ORFEJ RECENZENT / Boško Tomašević

U knjizi Komadanje Orfeja Ihab Hasan (I. Hassan) iznosi mišljenje da „moderni Orfej svira na liri bez struna“. Mitski Or­fej vodi do književnosti koja će doći. Pisanje poništava zvuk a ti­šina pisanja konvertira u pitagorejski žanr bez obala. Pevanje se premešta u govor, govor u ćutanje. Svirač na Apolonovoj liri, grčki protopoeta Orfej, pesmom „vređa život na neki skriveni izvorni način“ (I. Hasan). Orfej koji se okrenuo izgubio je od tog trenutka zauvek glas i da nije skončao tako kako je skončao izvesno je da bi počeo da piše. „Za situaciju literature nema jače slike“, kaže Peter Sloterdijk, „od one nestrpljivog pevača Orfeja, koji sa jednom skoro živom pokojnicom za leđima putuje kroz zonu smrti u susret danu“. Orfej ne treba da se okrene za obje­ktom svoje žudnje, ali situacija Orfeja je da on to pre svega ne može. Orfejeva dionizijska greška vodi bestrunom iskušenju gde se dotiču bitak i ništavilo; ona se približava obliku ćutanja kojim vlada apsolut pisanja i jednom trošenju koje ponavlja sve oblike Književnosti, idući u pravcu apokaliptične tišine. Ćutanje stvara anti-jezik. Pevanje postaje govor o pevanju, izvorni smisao pe­vanja je izgubljen u imaginativnom polju govora/pisanja, u maš­tovitoj nezasitosti hermeneutike, te zakonite naslednice Orfejeve dionizijske greške. Ako je istina da je cela priča o Orfeju povest o njegovom kolebanju između uzvišenog apolonijskog usredsre­đivanja i izopačenog dionizijskog rasipanja, onda popuštanje jednom od ova dva principa – dionizijskom – na simbolički na­čin vodi nezasitom obliku banalizovanja njegovog pesmovanja u govor, u lógos (umesto u phoné) koji je uvek povezan sa traže­njem smisla i istine u diskursu. I nadalje, prema teleološkom određenju, Orfejevo priklanjanje dionizijskom uklapa se u čove­kovu prirođenu težnju za označavanjem svega imenom i poj­mom. Jer „delatni čovek vezuje svoj život za um i njegove pojmove, «da ne bi bio otplavljen i sebe izgubio» (Žak Derida). Put Orfejeve izgubljene pesničke reči sledi najpre jedno samorazaranje, ko­je obeležava platonovski, aristotelovski i kartezijanski diskurs koliko i svu nauku o logici te nauku o tumačenju smisla, vodeći ih, naknadno, be­somučnom i beskrajnom pokušaju pribiranja smisla, izgubljenog na početku Orfejevog puta. No, da bi se do tog novog smisaonog puta došlo potreban je bio je­dan prethodni put – put kojim je Orfej išao dok je uz Apolonovu liru hodao gorama i dolinama te pevao i svirao zanoseći svo drveće i sve stene na Olimpu. Mit o Orfeju opisuje jednu meta­foru koja se premešta i razilazi između dva principa: apolonij­skog i dionizijskog. Istovremeno ovaj mit govori i o naporu da se dijalektizuje raskorak između čiste reči i njenog smisla, izme­đu prisutnosti i odsutnosti, između smisla i naknadnog proveravanja smisla.

Mitska priča o Orfeju sledi, dakle, dva puta koji se dodiru­ju, razilaze, ponavljaju, oponašaju, premeštaju, međusobno uki­daju, dijalektizuju, rasejavaju te udaljuju prema izvesnim zako­nima. Jedan od tih puteva ide ka peri lexeos (dikciji), drugi put vodi ka dianoia (retorici, kasnije hermeneutici), teoriji o smislu i problematici semantičkih lutanja. U ovom radu pokušaćemo da mit o Orfeju protumačimo u svetlosti ovog drugog puta, rasve­tljavajući trenutak kada se mitski pevač priklanja dionizijskom principu povezanom sa traženjem smisla i istine u diskursu. Go­vorićemo dakle ne o pevaču Orfeju, već o Orfeju tumaču, odnosno recenzentu. Istovremeno, govor o Orfeju recenzentu jeste jedan od pokušaja da se razdvoji ontologija od hermeneutike, u nastojanju da se ispi­ta šta se zbiva u ovom razdvajanju Orfeja pevača od Orfeja tumača, koje mi čitamo pre svega kao dogadanje nekakve naknadnosti, unutar nepomičnog stabla mita o Orfeju, vidjenog uvek samo kao figura pevača.

