Двадесетак фрагмената и аргумената о случају једног српског полиграфа

ПИСМО УПУЋЕНО ПРЕКО ДЕВЕТ МОРА,
ГОРА – МАГЛИ, МОЖДА НЕМОГУЋЕМ И
ДАЛЕКОМ ЧИТАОЦУ

И овај део пронађеног рукописа бога критике Мома, потписан псуедонимом (Саватије Иг.
Митровић) упућен је на невероватно, митско и бајковито. Али, зар се може очекивати нешто
другачије и мање од једног паганског божанства, које нас је почаствовало тиме што је узело наша
имена и презимена као свој псеудоним за једну књигу ? Бог пише једно писмо које у себи
садржи доста тога тајанственог. Затим ту су “девет мора и гора”, знани митолошки реквизит
из народне књижевности. Даље, и магла, која има неку своју реалност; и на крају, “немогући и
далеки читалац”.
Бог критике Мом читао је, да тако кажемо, читав опус М. Лукића, као писмо упућено читаоцу (немогућем и далеком).
Издвојио сам двадесетак фрагмената из Дневника бога критике Мома, обележивши их арапским бројевима, где се може следити уплив митског…

1
”…Лукић је одрастао у девичанској природи Хомоља
и Звижда, на имањима својих прадедова и дедова покрај
Пека, на речним острвима која су нестала, усред непре-
гледних ракита, које су јецале (као у поезији, код нас
недовољно познатог песника Н. Кљујева), „за рајем / где
лишћа дијамант познаје вечност смрти“.
То је песник Старе Европе (хеленског чаробног
брега), сачуваног у оријашким обредима Русаља
(дубочких краљица и краљева), искона српског и балка-
нског. Ти зачеци „младих васељена“, налазе се и у оним
Лукићевим књигама, које су више од четврт века
одлежале у песниковим фиокама: Судбина раба
Мирослава и Бршљан око гимназије, као и у књигама
Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ и ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ.

(….)
У споменутим књигама, најважнији је зачетак,
повезан нераскидивим нитима са оним што се зове искон,
жива традиција – у којој живе дуси и неразговетне гла-
сине, које овај песник покушава да преведе и учини раз-
говетним. Лукић је песник који зна да споји у строфама
бубице и бобице, облаке и планине, сјај тихи народног
бола и кликтање орла кликташа, грактање гавранова и
дрхтаве спрудове речне, сирене и русаље, краљице и
краљеве, збиљу и мистерије.То је песник душиног лавир-
инта и храма, где тече нерђајуће злато живота. То је пес-
ник пролазности, времена и Свевремена. …. “ (стр. 33)

2
Дух божанског мистичног.

”… Лукићева мисао не може се зауставити. Лукића
није опио оптимизам, којега је свуда била око њега у
његовој младости. На време се овај песник окренуо езо-
терији и алхемији, алхемији – превасходно: зато што је
алхемијски процес феномен духовног прочишћења. Човек
постаје слободнији и посебнији што више зна …. “ (стр.
34)

3
Сигурно да трећи део и цео овај одељак имају
посебан значај за библиографску одисеју
Мирослава Лукића. Сасвим је праведан гнев
због онемогућаваања овог песника у младости.

”… Данашњем и будућем читаоцу РАЈСКЕ
СВЕЋЕ, не треба солити памет и објашњавати зашто те
књиге – одбијене у своје време од уредника – нису могле
да буду објављене када је требало.
Нису објављене када су написане и нуђене изда-
вачима – не зато што су биле : недозреле, неуверљиве.
Напротив: Песник је у том књигама, поред осталог, опе-
вао љубав, као што вајари клешу кипове и лепоту, као
што музичари стварају мелодију – они обдарени нервним
и ванредним склопом, што прикупљају трезно и са
жаром, најчистије елементе живота, најлепше црте материје и најхармоничније гласове природе.
Музикалност је веома важна у песништву Мирослава
Лукића, песник је до ње долазио стрпљиво, као онај
човек који је израдио први музички инструмент,
слушајући дуго пре тога како шушти трска, како шуми
вода и кликћу брегунице и јаребице. …. “ (стр. 34)

4

За нашу књижевну критику важно је ово
уочавање бога критике Мома.

