СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ НА КРАЈУ ХХ ВЕКА И МИРОСЛАВ ЛУКИЋ

“…Чињеница је да неретко, стицајем разноразних
околности (књижевних и ванкњижевних), вредна
књижевна дела, па чак и читави опуси појединих писаца,
бивају недовољно уочена или непоуздано протумачена,
речју – неправедно запостављена, било да је реч о нови-
јој књижевној продукцији било о текстовима из
књижевне баштине. Часопис Повеља, који не пати од
искључивости и сужених естетских видика, у броју 3 /
1998, објавио је подстицајну анкету о неуоченим и
запостављеним књижевним вредностима, у којој су
узели учешћа: Миодраг Павловић, Славко Гордић,
Тања Поповић, Милан Ђорђевић, Миленко Пајић и
Владимир Јагличић.
„Многобројне књижевне награде као да чине
оно што критика не постиже: прихватају вреднија
књижевна дела, истичу даровите писце – пише Миодраг
Павловић – Но мало се од тога упамти, не трају у нашој
свести ни добре књиге, ни значајни, смислени интервјуи,
на пример. (….) Опазио сам да известан број прозних
дела није запажен, да је остао на маргинама нашег
критичког вредновања. Лично сам читао с пажњом и
уживањем романе Мирка Лукића (УЈКИН
ДОМ)…Александра Стаменковића (ГРОМОВНИ-
ЦИ), Душана Микље (ПУТ У АДИС АБЕБУ)…“,
итд. …” (стр. 56)

 

“… Те, 1998. године Мирослав Лукић објављује,
поред обимне и раскошне песничке књиге РАЈСКЕ
СВЕЋЕ, и роман Трговци светлошћу. Књига излази у
xепној књизи у тиражу од 2 0 0 0 п р . , у з класике
светске и домаће прозе. Роман се „пробија“ у шири избор
за НИН – ов роман године, а према оцени објављеној у
„Вечерњим новостима“: „Роман ТРГОВЦИ СВЕТ-
ЛОШЋУ Мирослава Лукића дело је пуне пишчеве
зрелости – срећна синтеза оних искустава модерне
прозе која укршта мит и сан, историју и фолклор,
симболизам појединачног и посебног у свету с уни-
верзализмом животне и уметничке тајне“ (Јован
Пејчић). …”(стр. 56)

“…Ова књига може засметати само сујетнима,
себичнима, лицемерима.
Иако Лукићеве најдубље песме или романи
извиру из сваке његове ране, овај песник је, међу првима
на свету, написао роман – литургију! …
У српској књижевној критици није постојала
некаква завера против Дела овог писца, не; не треба
никога сумњичити. (…)
Време ће просејати све; песник Лукић нема
разлога да се боји Времена и његових финих сита…
Мирослав Лукић је писац срећне руке, то јест,
он није имао свога Адија, који би га кастрирао као
Данила Киша; или Вулфа, који би га кастрирао као
прозаисту Стевана Раичковића. О писцима, који су као
утицајни уредници великих државних издавачких кућа
(Павловић, Раичковић…) покушали онемогућити песни-
ка Лукића на почетку, написао је врло лепе, дубоке, умне
и подстицајне ствари: можда најбоље ствари које је ико написао о њима: узвратио је господски као најбољи српски преци. Научио је да опрашта, јер је схватио, и зато је било могуће да баш он напише први роман – литургију.
Постоји и критика књижевних дела: она права
и моћна, надмоћна, која из дела зрачи кроз време.
Надмоћност те књижевне критике, чије дејство нико
више не може зауставити, те критике која зрачи из
Опуса Уметност махагонија …”(стр. 58)

“…Ако је неки неспоразум постојао између књижевне
критике и писца Мирослава Лукића, онда је он могао
бити само у томе : Књижевна критика није познавала ни
споредни, најмањи и најмање битни део Лукићевог опуса,
и све оно што је он био и, поготову, оно што јесте и што
у ствари значи.
Ова књига се може наставити, дописивати; да
ли ћемо то у будућности учинити сва тројица заједно , или
појединачно, то је у рукама Божјим, као и књижевна и
људска судбина Мирослава Лукића…* …”
 

___________

* “Шта евентуални читалац мора имати у виду?Прво издање
књиге НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз –
Београд, 2000, 260 стр. – није било зборник, већ заједничко дело
– пионирски покушај да се сагледа богат стваралачки опус једног песника, романописца, есејисте, антологичара и критичара – недовољно валоризованог у српској књижевности. Велика већина српских књижевних часописа, последњих деценија и година, морала је одбити овог писца, са свим њиховим пороцима, о којима нико ни да зуцне, о
пороцима и неистинама који не фермају логичност и истинитост. Као бела навлака око, тако су заслепљене душе многих савремених часописа. Ни једну пчелу не могу привући к себи, само бумбаре, и бумбаре и стршљенове, а камо ли васиону и свеистину.Заветине је покренуо видовити
усамљеник, јер видовитост расте код усамљеника, који могу да гледају у даљину. А овај песник је од најранијих дана упирао свој поглед према бреговима, преко брегова… Часописи књижевни нису постизали циљ:
тапкали су, тапкали, тапкали; пипкали су, пипкали, пипкали; делили су и разлагали; мерили су и премеравали, бројили, док им хрпа ствари није препунила корице и душу, као гомила песка, стварајући илузију сигурности за мозгове нојева. Сами су себе осудили и не треба нико други да им суди; Лукић је то, као човек и уредник увидео. У овој књизи није било
могуће обухватити све што је Лукић написао, па ни његови романи спремљени за штампу, чије су штампање успорили и спречили ванкњижевни фактори… О Лукићевим радовима сам написао, почев од краја 1997. године, па до краја 1999. године, прилично, безмало једну књигу. Писао сам о Лукићевим романима, књигама песама, есејима. Све те текстове, прелиминарно већ објављене, по новинама или часописима,
намеравао сам да објавим обједињене под једним заједничким насловом ОPUS OBER OBERLIGHT, HERCULANUM ; али, средином лета 1999. године, учинило ми се да би можда боље било, да уз моје буду објављени и текстови још неколико аутора, пре свега – Александра Лукића и Батрића Церовића, – већ објављени текстови А. Лукића и Церовића, о оним књигама М. Лукића о којима сам и ја писао – тако је настала та књига. Нисмо означили који текст у тој књизи припада коме,
надајући се да ће евентуални читалац те књиге врло лако ће уочити, и без тога, шта коме припада и чијом је руком написано у овој књизи. Ни две године после тога, пожелео сам да прерадим оно што сам написао, стављајући акценат на тему Пепељуге…”
И С. Иг. Митровић је наставио да дописује, односно
прерађује оно што је написао у одушевљењу, и, можда, на брзу
руку. Ова књига се објављује из рукописне заоставштине. Шта је Митровић променио, изоставио, може се видети
упоређивањем првог дигиталног издања књ. НА ВЕТРУ, НА
ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз – Београд, 2000, 260 стр., које
Народна библиотека Србије има у свом фонду…

(Напомена Издавача и Ур.)”(стр. 58- 59)

ЛеЗ 0002942

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s