стр. 14) у коме има једно место које се чини као добар подстицај у покушају тумачења : У свом ходу кроз густиш времена, кроз слијед времена у којима се мијењају идеологије, државна устројства, историјске прилике, моде и књижевне конвенције поезија је доживљавала, и убудуће ће доживљавати, бројне преображаје. Мијењао се њен облик, мијењала се њена функција и њен статус, али се њена суштина није промијенила од времена култних, обредних  пјесама до савременог нам плурализма постантипоетских пјесничких усмјерења. Одслик кулиса времена доприноси препознатљивости поезије и њеном ситуирању у одређено вријеме, али не и њеној вриједности и њеном значењу. Поезија одређеног времена је поезија за сва времена када у својим њедрима, иза ма колико љуштура и омотача, чува зрнце суштине, тајну и сјеме поезије, који се, као и код сваког плода, не налазе у љусци него у језгру. Сваки приступ поезији, читаоца и професионалног тумача, специфична је археологија, јер се у различитим слојевима поезије открива разнолика временитост, , а те степенице воде кључу дешифровања њене укупности. Површински слој, у мањој или већој мјери, а често неовисно о вољи пјесника, тетовиран је статусним симболима времена у којем је пјесма настала. Спелеолошким спуштањем у њене дубинске слојеве, демаскирањем и декостимизацијом, допире се до атома пјесме, до њеног архетипа, до њене вјечне модерности и свевремености. Поезија скида свој змијски свлак и пред нама се указује њено бављење голим човјеком, његовим животом и његовом судбином. …

итд. итд. (Из бележака новембар 1994 – јун 1995)

ЛеЗ 0002918

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s