“… Као критичар, Лукић не штеди никога – ни
себе, ни друге – тзв. „књижевне величине“ и „творце“
„компетентних лажи“.
Понављам: не постоји „случај Мирослава
Лукића“: постоји нешто друго, што је песник и критичар
и бриљантни есејиста именовао, назвао правим именом.
Лукић је песник који се ИЗДВОЈИО на време, у младости.
Имао је један од најтежих и најпожељнијих
духовних развоја. Важно је и ово рећи : и као песник и
као критичар, Лукић се не обара на одређене ствари у
нашој књижевности као иконокласт, манијак или авантур-
ист, са жељом да упрља некога. Не: он износи на виде-
ло неке детаље и појединости, које разбијају уврежене
слике и предрасуде о послератном књижевном животу
и неким њ е г о в и м  и с т а к н у т и м актерима. …”
( стр. 35)

5
Бог критике Мом у Лукићевој песничкој
књизи Змији чуваркући види доследност,
пример важан за превредновање…

“… Змијом чуваркућом доминира главни симбол и знамење : митолошка бела змија, чуварица куће, огњишта и отаxбине (погледајте како је тај симбол Лукић
маестрално уградио у један од његових управо објављених романа: Трговци светлошћу ( ВЕРЗАЛпресс, Београд, 1998).
У Moari parasiti, пуста воденица и уопште опустошење је најдоминантније обележје.
CADISOM, доминира визија Complementariuma: Комплекс Спасово. (Пожељно је песме из ове књиге поредити са истоименим, подужим одељком
објављеним у Новом, другом и допуњеном издању Лукићеве књиге Музеј Немогућег Ратара, Београд, 1998 ).
Поред митолошке беле змије, змије чуварице куће и огњишта, оно што чува једну кућу или шире једну земљу јесте духовна једрина, здравље. Тамо где је
завладала „злогласна духовна болест“, јавна болест века, где нема душевног здравља и једрине, у кућама или у читавој земљи, влада пустош. …” (стр.36)

6
Легитимитет бога критике Мома потврђују и следећи наводи из споменутог Дневника критике.

