Овде негде је крај ове књиге …/ М. Мркић

*

Овде негде је крај ове књиге, а ту је негде и почетак нечег непредвидљивог. Ова књига невеликог обима је отворен систем за неке будуће покушаје, прегнућа и ауторе.

Надовезивање је често афирмативно, иако има укус елемената контрoверзности.

Лирско-есеистички “досије” Митровића о књижевноуметничкој судбини Мирослава Лукића писан је са великим одушевљењем, што сваки радозналији читалац може проверити, ако нема предрасуда према интернету, пошто је Митровићева књига публикована на светској Мрежи и доступна, као непрофитно (бесплатно) издање. Ни бог критике Мом, ни ја као носилац псеудонима Мома нисмо ништа мењали у Митровићевом рукопису…

Митровићева књига подстиче многа питања … У метатекстовности одговори могу бити безбројни… Ми смо се овде углавном бавили читањем оштећеног Увода пронађене књиге, илити Рукописа бога Мома; издвајањем цитата из књиге Митровића; поетиком изгубљеног рукописа посмодерног натурализма…

Умешаност паганског бога критике Мома у целу ову ствар била је неизбежна јер се ради о маћехинском односу времена и прилика према песнику, полиграфу Мирославу Лукићу. Цела ова згуснута митологизирана метатекстовна одисеја у којој је Одисеј дословно – Нико, тј. П е п е љ у г а  с р п с к е   к њ и ж е в н о с т и 20. века и прве половине 21. века – М. Лукић.

Не верујем у хришћанство, јер је још у 19. веку ушло у суштинску кризу. Верујем у присебност паганског бога критике Мома као и у присебност будућности.

Али, да ли они – богови пагански, богови хришћански, будућност, у нас, у мене, у покојне и живе, верују?

..

Можда де/мистификацији око Нађеног рукописа у соби ћоравој, рукописа бога Мома о делу једног српског писца – Мирослава Лукића доприноси и чињеница да Мирослав Лукић ради у библиотеци основне школе Михајло Петровић – Мика Алас. Библиотека се налази у углу зграде првог спрата. Има ту нешто тајанствено. На Г је и у углу има једна просторија – школска библиотека, која има нешто што би било нека ћорава собица – т а ј а н с т в е н а. Годинама навраћам код Лукића у библиотеку и увек свесно и несвесно хоћу да сачувам чаролију загонетности тог собичка за неке вечно тајанствене намене… И кад сам имао прилику да будем у собичку, да га назовемо т а ј а н с т в е н и м  ка б и н е т ом , ја сам некако избегавао да видим како изгледа, чему служи…

Тајанственост је собичак задржао, задржао је нешто од тајности алхемичарске лабораторије…

Собе тајних друштава из које се управља светом… Соба тајних исповести коју посећује и бог Мом. А песници су сами по себи нека тајна друштва. „Колективно биће” (Гете). „Девет Радоја Домановића у мени живи” (Домановић).

„Кад сам ја у питању више ме ништа не може изненадити” (Балзак)

Све ово о чему пишем верујем да доприноси психологији стварања и настанка књиге нађеног рукописа, дешифровања тог рукописа оштећеног; доприноси и упознавању духа и душе песника и полиграфа Мирослава Лукића.

Можда посебно демистификацији нађеног рукописа у ђоравој соби доприноси мисао самог Мике Петровића Аласа:

„Јединство диспаратних феномена”?

Можда је Мирослав Лукић најбољи пример у нашој књижевности, пример „јединства диспаратних феномена”?

Да, муке песничке, муке сазнавања највишег степена извесности и то кроз сазнавање структуре душе и њеног микро и макро статуса…

То сазнавање је каналисано Лукићевом религиозношћу.

Упркос мојим демистификацијама, Лукић остаје мистериозан својим животом, па и животом у библиотеци и собичку у њој.

Није на одмет да подсетимо да неки оцењивачи Кафкиног дела мисле да је на његово дело много утицала и архитектура Прага…

Нешто од тајности неког катедралног храма има са својим ћоравим собичком и библиотека у којој ради песник Мирослав Лукић. Неко старо седиште неког тајаственог задатка Вечности…

И у њој страдање песника; свеједно из којих и каквих разлога – есхатолошких или крајње приземних. Собичак чини у мојој старачкој машти и п е с н и к а Лукића Неким п р в о с в е ш т е н и к о м п р е в р е д н о в а њ а , па и превредновања самог превредновања у нашој уметничкој књижевности. Своју слободу богослужења песништву показује и везаност за истину, везаност коју видимо и у рукопису нађеном у ћоравој соби (бог Мом о једном српском писцу) о Мирославу Лукићу у којем и сâм бог критике нашироко под псеудонимом говори о њему. И овде жалимо што је рукопис оштећен и што га доносимо у фрагментима.

Верујемо да избор бога критике није случајан, иако паганац као да углавном пристаје на известан вид Лукићевог хришћанства који истиче под псеудонимом С а в а т и ј а И г. Митровића...

ЛеЗ 0002938

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s