Razmatranje situacije Orfeja recenzenta i stavljanje po strani mitske figure Orfeja kao pevača, dakle razot­krivanje ideje o samorazilaženju pesništva i tuma­čenja pesništva nije preduzeto bez posebnog interesa sa naše strane. Ono što nas privlači jednoj takvoj konstelaciji razotkri­vanja razlike pevanja i tumačenja pevanja, odnosno pevanja i tumačenja smisla pevanja jeste mogućnost da ovo iskustvo razlike preispitamo na sopstvenom primeru, ali i na primeru drugih koji i sami behu i pesnici i tumači pesništva. Stoga bismo na početku ovog rada bili spremni da najpre sebi samima, a onda i onima koje ta problematika zanima, ukratko iznesemo našu sopstvenu situaciju pesnika i tumača pesništva.

Tokom poslednjih dvadeset godina pisali smo poeziju, ali takođe i recenzije o novim knjigama kolega pesnika. Uloga, re­klo bi se, ni malo retka, gotovo obična u povesti poezije i knji­ževne kritike. Orfej recenzent! (Reč „recenzent“ uzimamo u smislu: davanje suda o nečijem delu, kritički osvrt na nečiju pe­sničku zbirku. Prim. B.T.). Vordsvort, Kolridž, Šeli, Gete, Kits, Puškin, Ljermontov, Helderlin, Novalis, Bodler, Malarme, Vale­ri, Cvetajeva, Eliot, Sernuda, Matoš, Crnjanski, Ujević, Krleža, Marko Ristić … svi su ovi pesnici pisali ne samo književnu kritiku, već upravo to na čemu mi insistiramo – recenziju. Nas u ovom radu neće interesovati niti zašto, niti kako uloge pesnika­ recenzenta. Naše prevashodno interesovanje ide u pravcu prei­spitivanja situacije Orfeja recenzenta, u pravcu, dakle, tuma­čenja biti (suštine) njegove uloge u odnosu na njegovu – da tako kažemo – pra-ulogu, naime činjenicu da je i pesnik.

Nije teško zamisliti pesnika koji povremeno ili redovno pi­še i objavljuje kritički osvrt na neku nedavno objavljenu knjigu pesama svoga sabrata-pesnika. Situacija pesnika-recenzenta od toga trenutka postaje nejasna. Ko je uistinu on tada: poetičar (čo­vek koji se bavi tuđim poetikama), kritičar (samo kritičar), pe­snik-kritičar, prirodni merilac pesničkih vrednosti (estetičar, da­kle), ili pak čovek jedne jedine uloge: dakle – samo pesnik!? ­Ova pitanja postavljena na konkretan način i u okrilju teorijskog razmatranja, zadobijaju nešto širu i univer­zalniju ravan, naime onakvu kakvu smo naglasili na početku ovog rada. Pitanje Orfeja-recenzenta je pitanje razdvajanja pe­sništva od hermeneutike, odnosno, to je razotkrivanje pitanja problematike samog pesništva (njegove ontologije) od pitanja  koje se odnosi na njegovo tumačenje. Kada je u pitanju moderna književnost ovo razdvajanje je simptomatično. Čin pesništva produžava se na jedan beskrajan način kao pisanje, u nekakav odjek odjeka pisanja koje gubi upravo ono što se nada da će pronaći. Književ­nost postmodernog doba postaje jedna beskrajna l’ ecriture koja, kako veli Rolan Bart (R. Barthes), „hita prema sanjanom jeziku, svežini kojoj, nekom vrstom idealnog predosećanja, može osli­kati savršenost novog adamskog sveta, u kojem jezik ne bi bio otuđen“. No, kolikogod da želja za približavanjem reči autora i reči kritičara hita nekakvom svom željenom stapanju na kraju, diskurs kritike koji je manje „prevođenje a više parafraza, nikad ne može izmeriti dubinu umetničkog dela, jer ta dubina ostaje, odsutnost“‘. (R. Bart: Critique et verité). Recenzi­ja (kritika) ne uspeva da pređe onkraj i preko i svesna je, kako veli Žorž