“… У CADISU постоји циклус песама Лавиринт: педесет година самоће, и већ у уводној песми тога циклуса можемо да прочитамо: Одрастао сам у стравичном
свету / пуном чудовишта и лажи, и диносауруса…
Пролазећи кроз својеврсну анаморфозу, песник
је знао да ће песме писати до последњег даха и да неће
поновити грешке претходника.
И доиста, читајући РАЈСКУ СВЕЋУ у цели-
ни, ми видимо да је песник у праву.
Изврсне су Лукићеве песме: Увод у Лавиринт,
Коментар о краткоћи живота, Осми август 1984,
Славуј, живот, љубав, слава; Стоноге, Есеј о уред-
ницима Јазова, Бавећи се нумизматиком…
У српској, балканским и европској књижевнос-
ти, на самом измаку другог миленијума, догодила се
дивна ствар обелодањивањем РАЈСКЕ СВЕЋЕ.
Упоредите Милошеву песму о Титанику и
Лукићеву о ТИТОНИКУ.
Лукић је јединствен песник, који је веран
Старом духу (како се иначе и зове једна од његових
изврсних песама при крају CADISA) – једином правом
и оригиналном фантому.
Фатаморгане које су мориле Елиота и Чеслава
Милоша, изгледа да су се у РАЈСКОЈ СВЕЋИ , при-
ближиле толико песнику Лукићу, кроз снове и тумачења
снова, да је могао да их додирне својим немирним духом,
готово опипа.
АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 5, поред свега
осталог, представља и својеврсну песникову
Царинарницу, кроз коју је прошла читава једна епоха,
читаве епохе, са својим билансима и судбинама.
Треба пажљиво прочитати Лукићев циклус
ДУХ ИЗ БОЦЕ, па видети колико је тамо захваћено и
изражено стварности, наличја и ирационалности и оне
злогласне духовне болести.
У циклусу ШКОЉКА И ПУЖ, песник је
отворио своју алхемичарску радионицу за сродне духове.
Лукић, наравно, није песник акмеизма, ситне
предметности, ситне реалистичке сликовитости, опевања
свакодневнице. То је песник који познаје убедљиву
стварност уметности, оне најсложеније а најједноставније
– поезије. Иако су неке Лукићеве песме и стихови
фетовски, музика и звук, ипак Лукићеве песме теже за
сликом и смислом. Митологија није некакав Лукићев
условни свет, инспиративни рудник за поезију којом
он казује однос према историји, времену, већ прилика
која омогућује песников универзални коментар.
Лукићева поезија је рефлексивна, неоптерећена
класичним декором. Традиција за Лукића није терет:
жива традиција је за њега један од путева интелектуалног
интересовања која су га водили поетском изразу који има
нужну ефикасност, бриткост и одређеност.
Мандељштам је успешно певао о „веку – вуко-
даву“ који је скакао на песника да га „коље, / али ја вук
нисам и немам вучју кожу“. Лукић је о том истом веку,
написао бриљантне стихове, у књизи која је била више од
књижевног догађаја, 1993. године (в. у целини ЗЕМЉУ
НЕДОЂИЈУ). – Књига је оцењена као изузетна:
„Сваки човек у Хомољу и Звижду има два
кључа : једним отвара своје, другим туђе браве : браве
зла и браве добра. Јер свако може бити затворен у зло
ако му зидари зазидају сенку. Мирослав Лукић има и трећи кључ: небески… Заправо, Мирослав Лукић као да је хтео да поезију врати њој самој, односно да је
заштити од једнозначности. Знам да бити први не значи бити увек и најбољи. Али у завичајној поезији, ваља признати, Лукић је и први и најбољи.
Распустио је њене неоромантичарске каноне а увео митску димензију“, в. у књ. Синише Ристића : ЧЕТВРТА ДИМЕНЗИЈА ПЕСМЕ, Апостроф,
Београд, 1997, стр. 43 – 44).
Када је Лукић објавио позамашну књигу песама АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Заветине, Београд, 1996), реаговали су, прво антологичари (Синиша Ристић АНЂЕО СА ЛАМПОМ Антологија песама Браничева, Апостроф, Београд, 1997. и Владимир Јагличић ) дајући песнику Лукићу запажен простор. …” (стр.37-39)

7
“… Уметношћу се, помишљам, ђубри
стотину упарложених њива:
сећање, као семе пасуља, бубри,
сећање сећањем открива
 
непознату лепоту пејсажа – низ брег
се кроз суву траву обилно слива –
не мутан поточић, отопљени снег,
већ претходница потпуног сазива
 
слика, звукова, љубав, мржња, страх,
шупљина у стаблу, почетак, четке
за рибање, литица, измаглица, врбе…

Ове је стихове аутор написао као тридесетчетворого-
дишњак, али су годинама остали непознати најширој
књижевној јавности, јер су песника, не толико власт,
колико сујета завидника, држали у резервату најдубље
анонимности. (Нису били глупи: знали су шта и кога
гуше!) …” (стр. 39- 40)

8
“…РАЈСКА СВЕЋА садржи преко 18. 100 стихова,
Земља Недођија и Флора де ла мунће око 2350 сти-
хова… У том обиљу од 20. 500 стихова (та бројка би била
ирелевантна да је реч о скрибоману и компилатору)
Лукићево виђење или смисао за сликовито дочаравање
(да се послужимо речима из његове песме ПРЕКО
ПЕКА), „не срља у идилу; помаже сећању да се сас-
тави са замршеном целином“… Почетак те песме је
право мало сликарско чудо! …” (стр. 40)

