БЕЛЕШКЕ, ОБЈАШЊЕЊА / М. Мркић


…. Дошло је неко сулудо и несигурно време када
и богови морају да објављују своје текстове под
псеудонимима! Сигурности своје ради, рецимо,
и бог критике Мом одлучио је да м о ј е и м е и
презиме преузме као свој псеудоним,
потписујући њиме радове о превредновању, о
звероликом царству бирократске књижевности, о
одаџијској критици, о тајкунима, о грађевинској и
књижевној мафији…
Можда је Мом узео моје име и презиме као
свој псеудоним, као знак да ми верује, да га нећу
изневерити, издати? Али како када ме не
познаје, када се никада раније нисмо срели?…
Пагански богови, дакле и Мом, Паганци, нису
Блокирани једноумљем монотеистичких,
апсолутних, небеских религија. (…)
У једном тренутку осећао сам се много боље,
као сарадник бога, чувар и тајник, тајне над
тајнама. Осећао сам се поносно: хеј, један бог је
узео моје име и презиме као свој псеудоним! Ја
штитим један симбол и једног бога, који се
распрснуо од једа, јер није могао, смео…
Пагански бог критике је слободан од
монотеизма, апсолутизма небеских религија и
њихове тираније над духом и телом људским…
Читао сам и поново читао рукопис који би
могао имати наслов ПЕПЕЉУГА и поднаслов
Случај Мирослава Лукића, па и она места на
којима је један пагански бог критике падао у сентименталност:
Плакао сам на помисао да су и писци “бирократске књижевности”,
“награђеног правца” беда беде у односу на
тајкуне, на озакоњене и неозакоњене пљачкаше
народа. Они скупљају мрвице мрвица са богате
трпезе отимачине. У исто време неки други
људи умиру гладни као и бачене бебе на
ђубриштима…Но, модерне бирократије не
бацају уметнике и писце нарочито на ђубриште
времена. Углавном их рециклирају. Сада су на
сцени разне “комуњаре” рециклираане за
потребе текућих идеологија….Они показују
дотеране зубе. Неприродне ипак. Вештачке
имплатанте, парцијалне протезе…Сарадници
удбе, озне (титовске полиције), представљају се
малтене као сарадници Неба!… Неки скину
протезу, па гризу нову бирократију; онако
безуби више сисају но што уједају… Сисају више
сиса, иностраане и домаће… Ех, замислите, те
умишљене величине које протезу душе и духа
користе… (…)
Ко би то објавио и данас, овде? И сутра?И
прекосутра? Па и кроз десет, двадесет година?
И богови преуране понекад.
Јер тамо где владају на тајној и јавној сцени
ћифте, нису потребни Паганци. Ћифтинско доба
има своје писце, филозофе, симпатије, књишке мољце добро прилагођене и препариране…
Ћифтинско доба има своје ритуале без
ритуала…
Могао бих да закључим: и пагански бог
критике Мом, и Саватије Иг. Митровић (још
један од псеудонима бога Мома?), и Мирослав
Лукић, залутали су у ћифтинско доба. Сасвим је
природно то што им се догодило у том добу, ма
колико то некоме у будућности деловало
неприродно, натприродно, свирепо…

