Официјелна књижевност и М. Лукић

“Бирократска књижевност”. (?!) Није реч о
некаквој метафизичкој апстракцији. Чине је
затворен круг одређених људи, књижевника, и
песника. Издавачи и уредници. Нарочито главни
и одговорни уредници и директори изд.
предузећа.
У средњем веку стубови друштва су били
свештенство и племство. Од ренесансе
званичност “бирократске књижевности” у
цркви се губи, маскира се. Посебно се то догађа
после буржоаских револуција; то маскирање.
Можемо бити јетки, љути, лично погођени, али
“бирократска књижевност” је чињеница.
(Можда се уместо тог израза “бирократска
књижевност” м ож е  у п о т р е б љ а в ат и  ј о ш
п р е ц и знија одред н и ц а: о ф и ц и ј е л н а
књижевност?)
У време друштвених превирања и мењања
система – револуција и рестаурација – у време
прелазних периода цветају цветови идеолошког
крша, шута, “хуманистичких”, “националистичких”
идеологија за једнократну употребу. Намећу се
специјалнохладноратовске поетике, шићарџијско-
бардовске, поетике “награђеног правца”…
Правим полиграфима, Лукићима свих
времена, остаје да отпате збивања и да се
супроставе колико могу стихији, бујици,
поводњу који има и погубну силу, али ипак и
кратки рок трајања.
Јунак ове књиге, песник-критичар, тј. његово Племе, тј. Дело, понето је као сламка мутним таласима националзма употребљивог у себичне сврхе интернационалног капитала, и тај поводањ је преплавио рукавце нечега што је битно другачије, различито, и један блистав и титрав спруд је засуо блатом, муљем и прљавштином доба. Тако да се чинило да ће Дело песника-критичара нестати на дну
новоформиране мочваре, у дубоком муљу…
“Бирократска књижевност” је девојка за све.
Песнику-критичару су у младости кројиле судбину, животну и стваралачку, врло истакнуте
тзв. личности књижевног официјализма, али му је ипак, нису скројили до краја!
“… Овом песнику нису, нити ће моћи други, да скроје судбину. Лукићу је нешто друго предодредило
књижевну судбину, нешто што је израсло из његовог стваралачког развоја, а што Б. Лазаревић назива:
КРИТИЦИЗМОМ, правим и стваралачким.
„…Тај критицизам који се родио као квитесенција мудрости и који се калио на ватри векова,
излучивши из себе све што је људски слабо и прелазно, као и оно што је пролазно и краткотрајно, модно, временско и местно – тај критицизам је саставни део оне светске ризнице у којој је смештено и остало драго камење и племенити метали људског духа и душе. И он стоји под истим заставама под којима и друга стварања, под заставама слободе у стварању и живота као основе. Тај критицизам, најзад, стваралачки, широки, далекосежни и видовити, онај који тражи Господа у људима и стварима, критицизам неакадемски и непрофесионални, носи у себи сву ведрину великих дела, њихово блаженство, мирноћу и савршенство. Као и друга велика дела људскога духа, и он ослобођава људску главу, нагони човека на мирну и конструктивну мисао, на господско, незаинтересовано и невезано посматрање свега људског и васељенског. И, као такав, и он оплемењује и спрема за бољи,
виши, дубљи и истинитији живот“ … “
Да би се разумео ауторитет Мома, рећићемо:
Лукић је проистекао из ризница старобалканскога наслеђа и других староевропских мистеријских
религија, филозофије и православља. Везан је за енергије које су струјале и још увек струје…
“…Мирослав Лукић је … пишући о једном не много познатом феномену обреда Дубочких Русаља, покушао, оно што су већ једном покушавали и Гете и Бетовен, делимично и Ј. Бродски, да измири свет Старе и Нове Европе; ….”

“… Мирослав Лукић спада у оне песнике којима није
циљ самоубиство света, и болесно и декадентно
потврђивање актуелне личности на рачун напора свих
векова. Лукић је од оних песника који респектују неко-
лико хиљада година азијског паганизма и две хиљаде година источно – западног хришћанства ….”

“… Лукић не тражи надчовека, прахришћанство, неохришћанство, евроазијске живе традиције, већ наднационално, надрационално и синтезу. Лукић је трагао за квасцом будућег рашћења људске мисли у ноћи душе. Његова поезија не води шеми и локалном, чак и када полази од тзв. феномена локалног. ….”

”…Иако се некоме може учинити да су га избацили
суморни историјски догађаји у његовој земљи и на
Балкану последње деценије другог миленијума, он не
говори као надреалисти из подсвесног и надсвесног, из
снова, хипнозе, оријашких обреда и стихије, већ из
средишта своје личности. Он једним јединим кључем
отвара браве апсолутнога; не иде по ивици личности и
само по њеном „подземљу“, јер је сит тога јуначења којим
се није смело да улази у право сазнање… “
Мере бога критике Мома? Понекада се
изгубе у искреном одушевљењу.
П и т а њ е  о б ј е к т и в н о с т и, с а м о к р и т и ч н о с т и Мома основано је.

”… За Лукића, као и за Рилкеа, књижевност није
била страшило неког трећег, јер „тај трећи, он (…) то
нешто што није никада ни постојало“ нема неког значења,
да га ваља порицати. Лукић је знао да је тај трећи чедо
тзв. Конструктивне књижевности, нешто што се „увек
труди да одврати пажњу човека од својих најдубљих
тајна. Он је застор иза којега се одвија драма. Он је варав
жамор на улазу у тишину истинитог сукоба“. Као што
се види да је ЗАПИСЕ МАЛТЕА ЛАУРИДС
БРИГЕА писао велики песник, тако се и за Дневник за Сенковића може поновити да га је створио истински песник, који је дуго сабирао из душе и мирноће, из устрепталости, редове који и данас подстичу и изазивају.
Лукића не треба уопште хвалити, већ прештампавати, Дневник за Сенковића, пре свега, али и његове
песме из РАЈСКЕ СВЕЋЕ. …. “
И углавном непозната широј књижевној јавности књига “Русаљ” потврђује легитимитет
и легалитет бога критике Мома, када пише о њој као дотоку из митског: “из најдубљих дубина
мита и обреда изашло је на површину и оживело нешто за шта се мислило да је мртво”.
Умешаност богова у случај Мирослава Лукића (па и Мома!) види се и у мислима: Мирослав
Лукић “неизмерне стваралачке енергије, онај коме је суђено да га богови уметности муче као
ђавола док је жив…” Лукићев пут у спиритуално је и пробијање кроз таме и лавиринте
митолошког… Сигурно је да на том вијугавом путу постоје замршени односи – Лукић – бог
критике Мом…

”… Лукић не долази из бастиона тзв. српске официјелне књижевне критике. Он је темељно подрива и
разара, као и њене најистакнутије адвокате и књижевне кријумчаре.
Лукић долази из колевке европске и балканске, тј. из дубина старобалканског наслеђа, што се може видети из његовог романа ТРГОВЦИ СВЕТЛОШЋУ (1998).
Озбиљније тумачење ове књиге још се није појавило. Разлога за то има више и не вреди у њих улазити овде : време ће их разоткрити, као што све разоткрива. Са овом књигом, Лукић је стекао своју публику…
Лукић је, најједноставније речено, разорао фолкорну баштину Балкана или Старе Европе, легенде
Звижда и Хомоља, и испричао једну изванредну причу коју разумеју читаоци и у Европи, и у Кини, у Америци, и било где другде. …. “

ЛеЗ 0002939

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s