Pule (G. Poulet), svoje osuđenosti na ne-prevladavanje, potvrđu­jući se kao iskustvo fundamentalnog poraza. Nešto slično kaže i Dž. Hilis-Miler (J. Hillis-Miller): „Iako je kritičko pisanje jedina delatnost koja izmiče prevari pukog ljudskog, istodobno, sva je kritička književnost, nužno, varka. Ona na boljim stranicama ne hvata stvarnost teme, već njenu verbalnu sliku“. Orfej recenzent jeste Orfej koji meri dubinu odsutnosti – sopstveni neuspeh da izbavi Euridiku iz Hada i preda je svetlosti sveta. Pesnik Orfej, apolonijska strana Orfeja, ne prepušta se i ne predaje diskursu pozitivno zbiljskog, odnosno Orfeju recenzentu, svojoj antipod­noj, dionizijskoj strani. Mitska celina Orfeja rasprskava se i rase­java na „prozirnost“, na „čistu prazninu i pritajenost“ što sugeri­še da jedna strana Orfeja, ono dionizijsko Orfejevo lutanje, ne ide ka izvornom šumu pesništva, već dianoia-i, koja je čisti an­tički ekvivalent za moderna lutanja semantičkog ka sa­moispovesti smisla, i nikako nije u izvornom dosluhu sa oblašću u kojoj je rođena poezija. Orfej recenzent jeste jedna nužnost kojom se pokazuje jedan isečak izvan mitskog kruga i koji teži da pokaže svrhu pesničkog delanja, naime potrebu da bude tumačeno i preko koje se ono ubeležava u vrstu čistog pisanja, u njegov bezdan. Otuda svest o neuspehu pesmovanja, svest o ne-prevladava­nju onoga što je njime trebalo biti prevladano i uknjiženo u njegovu izvornu bit, otplavljujući svaku recenziju, odnosno tumačenje u pre­deo iza reči, prema tački nepotrebnosti. Svaka recenzija je besputna staza do pesništva i završava se, ponekad ne samo u pukom pisanju, već i u hermeneutici pisanja. Orfej recenzent se u najboljim i najstva­ralačkijim svojim trenucima tek seća jezika pevanja i po­kušava, da to pesmovanje, sagu pesmovanja, jezik imenuje tako kako ga je umeo da imenuje kada je drugim delom svoga bića – pesmom – ­pokretao stene na Olimpu. Čitajući unazad ovo što smo do sada napisali primećujemo da naše izlaganje stalno proishodi iz jedne slike celine mitskog pevača Orfeja, a koju je razdelio moderni duh hermeneutike. Jer šta su, konačno, dela poput Aristotelove Poeti­ke, Hegelovih Predavanja o estetici, Hajdegerovog Porekla ume­tničkog dela, ako ne pokušaji da se dosegnu dve putanje Reči, da se raskrili večna nedoumica oko označitelja i označenog, između prisustva i predstave. Poezija nema svoju istoriju, ona ima jedan jedinstveni i goli smisao koji se nalazi pod diktatom unutrašnjeg smisla, naime toga da je poezija – poezija. Hermeneutika poezije teško da može da ovlada pojmom poezije stoga što suviše olako misli predmet poezije kao sopstveni odgovarajući i nedvosmisle­ni izazov da naprosto bude i da dela. Hermeneutika poezije je samo beskrajno o-pisivanje onoga što je već poezija rekla i što već ­stoji-u-tekstu-pesme. Hermenutika (odnosno recenzija) ne pri­bližava pesmu nikakvom njenom smislu (ukoliko ga uopšte ima), niti govori o njenoj svrsi (osim na način pukog tautološkog opisivanja), već samo produžava operaciju slobodne energije pi­sanja proistekle iz čiste nemoći i nejasnog definisanja razloga za postojanje. Stoga je ona  samo praktikovanje pisanja ad infinitum, rizikujući da joj pisanje bude u-knjiženo kao pisanje kome se čini da nam je potrebno i da mu verujemo. Slika Orfeja recenzenta jeste u stvari realistični prikaz same