9
“…Лукић не припада савременим правцима који
„замишљају да је уметност као фонтана, а она је –
сунђер“. Не, његова уметност све усисава и свиме се
напаја.
Понекад, као код Пастернака, Лукићева поези-
ја има форму „откривања скривених односа и суштина
живота“. Када се чини да је „прозаично – данојлићевска“,
то је само први површни утисак, јер функције описа, пси-
холошког или објективног, не могу бити од помоћи. Ова
поезија изражава нешто друго, а не оно што се објективно
нуди изражавању. „Оно што би требало изразити,
то је скривена величина, нека дубина. “ ( Г. Башлар,
ПОЕТИКА ПРОСТОРА, Београд, Култура, 1969, стр. 234). …”

“…Лукић је песник кога густа раздаљина дели од
морала и од градова. …”

“…Овај песник радо пева о завичају, о плани-
нама, јер нема урођени страх од планине, шуме и
дивљине. Његови преци нису давно сишли са планине,
његови стари родитељи још увек живе на обронцима
Хомољских планина. …” (стр. 41)

10
“… Потомак једне старе српске фамилије из североис-
точне Србије, Лукић не пише да угоди савременицима.
То је песник који директно комуницира са будућношћу.
То је песник кога воле – не толико и не само
због његовог дара, већ и због оквира у који он уме да
утисне свој дар. То је песник који је уложио велики труд,
проводећи свакога дана сате за радним столом – пре
свега, и без обзира на све. Читав живот овог песника је
жртва – стваралаштву.
То је особина која је дата реткима, малом броју
уметника. (…) На загонетном, замишљеном и лепом лицу
овог песника има толико неизрециве сете, и искуства
проживљеног и преживљеног. У оном што је написао
(поезији, романима, есејима, драмама) има непоновљивог
из прошлости и живота, „живота гледаног са стране, с
незавршеним гестом, брзог и вечног у својој вечитој неза-
вршености и незавршивости“. (…)
Ако заиста постоји некакав фантом постмодерне
књижевности у Срба, онда су прави примери, за то
Црњансков Дневник о Чарнојевићу и Лукићев Дневник
за Сенковића – две тако сличне али и драгоцено
различите књиге. …” (стр. 42)

11
“…Лукић је песник и писац који је живео многе
животе.
Његови савременици (као да) су Хомер,
Орфеј, јеванђелисти, лаутари и јуродиви, зографи, балка-
нска народна епика, Аријадна Ефрон, мит и античко
наслеђе, Пушкин, Љермонтов, Достојевски, Паустовски,
Пастернак, Бабељ, Рилке, Сведенборг, Витмен,
Еминеску, Шејка, Киш, Николај Велимировић, Олга
Фрејденберг, поднебље слика и стихова Милене
Павловић Барили, вампири и њихови потомци вам-
пировићи, крстоношни храстови и здања вере, храмови
…” (стр. 42)

12
“…“Критичарској пажњи можда би се морао уско-
ро представити Мирослав Лукић као песник једном
књигом ИЗАБРАНИХ ПЕСАМА (или можда у
избору неког доброг познаваоца његове целокупне поез-
ије). Онда би можда Мирослав Лукић био сагледан из
угла који можда ни самом њему не би био познат“
(Славица Гароња – Радованац: КЊИЖЕВНИ
„СЛУЧАЈ“ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА, Савременик
плус, бр. 55 – 57 / 1998, стр. 96 – 101)
Сетимо се онога што сам написао на почетку о
песнику М. Лукићу. – Лукић је постао познат, као деве-
танестогодишњак, као матурант гимназије у једној од
оних варошица наших најдубљих провинција – по једној песми, о трагизму љубави, која ни данас ништа није изгу-
била од своје једноставности, дубине и лепоте, иако су
прошле деценије.
Захваљујући медијима, пре свега таласима првог
програма Радио Београда, Лукић се, као несвршени мат-
урант кучевске гимназије, пробудио једне ноћи као славан
допревши до срца милиона слушалаца радија. Била је
то слава, већа у понечему, од оне које је доживео
Достојевски са „Бедним људима“, права и опипљива
слава какву нису доживели ни много старији и угледни-
ји српски песници од Лукића у то време…
Таквог је песника требало, изгледа, удавити
као маче у лавору, да би се одржала тзв. послератна
новостворена конструктивна књижевна „хијерархи-
ја“… …” (стр. 42-43)

