DANI SEĆANJA 1977 – 6. deo / Dejan Medaković

AZIL KOD ISIDORE

Gaša u crvenoj kadi, kraj zime 2013

Gaša u crvenoj kadi, kraj zime 2013

UVEČE, telefonira Žika Stojković. Radi na komentarima iz dela Isidore Sekulić, koja priređuje za „Vuk Karadžić“. Zanima ga moje svedočenje, povodom rukopisa o Gorskom vijencu, koji je Isidora Sekulić spalila, razgnevljena Đilasovom knjigom „Legenda o NJegošu“. Žika zna za tu priču, ali se seća da sam mu i ja o tome pričao. Pa sad skuplja svedoke za svoju belešku.
Pitanje glasi: Da li je Isidora Sekulić spalila rukopis, ili je to mistifikacija? Istina je da je rukopis spaljen, nema razloga da sumnjam u istinitost njenog kazivanja. Sa ogorčenjem je govorila o Đilasu i njegovom pamfletu, a onda je, skoro sikćući, rekla: „Zbog njega sam spalila svoje životno delo, drugi deo knjige o NJegošu posvećen Gorskom vijencu, trideset sam godina radila tu knjigu, gušala se sa vladikom, a sad sam sve to spalila.“
Kada sam je zaprepašćeno upitao: „Zaboga, zašto ste to uradili?“, kratko je odgovorila: „Uverila sam se da posle Đilasove knjige, moje pisanje o NJegošu nikome ne treba.“ Oboje smo zaćutali, kao da nam je iznenada saopšteno da je umro neko blizak. U našim susretima i ranije su postojala ovakva ćutanja, tišine u kojima smo pribirali snage da nastavimo razgovor. Pričanje sa Isidorom imalo je u sebi uvek neku napetost, čuvao sam se da naš susret ne prođe u lakoj konverzaciji salonskog tipa. Osećao sam da me stara gospođa pažljivo sluša, da ne prašta banalnost. Kod nje smo odlazilo kao na ispovest. Izgledala je kao prvosveštenica neke sekte koja traži lično odricanje i savlađivanje telesnih okova.
U ratnoj oskudici, u svakodnevnom suočavanju sa smrću, njena reč bila je pravi melem, doživljavao sam je kao nekoga ko razgoni strah, ko vraća veru i nudi spokojstvo. U svojoj maloj kući na Topčiderskom brdu, živela je kao pustinjak. Penjući se strmom ulicom Sanje Živanović, osećao sam kao da napuštam obruč zla koji je opasao okupirani Beograd, kao da već toj ulici otpočinje nekakva slobodna teritorija, kojoj su moji nestrpljivi koraci razmicali međe. Doživljavao sam njenu kuću kao sklonište, kao azil pred kojim moraju da zastanu sve potere ovog sveta. Bio je rat, a mi smo u razgovoru o duhovnim stvarima pobeđivali i glad i strah. Oko devet sati, često je morala da nas opomene na policijski čas, a mi smo se gotovo survavali natrag, u stvarnost okupiranog grada.
(18. septembar 1977)

Izvor: feljton: http://web.archive.org/web/20041216032535/http://www.novosti.co.yu/vest.php?vest=382&rubrika=Feljton

ЛеЗ 0002923

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s