slike pesnika koji svoje pesničko zapisivanje produžava na način diskurzivnog izlaganja. Šta ova­kvim postupanjem Orfej recenzent čini? On, jednostavno, govori o svojoj veri u pisanje (l’ écriture) kao takvo. Istina je da on daje sud o tuđim pesničkim delima, ali on unutar toga suda daje sopstveni, i to ne kritičarski, već pesnički lik. Orfej recenzent se naginje nad tuđim delom da bi ne samo proverio svoje, već da bi drugom pe­sniku ponudio sopstveno pesničko iskustvo. U njegovoj recenziji više ima govora o njegovoj poetici, no o poetici njegovog sabra­ta pesnika i takmaca. Ako je to tako, a sva je prilika da jeste, on­da Orfej recenzent govori sopstvenim jezikom o sopstvenoj po­etici, propadajući na taj način u tamnu rupu nemosti. On govori o elementarnom događanju u sopstvenom pesništvu, dok pesniš­tvo Drugog okreće prema sebi. Ispisani listovi Orfeja recenzenta prelisatavaju kao u ogledalu sopstveni udeo u gradnji poetike koja se očitava u njegovim pesničkim radovima. Orfej recenzent se osvrće za Euridikom u liku pesnika takmaca, kako bi, i nesve­sno, zadobio pravo da ga napusti, nastavljajući ako ne da peva, ono bar da piše ad infinitum, jer, složićemo se, i pisanje o poeziji je nekakvo ispisivanje moguće poezije, uput u pred-davanje obe­ćane poezije. Oba ova čina su istovremeno i oslobađanje i obelodanjivanje onoga što će biti jednom predočeno u čujnostima i vidljivostima upravo te i takve poezije. Orfej recenzent otklanja, dakle, svako posredovanje osim posredovanja pisanja kao onog oblika koji u datom trenutku zamenjuje drugi, pesnički, u jednoj vrsti predaha. Orfejski hermeneutičar zaokupljen je pokušajem da u diskurzivnom govoru obnovi svoje delo, usred tuđih dela i uz tu­đa. Bez sumnje, mi za primer ovoga što tvrdimo možemo da uz­memo celo razdoblje romantizma i da se pozovemo na ovde već nave­dene pesnike: Šelija, Kolridža, Vordsvorta, Bodlera … kako bi­smo se našli usred ćudljivog pisanja koje propagira sopstveni koncept pevanja. Tako Orfejeva recenzija postaje deo aristokrat­skog nasleđa pisanja kao zakonite zamene kada pesnik odluči da ćuti, odnosno kada pevanje prelazi u govor o pevanju. To je do­bro poznata situacija kad se pesništvo i diskurs o pesništvu u jednoj određenoj tački zamenjuju. Hermeneutika kao zakonita naslednica Orfejeve dionizijske greške obelodanjuje se u slučaju Orfeja recenzenta kao logičan produžetak jednog pisanja u dru­go, pri čemu se ravan dikcije (peri lexeos) prigušuje retorikom (dianoia). «Nasušnost komenara», reći će Derida, «je kao nu­žnost poezije, sušti oblik prognane reči». Imperativ tumačenja jeste, u stvari, izvesno međutekstovno nadovezivanje. No, pri sve­mu tome, razlika između horizonta izvornog teksta (pesme) i tu­mačećeg diskursa je nesvodiva, to jest prevođenje jednog teksta (umetničkog) u onaj drugi (diskurzivni) uvek je parafraza, budu­ći da drugi nikad ne može izmeriti dubinu prvog, jer ta dubina, kako je naglasio Rolan Bart, uvek ostaje odsutnost. Činjenica da drugi tekst (kao i prvi) piše Orfej ne menja situaciju tumačenja. Ta činjenica govori samo u prilog tome da će i pesnika i tumača biti uvek. Mit o Orfeju upravo to na neki način i kazuje. Jer, kako smo u ovom radu već rekli, cela priča o Orfeju jeste povest o njegovom kolebanju između apolonijskog i dionizijskog princi­pa, između prvobitne reči (reči kao