ОСЛУШКИВАЊЕ ШУМА / Ранко Павловић

(Над збирком хаику пјесама Шум и лахор Мирослава Тодоровића)

Један хаику Мирослава Тодоровића из збирке Шум и лахор гласи овако:

Радост је трешња

коју засадих. Сада

цветамо заједно.

Можда потпуније него аутопоетички есеј на десетинама страница, ова терцина исказује пјесников однос према свијету чија је честица, посебно према природи чији је нераздвојиви дио и из чијег непатвореног бића црпи оне најживотодајније сокове, да би јој их још облапорније враћао, обнављањем те исте природе и душе новим садницама и пјесмом. Лирски субјект, присутан у својим стиховима колико и у свакодневном животу, ако не и више, налази радост, али не било гдје, него – у трешњи коју је сам засадио. И, бар у поезији, цвјетају заједно он и његов рукосад, сједињени тако снажно да их ништа не може раздвојити.

Док ишчитава ову књигу, ову својеврсну „пјесмарицу природе“, читалац се не може отети утиску да Тодоровић не пише пјесме већ да их, заправо, ослушкује у природи гдје су од Постања и отуд их само преноси на папир, записује, оловком или кљуном дјетлића, сасвим свеједно. Јер, док пламти пролеће, на сломљено стабло (колико пјесник жали та сломљена стабла, као да се и сам у њима осјећа покршен неким животним олујама!) слетјеће дјетлић и почети да куца. Слика добро знана из живота и литературе. Али, код Тодоровића, она се, чудесном алхемијом или неком другом мистичном и митском појавом коју само пјесник истанчаних осјећања може запазити, претвара у пјесму. Његов дјетлић, једноставно, улази у пјесму. Тиме је један обожени обред у природи завршен: пјесма је записана (погрешно би било рећи – написана).

У Тодоревићевим хаику терцинама човјек (читај: пјесник, или љубитељ поезије) осјећа, а природа мисли:

СЕНКА храста и

сенка стене у тишини

размењују мисли.

А баш та исконска тишина, тај васељенски мир који траје од великог праска, јесте амбијент у коме пјесник, као цвјетове ранопрољећних циклама, убире своје стихове. У том еденском зују тишине, како запажа сензибилан пјеснички дух, чак и мирис пупољка који се расцвјетава постаје – громогласан!

У природи и (помирен) са природом, човјек је најпотпунији кад је сам, а пјесник има свог „коаутора“, некога или нешто ко му или што му шапуће стихове које ће записивати: ВРХ планински, / у плаветној даљинисве више моја песма. У том амбијенту и таквом расположењу стихотворац начас оставља перо и лаћа се четкице, постаје сликар, па док урања поглед у расцвјеталу трешњу слика белу ватру. И док на тој чудесној фресци раног прољећа грије промрзле прсте, ослушкује шум природе па, можда не својом вољом већ вођен Провиђењем, у ноте, у фуге и етиде, претаче зуј васељене:

ПРХНУ птица.

Само шум крила

оста у жбуну.

И док, у камерној атмосфери, слушамо тихо треперење меког шума крила неке птице којој је шибље што крије њене птиће у гнијезду блискије од сестара које високо лете, одједном у читаочево осјећање, више него у свијест, упловљава рапсодичност јесењско-зимске симфоније:

ДЕЦЕМБАР у пољу.

Беспослен ветар

расправља са шибљем.

У завичајној разведрици (узгред, попут посвећеног травара Тодоровић брижљиво бира ријечи за своје хаиху пјесме, узимајући из богатог цвјетњака само оне најљепше, најмирисније, попут оних које уносе разведрицу у наше расположење) пјесник најлакше и најљепше дише, ту се, мада често засут сјетом, осјећа најсрећнијим. На својим горама, између земље и неба, када га „задеси“ ЛЕТЊЕ подне, сасвим јасно, душом а не оком, види како Уз стабло пландује / сенка крошње. Могло би патетично зазвучати кад би се рекло да „види“ како ту пландује и његово дјетињство, како се у ту сјенку склупчао и сав његов живот, али пјеснику не треба ускратити могућност да у старцима које сусреће у родном селу препознаје своје школске другове, па и да на прашњавом завичајном друму „препозна“ давне караванџије:

СЕОСКИ пут.

Ветар витла прашину и

сене бивших путника.

Зна пјесник Мирослав Тодоровић, у неким ранијим пјесничким књигама веома распјеван и „распричан“, кад се удаљи од завичаја, ослушкивати и шум пучине, праћен мирисом мора, зна ону палету завичајних боја пренијети у нове пејзаже и стварати нове, „звучне“ слике (ТАЛАС и стење. / Расу се писмо пучине / у пену светлости.), али исто тако веома увјерљиво, без имало напора, овлашним потезима, попут најпознатијих француских импресиониста, разастире пред читаоца „уље на платну“, „гваш“, „акварел“, ријечју – слику која би могла да се наслика у било којем крају свијета, а ипак завичајну:

СТАРА фуруна,

сред ђубришта.

Греје се на сунцу.

На том истом сунцу, у пјесниковом (и нашем) сјећању, умјесто да се грију, зебу сјећања на дане када су овај дио Балкана засипали челик и осиромашени уранијум из ескадрила срамно названих „милосрдним анђелом“:

ПОНЕЛА  у сколониште

цео свој живот.

Албум са сликама.

У бићу народа коме и пјесник припада, и чије било ослушкује па га преноси у стихове, инат је „биљчица“ која успијева и на најнеплоднијем тлу. Човјека који пркоси олујама, срећом, ништа не може сломити, а Тодоровић то исказује врло непретенциозном, лирском сликом:

ИЗ СКРШЕНОГ стабла

расцвала грана…

Пркоси злу.

То је, можда, на неки начин, и порука ове књиге која представља значајан допринос српској поезији, не само оној која се исказује у хаику форми. Зато њеној складности, љупкости, стишаности, музикалности, ритмичности која замјењује оно строго правило да се тренутак или трептај душе исказују у три стиха и седамнаест слогова (5-7-5), треба пожељети добродошлицу.

 

Бања Лука, 29. 5. 2012.                                          Ранко Павловић

ЛеЗ 0002925

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s