13
“… Лукић је написао не једну, него низ ванредних
песама о трагизму живота, судбине, љубави, постојања,
историје, које ће читаоци откривати у временима које
долазе и у Србији и тамо где се говори српски језик, али
и на другим језицима Европе и света, када ово песништво
почне да се прелива преко међа језика на којем је испе-
вано …” (стр. 43)

14
“…Не постоји „случај“ М. Лукића , већ – могли
бисмо тако да кажемо, постоји случај „психопатологи-
је“ књижевнога живота, српске књижевне критике,
неморалне, инертне, игнорантске, неплодне и неподсти-
цајне, позитивистичке и поруxбене.
Кад острашћено пише или пева о Кули песни-
ка, о подизању Храма Вазнесења, или Музеја
Немогућег Ратара, то је једно искуство које је прошао и
Андрић у своје време, молећи Бога да му срце не остане
празно. То је метафизичко искуство. …”

“…Писац многоструких способности, Лукић има
шансу да живећи што дуже оствари Дело, са највећим
ефектима. Огроман је рад његове маште. Да није написао
ништа друго,него само ново, друго и допуњено издање
МУЗЕЈА НЕМОГУЋЕГ РАТАРА ( у којем поред
есеја, има и толико стихова, неуврштених у Лукићеве
друге књиге), опет би се видело огромно деловање
Маште. …”

“…Мирослав Лукић је, међу реткима, од осамде-
сетих наовамо, успео стварно да оствари оно о чему тзв.
српски постмодернисти причају, пишу и сањаре.
Међутим, амбиције овог песника и писца су изнад
сврставања ма које врсте: Дело које је створио и ствара
налик је на сребрни титрави спруд тишине, на мост који
витим, белим луковима везује Лукићеве књижевне мно-
гострукости. То Дело се уздиже изнад нереда малих сре-
дина, изнад екстрема, изнад рушевина прецветалих и
потонулих култура, књижевних праваца и покушаја,
уображености, зараслих у грмље или напола утонулих у
пустињски песак. …” (стр. 43-44)

15
“…Пишући, поезију, пре свега, Лукић се ослобађао
од хука речи и магла епохе и пробијао кроз предрасуде и
шаблоне слика, долазећи до истине, наге, просте, понекад
смртоносне. Он је угасио лажне приче, учинио смешним
тривијалне новостворене књижевне хијерархије.Видео је  да свиће – његова поезија објављује свитање…” (стр.
44)

16
“…Његови стихови, или реченице јасно, понекад не
сасвим до краја, казују највише што се може рећи о јед-
ној ствари.
Његови стихови и песме, и романи, упијају се у
душу, понекад зато што лепо звуче, брзо се схватају и
лако памте, понекад због музике, која у највишем степену
пружа илузију заустављеног времена. Овај песник је
окренут истинској древности и њеним пресахлим
изворима, и зато оно што је написао подстиче у читаоци-
ма узбудљиви рад њихове маште. …”

“…АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2, може пред-
стављати српску поезију на широко замишљеном – не
само српском, већ европском и светском плану. То у овом
тренутку може неком изгледати као некритичка, претер-
ана похвала, али за годину – две, или десет, то ће поста-
ти јасно, или барем очигледније, не само једном ужем
кругу људи …”

“…Лукић је песник који има и Треће око, којим гледа
у Будућност и види ствари које ће доћи. Кад говори
помало хуморно о повратку иконе Тројеручице у Београд,
он се не спрда са светињом, већ онеобичава једну сумор-
ну чињеницу стварности и историјског удеса:
Из мишијих рупа не излазе само мишеви,
већ и витезови, преокрет и провинције
заборављене,
јата кокошака које су пропевале, ројеви муха