takve) i tumačeće reči. Sâm Orfej jeste jezgro tog i takvog preloma. Kao nekakav Bog, Orfej se rastavio od samog sebe da bi nas prepustio pisanju i ponov­nom pisanju (reécriture), „da bi nas ostavio u govorenju, u ču­đenju i da se pitamo“. Ta rasedlina, ta napuklina koju nam Orfej ostavlja u nasleđe, jeste naša sloboda, naime sloboda da i izvan pesničkog glasa nađemo svoj sopstveni, makar i u diskurzivom obliku, glas koji će nas ma koliko tanušan bio, najpre voditi nama samima. Ako pesnik kazuje nekakvu istinu (a sva je prilika da je kazuje), onda jednostavnost našeg diskursa takođe kazuje nekakvu istinu: istinu nas samih nakon razdvajanja u nama onog pesničkog prin­cipa i onog aristotelovskog – kartezijanskog koji gredi beskraj­nom prebiranju smisla, pa i po cenu ukidanja onog metafizičkog u nama. Situacija Orfeja recenzenta je situacija izvesnog kosog puta Reči koja skreće u tumačenje. Razlika između Reči i tuma­čeće reči jeste izgubljena neposrednost (izgubljena Euridika!). S druge strane, tumačeća reč je beskonačnost i beskrajnost nečega nebrojenog i zaludnog: «Sakupi šačicu peska», piše Reb Ivri, «tad ćeš upoznati taštinu reči» (Edmon Žabes). Tumačeći spis je spis od peska, Borhesova peščana knjiga. On je upisan na margi­ni jednog teksta, pokušavajući da taj tekst ograniči ili, štaviše, zatvori. To pisanje po margini izaziva, pak, novo pisanje, novo tumačenje. Jer tumačeće pisanje sebe sagledava kao beskonačno pisanje koje piše nekakavo  odsustvo. Ono, doduše, pokušava da se dovrši, ali uvek pristiže tamo odakle je započeto: do prvobitnog teksta, do Reči nevine u svome korenu, ali beskrajne po svojoj ontološkoj pri­padnosti odgađanju (differAnce). Ako sada zamislimo mitsku Euridiku kao prvobitni tekst, a mitskog pevača Orfeja kao onog koji pokušava da istraje u zadatoj reči Hadu i njegovoj ženi Per­sefoni da se neće do izlaska iz carstva mrtvih osvrnuti, onda će­mo lako sebi priuštiti sliku događaja podele (udvajanja) pevače­vog lika u trenutku kada izlazi iz carstva senki: Orfej koji se os­vrnuo postaje Orfej recenzent. Hoteći da vidi ono šta je iza njega, svoju ljubav, i ne ispunivši zadato obećanje Hadu i Perse­foni, Orfej pristaje da i nesvesno bude žrtva druge strane svoje ličnosti: dionizijsko-recenzentske sudbine. On ostaje, doduše pe­vačem, ali njegov se mitološki lik produžava u pesnika Pisma, pesnika Tumača. Slika Orfeja recenzenta jeste, u stvari, kako već rekosmo, realistički prikaz same slike pesnika koji svoje pesnič­ko zapisivanje produžava na način diskurzivnog izlaganja. Mit­ska priča o Orfeju kako je mi vidimo u specifičnom kontekstu našeg izlaganja jeste pra-mesto prvog mešanja ontologije sa upravo onom gramatikom «u koju se još uvek upisuju sva iskli­znuća mrtve sintakse, svi napadi žive reči na jezik, sva dovođe­nja u pitanje samoga slova» (Žak Derida). Orfej koji je naslući­vao da za njim ide Euridikina senka hteo je da se u to i uveri. Pr­vobitna nečitljivost njegove slutnje nije samo puki trenutak sadr­žan u arhetipskoj slici Orfeja, no je i sumnja imanentna razumu kao veri u smisao Hadovih reči. Ako Euridika i ide za Orfejom ni­je li smisao Hadovog obećanja u nečemu drugom, nečemu što je izvan kategorija i s one strane samoga slova, razuma, logosa? Nije li Hadovo obećanje Orfeju samo izvesno odgađanje onoga što se već imalo dogoditi i što