МОЛИТВА БОГУ МОМУ / М. Мркић

Ја своје текстове још увек пишем наливпером
или хемијском оловком. После их, ако их
уопште прихвате за објављивање, прекуцавају
дактилографи. Пошто ми рукопис није сасвим
читљив, дактилографи праве грешке. Тако је
било и са овом Молитвом. Дактилограф је
прекуцао наслов овако: «Молитва богу моме»,
што је груба грешка, дактилограф вероватно
никад није чуо за паганског бога критике Мома,
бога подругивања, галаме у грчкој митологији?
Код Хесиода Мом је син Ноћи. У Платона је он
бог прекора и критике, који сваком богу зна да
понешто замери. Приказиван је са скинутом
маском и лудачким жезлом. Према легенди, Мом
се распукао од једа кад Афродити није могао
било шта да замери.
Мени се допада то што је Мом једини бог без
маске.
Тај бог је тврдоглав и гони нас да нешто
предузмемо.
Као археолози тражимо делове, крхотине
порука у Уводу у Дневник критике бога Мома.
Читао сам надахнути и временом оштећени
текст, ткање твог критичког ума, које садржи и
савест и савет другима, једини боже без маске!
Читао сам индеске твоје наших мана и врлина.
Твоју критичку истину хоћемо да сачувамо.
Праведност и моралност твоје драме.
Лечимо наш критички дух кроз твоја учења о
мерилима, бежећи и од будућих сенки речи духа
мистификације нашега постојања, трајања.
Стремећи Обнови. Српске културе и литературе.
Духовном храму нашем.
О, Пронађени рукопису! У ћоравој соби
нађени!
У којем је бирократска књижевност виђена
очима Стерије, Домановића, Нушића, а не кроз
увеличавајућа сочива наших заступника
небеског народа, политичких превртача,
књижевних пришипетљи и шпекуланата.
Књиго сећања на наше развратне храмове
поезије у којима се радо и углавном трговало,
куповало и продавало.
Ти знаш да је развратни, дух ситних шиђарџија
свој дух дао под аренду?
Боже критике, теби хвала! Као жртву ти
приносим свој век, свој духовни и душевни
залог, и тело измучено, као тело свештеника или
монаха, искрену жртву зарад поезије, лепоте и
истине.
Против смо свих ћифта у српској литератури,
против невоља и пустошења, фалсификовања и фабриковања мутаната!
Против смо узохолелог срца времена.
Трудимо се невешто, Боже критике, да
пренесемо твоје знање и недоумице!
Спас тражимо од многих недоумица и наших
подлости нихилистичких!
Милост и самилост молимо, ако не за нас, а
оно за поезију, за музе развратне, извитоперене
дроље у служби власти!
Ено Мелпомене, ено Ерате.
Остаје нам твој божански критички дух као
последња одбрана.
Речено је: «Свако има свог бога», и то је тачно
донекле. Ја сам доста времена потрошио на свог
бога, свог ђавола…пишући многе књиге…
Али, сада, на крају, ти си постао мој бог, Боже
критике!
Јер си ме довео до самог врхунца, врхунца
критике, где се објављује самокритика самог
бога критике!
Уверен сам да је то омогућила чаролија
критике, чаролија читања Рукописа у ћоравој
соби нађеног (или: нађени Рукопис критике
бога Мома, што је исто).
Д а к ле, метатекстовно ч уд о: кри т и ка
к њ и ге – критика о подухвату поетском и
поетичком Мирослава Лукића…

ЛеЗ 0002936

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s