Наступио је, заиста, преокрет
не са ведрином топлог дугог лета
већ прибирањем Духа…
То је порука човека крупног дара и чисте душе,
који ће победити и побеђује време и фаворите времена, јер
поседује огромну, свепобеђујућу снагу истине, човечности
и вере.
Лукић је много бољи песник него што на први
поглед изгледа: и када се чини да је расејан, то је зато што
то долази од дубоке мисли, од сева. То је песник који се
рвао са топлим приливима бесмисла и њиховим концен-
тричним круговима и ширењима.
То је песник оног истинског, унутрашњег
преокрета – прибирања, који је тек почео да пружа своје
корење дубље у народу… Мада је овај песник – тврди-
мо, најдубље укорењен у стваралаштву које је засновано
на жртви …” (стр. 45-46)

18
“…Лукић је песник трагедије своје отаxбине, али
и песник који је научио ценити човека више него
злато, више него богатство, више него славу, више
него месец и звезде.
То је песник који се – прошавши кроз трагеди-
ју – уздигао до Литургије. Први песник који је написао
РОМАН – ЛИТУРГИЈУ. …”

“…Иако се уздигао изнад свога ужег и ширег
завичаја, па и своје Отаxбине, Лукић није прекинуо
драгоцену и животворну везу са својим успоменама, дети-
њством, младошћу, са Собом, опет захваљујући Случају Комедијанту, и Богу …” (стр- 46-47)

20
“…Лукић је расни песник, један од оних који су дошли
из тзв. побочне линије, онај који је годинама сазревао у
најдубљој самоћи, као и Рилке, онај који зна да је свет
„велик“ и у њему и у свему око њега, и далеко од њега,
„дубок као море“. То је песник кога простори увек чине
ћутљивим, то је песник који осећа да се уздигао до дос-
тојанства бића или предмета које је именовао, прозвао
или им се диви. Г. Јагличић, млад и даровит човек,
наслутио је богатство ове поезије међу првима у српској
књижевности. За Лукића је, као и за Пастернака,
песничка слика веома важна, јер је увек „излаз из
тешкоћа, а не.. циљ сама себи“. На некакав чудесан
начин спајајући огромну културу и натпросечан интелект,
са истинском страшћу, Лукић је, обилазећи салаше
напуштене свога завичаја – Звижда и Хомоља – као
научник с лупом у рукама, обилазио и вршио открића.
Лукић је песник најразноврснијих тема, који су
као екстракт сабијени и напоредо уплетени у песничку
слику. Узалудно је поредити га са било ким у нашој поез-
ији конкретно, са најбољим остварењима, рецимо М.
Данојлића, јер Лукић има за учитеље много шири круг
обожаваних претходника од најранијих и најдревнијих
времена људског постојања до данашњих дана.
Верујемо да најболнији и најтачнији одговор на
питање ко је песник Мирослав Лукић, нуде стихови
једног шпанског песника: „Свака рана је извор “ –
Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан: бесплат-
но. Велики смртоносни загрљај противника који се
воле: свака рана је извор. Пријатељи добро оштре
оружје, спремни за завршну распру, распру на смрт за
цео живот…“ (Октавио Паз, Песник, ХИМНА МЕЂУ
РУШЕВИНАМА, Београд, БИГЗ, 1990 , стр. 66)
Мирослав Лукић је песник прскања линије епохе
хокус покуса, линије ванредне синтезе. …” (стр. 49)