se, konačno, dogodilo? Orfeja na putu ka izlasku iz pećine muči hermeneutička sumnja. On toj sumnji podleže, jer se ona imala (morala) dogoditi. Hadove reči bile su za Orfeja izvorna nečitljivost, jedna radikalna nečitljivost koja je bila saučesnik Orfejeve izgubljene mitske čitljivosti, to jest one na koju smo se bili, slušajući mit, navikli. Orfej koji se okrenuo dobio je novu dimenziju, novu stranicu u mitskoj en­ciklopediji. Svet za Orfeja se sada prikazuje kao nekakva dru­gost svake moguće reči, svakog mogućeg obećanja, usmenog ili pismenog, svejedno. Orfejevo osvrtanje upisano je u mit upravo u trenutku kada se Orfej podvajao: na onoga koji jeste i na ono­ga koji u silnoj želji za tumačenjem treba da bude. Svako izbi­janje iz mita dešava se u mitu. Mit koji vodi ka mitu samo je deo mita. Mit je delo mita. Mit umnožava mit. Pevač Orfej i Orfej recenzent tvore mit i čedo su svoga mita. Uz Pevača Orfeja morao je postojati i Orfej-Recenzent. On se naprosto našao u situaciji da tu­mači sebe, ali i drugoga. Budući da je bio pevač, prirodno je bilo da se nađe u situaciji pevača koji tumači nekakvo pesmovanje, nekakav svoj ko­ren u kome obdelava. Kada je reč o o onoj drugoj Orfejevoj strani, onoj gde se on priklanja ulozi tumača, mi znamo kakav je ishod moguć. Naime, takav kakav je i inače ishod svakog tumačenja! Pe­snik koji tumači dela svoga sabrata – pesnika može samo da se posveti nesreći logosa/pisma koje „skriva u sebi pustinje“. A pu­stinje su kao što znamo besputne. «Gde je put? Put uvek valja naći. Belina lista je puna puteva … « (E. Žabes). Tumačenje je uvek tumačenje o odsustvu, a tumačenje tumačenja je «knjiga o odsutnom». Konkretno, tumačenje pesničkog teksta jeste čitanje nečitljivog, ukoliko pod «čitljivim» podrazumevamo izgrađi­vanje konačnog tumačenja, konačne interpretacje. Jezik pesniš­tva i jezik kritike potiče sa istog izvora. Isto kao što se mit o Or­feju udvaja, tako se udvaja i smisao jezika u njegove dve upo­trebne ravni: pesničke i tumačeće. Orfej recenzent uvučen je u sudbinu beskonačnog ponavljanja koje je prirođeno i pesniku Orfeju. Kao što nema konačnog tumačenja mita o Orfeju, tako ni sâm podvostručeni Orfej ne ume da nedvosmisleno protumači dva svoja mitska lika a koja su, u stvari, gledeć samog mita, jedan jedinstveni Tekst. Orfej koji se okreće interpretaciji pesme jeste Orfej koji rasklapa samog sebe. Interpretacija je de facto moguća, ali je de iure beskonačna. «Kritičar», kaže Dž. Hilis-Miler, «ne može da razveže čvor u koji su se zapetljale linije značenja. Ne može da razmrsi nîti tako da one jasno zablistaju jedna pored druge. Jedino što može je da prati tragove u tekstu da još jednom pokrene elemen­te teksta, i da bude sasvim siguran da neće doći do jasnog i ne­dvosmislenog tumačenja». Orfej koji se osvrnuo – osvrtanje je greh hermeneutičara u njemu – mogao je da vidi samo kako se Euridika bespovratno udaljava od njega. Čin njegovog osvrtanja pretstavlja zapravo odraz u ogledalu same hermeneutike. Tuma­čenje ne može da se osloni ni na kakvo verovanje u nekakav na­djezik (metajezik) koji bi sve obuhvatio. Jer i sama hermeneuti­ka je jezik. Kada je Euridika konačno i neopozivo nestala, Orfej je izašao iz Hadove pećine. Time se on našao izvan mita, izvan jezika podzemnog carstva. Tamo «gore» on je prepoznao subver­zivno jezičko delovanje