(..)
Овде се негде завршава мој покушај да
проникнем ко се крије иза наметања мога
имена и презимена као псеудонима бога
критике Мома и могућег стварног аутора
рукописа у ћоравој соби нађеног, а који ми
је продала као рукоп и сн у књигу Крстана
из Неродимља, избеглица са Косова….
Тај рукопис родом из ћораве собе постао је
мој кошмар. Можда то уопште није изгубљени
рукопис? После неког времена, мој старачки
донекле разорени ум, био је склон да порекло
овог рукописа повеже са кршом моје приватне
библиотеке, коју сам пажљиво прибирао и
формирао деценијама… О многим писцима сам
написао књиге, па и о Мирославу Лукићу…
Можда је тај рукопис из ћораве собе, у ствари,
неки од рукописа који сам написао у своје
време, па га затурио? Ја сам, да подсетим,
неколико књига био написао о Лукићевом
стваралаштву…Хтео не хтео, почео сам да схватам
да сам захваљујући рукопису из ћораве
собе, полако почео да западам у неку чаролију
мистификације, можда и у јерес плагијата?
Тешило ме и то што је у читаву ту ствар био
уплетен на неки начин и бог критике Мом.
Толико сам га помињао до овог тренутка да би
ми морао бити захвалан. Моја сенилност је
долазила по свој данак…
Бог критике Мом ми је поставио изгледа
нерешиву загонетку.
…Престати нам је да мислимо ако
одбијамо мислити у тамници језика;јер не
можемо сегнути даље од сумње што пита је ли
граница коју видимо заиста граница… (Ниче)
Да ли је Мирослав Лукић јунак или писац
књиге, нађене, у ћоравој соби?
Јунак романескно-критичарске творевине,
Делова повезаних духом и дахом
неприкосновеног бога критике Мома?
Или је сам Мом који се скрива у некој
пројекцији вишеслојних, метапсеудонима,
одабрао мене и нарочито Саватија Иг.
Митровића, као свог фаворита, свој загонетни
псеудоним, како би декодирао, дешифровао
трансцеденцију надимака и псеудонима у духу и
даху бирократских мистификација српског
друштва и српске офицелне литературе?
Рукопис у ћоравој соби нађен чињеница је и
белег у блаженој анонимности речи духа-душе и
даха разотуђења Мома – бога критике нашег
времена. Тај рукопис дело је духа непристајања
на оквире “бирократске књижевности”.
А за проналазача, или коментатора пронађеног
рукописа можемо рећи исто што и ученици
Хермесови за свог учитеља:
“… Он стече моћ да се јавља и да открива.
Оно што је мислио то је писао, оно што је
записао у највећој мери је скрио, и он је
истовремено мудро ћутао и говорио…”
Он је, проналазач рукописа, охрабрени исагог
(тумач увода – никако плагијатор, мистификатор!)

Дневник дневника
(метадневник)

Ја сам читајући Дневник бога критике Мома
водио свој дневник читања те посебне књиге.
Наметала се метатекстовност и чињеницом да је
у некој псеудонимској чаролији уплетен
пагански бог Мом, Голешка богиња у виду
продавца рукописа (Крстана из Неродимља),
Божидар и Ћорава соба, као место тајне…
Ја сам издвајао маргиналије, које оцртавају
слику стања у нашој књижевности. Издвајао сам
апстракције високог степена произашле из
примера, карактеристичних детаља.Природно,
поједини текстови су нудили и грађу и
подстицај како за изучавање писаца нашег
времена, тако и за писце који припадају дебелим
слојевима прашине заборава. Одмах да скренем
пажњу: грех је разумети Дневник бога критике
као лични обрачун. Грех би био порицати му
поетичност општости…

Нађени рукопис бога критике Мома о делу
полиграфа Мирослава Лукића састоји се од
седам поглавља. Рукопис има пагански
митолошки оквир. Мом даје поетички,
књижевно-теоријски легитимитет и легалитет.
Наравно, и ја, као уредник “Заветина” (дакле –
издавач), не кршимо норме ауторског права. То
ће евентуалном читаоцу бити јасније и
очигледније нешто касније и сигурно при крају
овог метадневника. Надам се да неће бити
патетично, ако напишем да је Дневник бога
критике Мома божански спис. Другачији је од
дневника које воде шипарице!То је бележење
духа и даха – ритма вечности. Дневник других и
друкчијих мера људског времена.
Мој дневник је нешто друго; време је у њему
мерено временом људских илузија. Надам се да
нису промашене сасвим?
Чудно: лик бога критике Мома непознат је
многима. Тај лик се не налази на “аверсу”
књига… Огромне количине књиге одштампане
су временом, и поготову током последњих
неколико деценија, без лика овог паганског бога.
Каквих је све наштампано књига! Колико
кривотворина! Колико фалсификата и плагијата!
Никог није било да то утврђује. Као што постоје
путеви свиле, путеви вина, тако постоје и
путеви новца, путеви славе и путеви
мистификација.
Тзв. књижевна уметност је постала средство
плаћања приликом размене добара…Курсна
листа поезије – теченије…

ЛеЗ 0002931

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s