21
“…Лукић је расни песник, један од оних који су
дошли из тзв. побочне линије, онај који је годинама
сазревао у најдубљој самоћи, као и Рилке, онај који зна
да је свет „велик“ и у њему и у свему око њега, и далеко
од њега, „дубок као море“. То је песник кога простори
увек чине ћутљивим, то је песник који осећа да се узди-
гао до достојанства бића или предмета које је именовао,
прозвао или им се диви. Г. Јагличић, млад и даровит
човек, наслутио је богатство ове поезије међу првима у
српској књижевности. За Лукића је, као и за
Пастернака, песничка слика веома важна, јер је увек
„излаз из тешкоћа, а не.. циљ сама себи“. На
некакав чудесан начин спајајући огромну културу и нат-
просечан интелект, са истинском страшћу, Лукић је, оби-
лазећи салаше напуштене свога завичаја – Звижда и
Хомоља – као научник с лупом у рукама, обилазио и
вршио открића.
Лукић је песник најразноврснијих тема, који су
као екстракт сабијени и напоредо уплетени у песничку
слику. Узалудно је поредити га са било ким у нашој поез-
ији конкретно, са најбољим остварењима, рецимо М.
Данојлића, јер Лукић има за учитеље много шири круг
обожаваних претходника од најранијих и најдревнијих
времена људског постојања до данашњих дана.
Верујемо да најболнији и најтачнији одговор на питање ко је песник Мирослав Лукић, нуде стихови
једног шпанског песника: „Свака рана је извор “ –
Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан: бесплат-
но. Велики смртоносни загрљај противника који се
воле: свака рана је извор. Пријатељи добро оштре
оружје, спремни за завршну распру, распру на смрт за
цео живот…“ (Октавио Паз, Песник, ХИМНА МЕЂУ
РУШЕВИНАМА, Београд, БИГЗ, 1990 , стр. 66)
Мирослав Лукић је песник прскања линије
епохе хокус покуса, линије ванредне синтезе. …” (стр.
49)
Двадесет први део Писма упућеног преко
девет мора… најдужи је.
У уметничко митолошком свету “главни
равнитељ истине” није бог хришћански, већ
пагански бог критике Мом…
“…Љубав према Истини и Добру (у Опусу
Мирослава Лукића) није идеологија, као што и мистични
набој и енергија није идеологија. Битка за добро и Истину
води се једино у Лукићевом срцу, и нигде више…
Наравно, људима саборног ума је знано : морал
критике је онакав какав је морал критичара. ХХ век је
релативизирао морал. …” (стр.50)

Литургија и Ујкин дом

“…Оба романа би се могла упоредити са изванред-
ним фрескама по нашим манастирима, с тим што је
УЈКИН ДОМ, необични низ у коме влада као врхун-
ско, лирско, пастернаковско начело. Судбина главног
јунака УЈКИНОГ ДОМА, Боре Мишљеновића, била је
запечаћена 1948. године, када је отеран на Голи оток.
Међутим, Лукићев роман се битно разликује од свих до
сада објављених романа о Голом отоку – и по стилу
и по лакоћи компоновања. То није само роман о Голом
отоку, није написан у познатој и потрошеној матрици.
Роман је, у ствари, написан као уверљива представа
кошмара, фантазмагорије. Роман се завршава и збирком
стихова главног јунака – Боре Мишљеновића – изврсним
стиховима. Та збирка уопште није страно тело у роману:
ти стихови откривају оно неизрециво и најлепше и најин-
тимније у карактеру главног јунака Мишљеновића. Бора
Мишљеновић је последњи Мишљеновић, последњи
изданак једне газдашке фамилије у Звижду.
ЛИТУРГИЈА, која је скоро двоструко обимни-
ја од Ујкиног дома, компонована је друкчије: као роман
– литургија. Потка романа ЛИТУРГИЈА преплетена је
са изворним литургијским текстом (истакнут курзивом),
који уопште не гуши причу коју је требало испричати.
Један од „писаца“ романа ЛИТУРГИЈА је Павле
Мишљеновић, бивши предратни сеоски деловођа и деда
Боре Мишљеновића – јунака „Ујкиног дома“. То је по
много чему добра књига, и она тешко да се може поред-
ити са било којом д р у г о м у овогодишњој романес-
кној продукцији, а богами и са романима објављеним у
минулим деценијама. Пре свега, због начина на који је
компонована. Лукић је покушао да састави роман –
литургију, и у томе је успео. …” (стр. 52)

ЛеЗ 0002935

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s