ПЕСНИК И ПИСАЦ БУДУЋНОСТИ КОЈА НАИЛАЗИ

По мом осећању ствари, зар може бити ван
митолошког оквира, неко ко у 48. години свога
живота објави десет књига у једној календарској
години, као од шале!?
Заиста, симболика и митологија броја
објављених књига у једној календарској години
припадају сфери чуда и чудеса, немогућег. Али,
главни занат богова и Мирослава Лукића је да
немогуће претварају у могуће!
Тачно је речено: “…Доста је било околишења, сује-
та, уздизања оних који су потонули у мрачну утонулост и
личну греховност ….” – ”… Доста је заробљеништва
људског духа у свету и стварности света, у некосмичком
стању издвојености и непријатељства …. “
То је божански поклич. Момов позив на
превредновање.
И сива социјална реалност Пепељуге наше
поезије је бајковита, митолошка, према мерама
бога критике Мома.
По мерама Балзакове синтагме: “Свирепи
логичар”.
По мерама Шекспировог Хамлета: “Свиреп
ћу бити неправедан не”.
Судбина Пепељуге српске књижевности,
барем последњих деценија, је незавидна.
”…Што о овом песнику нема ваљанијих тексто-
ва, то може бити из неколико разлога: прво, нема их, јер
њихово појављивање гуше себичност и сујета (и
критичара и песника); друго, то песништво још увек
тавори, сатерано у гето малих тиража, другим речима
недовољно је познато и доступно; треће – колико данас у
земљи у којој живи и ради Лукић има заиста ваљаних и
компетентних познавалаца и аналитичара Треће рели-
гиозне епохе стваралаштва?
То што се дешава, последњих неколико година,
са Мирославом Лукићем, првенствено као са песником,
припада миту, тј. описано је у широко распрострањеној
бајци о Пепељуги!
У српској књижевности су се, у последњих
четврт века, уредници, критичари, издавачи, штампа
кладили , да тако кажемо, на погрешне „принчеве“,
„xокере“ и адуте, „изабранике“ и „штићенике“, смет-
нувши са ума стаклено звоно културе и књижевности под
којим су сви и на оку, протежирајући груби реализам
савремене уметности и стварајући тврду маћехинску опну, коју је само могла разбити судбина, друкчији стваралачки
развој и можда Бог.
Тако је један од битних српских песника,
Мирослав Лукић, постао Пепељуга српске поезије.
Међутим, не треба сметнути никада са ума ни
крај бајке о Пепељуги, поготову, сада, после објављи-
вања Лукићеве књиге РУСАЉ. …. “
Четврта димензија Лукићевог стваралаштва,
или о бајковитости истине.
”… Биће потребно много времена да се песништво
Мирослава Лукића прелије преко међа језика на коме је
испевано, прво због познатих политичких прилика и пре-
драсуда; друго, због тога што ни у Евопи и свету још није
довољно сазрела свест о Трећој религиозној епоси ствар-
алаштва …. “
”…Живот и судбина пред овог песника су поставили
високе и скоро непремостиве баријере : мало је оних који
би их савладали. Лукић је подједнако добар и убедљив –
чини ми се, убедљивији од ма кога другог песника на
српском језику – , без обзира да ли је његова мисао
узела облик везаног стиха, слободног, прозодије, чак и
шкртих коментара. Лукић је добио темељно књижевно
образовање, али он није доктус поета, нити сентиментални
лиричар, он је више од тога: песник свезначења и
пожељне савладане синтезе. …. “
”…Песме, једне друге расветљују, одражавају, као у
каквим чудесним огледалима, ако их читалац пажљиво
прочита. Лукић је себи најбољи критичар и тумач.
Његове су песме једноставне наизглед и лепе, као одраз
јабланова и јова или јоргована расцветаних у мирном
огледалу реке. …. “

ЛеЗ 0002940

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s