Hadovih reči. Mit se, naime, morao os­tvariti. Jezik kojim je govorio Had bio je jezik idealizma i logo­centričke metafizike. Orfej koji se najzad našao izvan podze­mnog carstva, obreo se u sredini gde se sâm jezik dovodi u pi­tanje. Najpre je Orfej već u podzemnom carstvu doveo u pitanje sâm mit o sebi, a potom je u gornjem svetu sagledao šta ostaje od njegovog pokušaja da se protumače Hadove reči. Štagod go­vorio i kakav god smisao Orfej pridavao Hadovim rečima, Had je uvek bio u pravu. Had je u ovom slučaju sam Tekst, pesnički tekst. Orfej je mogao izvesti Euridiku na svetlost dneva i opet bi tekst Hadova govora bio istinit. Jer, uistinu, takva je prva ekspli­citna ravan Hadovih reči. Orfej se osvrće i gubi Euridiku: Hadov tekst je opet istinit, ali opet, u biti, nedokučiv. Orfej recenzent je prisiljen da iznova pokušava i da uvek bude poražen. Ali to je već delo mita. No, izvan istine mita stoji istina jezika. U toj ravni ponavlja se poraz Orfeja recenzenta. Mit i jezik ne mogu biti predmet dijalektičke sinteze. U mitu postoji izvestan lanac smisla, a u jeziku, pak, nema zakona prevazilaženja. I delo i kriti­ka o delu u istoj su ravni – ravni jezika. Mit o Orfeju jeste govor o samorazilaženju pesništva kao takvog sa tumačenjem pesništva. Pesništvo, doista, kako kaže Ajhab Hasan (I. Hassan) iskreno priznaje ćutanje, večnu samoću. Kritika nije neizbežna ali je kao moć jedne vrste jezika nužna. Priča o formama koje nastaju nisu samo puka te­orija. Interpretacija je oblik koji ne postoji ako se ne shvati kao čista književnost. Primorani smo je prebaciti u područje imagi­narnog, kako nam se ne bi u nekoj suludoj kartezijanskoj volji za proveravanjem smisla vratila u obliku Orfeja recenzenta. Jer ta volja dolazi da ode. To se vraća da ode. To dolazi da ponovo ode. Tim rečima završava Žak Derida jednu studiju o interpreta­ciji. Mi ćemo naš kratak pogled završiti ovim ponavljanjem ne stavljajući znakove navoda tamo gde počinju i završavaju se Deridine rečenice. Jer govor o Orfeju recenzentu nije moguće dovršiti nikakvim znacima navoda. On je beskonačna otvorenost koja ne priznaje niti granice pevanja, niti granice tumačenja. I pevanje i tumačenje su, naime, u istom suverenom okružju jezi­k. Nemogućnost interpretacije leži u verovanju da je jednozna­čnost suština i telos govora. Na temelju tog verovanja, paradok­salno, proističe svaka interpretacija. Govor o Orfeju recenzentu stoji u beskonačnoj otvorenosti diskursa nedokučivog žanra. Žanra bez temelja u teorijama književnosti koje i same pripadaju imaginativnom diskursu, pisanju nenapisanog: razbijenim tabli­cama samoniklog mita. Potom, razbijenim tablicama samoniklog mita i samostojne knjige. Obe samoniklosti približava zajednič­ka nemogućnost da se primaknu središtu teksta. Jer središta za­pravo nema. Pisati: to je nešto bez središta. Ili, bolje: pisati to je krčenje metafore bez stanja. Orfej recenzent piše u beskrajnom poplavljivanju svoje strasti za razumevanjem smisla čiste reči ­kako bi upravo to shvatio. Fetalni negativitet pisanja sabire se u shvatanju o uzaludnoj subjekt-objekt relaciji svakog Teksta, svakog di­skursa o tekstu. Pisanje kao «okeanski negativno» ne pripada on­tologiji sveta, već pevanju sveta kao opuštenosti (Gelassenheit).

(1995)

ЛеЗ 0002919

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s