________ у сусрет десетогодишњици смрти Србољуба Митића 
СРБОЉУБ МИТИЋ (1932-1993), живео је у селу Црљенцу, Стиг. Првим песмама јавио се у Задрузи листу за село 1953.године. За живота објавио је следеће књиге:
Велики ружни коњ, 1961, Матица српска, Нови сад; Војнички крајпуташи, 1964, Браничево, Пожаревац, Озарење Сизифа,1967,Браничево; Људске речи, 1967. Нолит, Београд; Каменовање певача, 1969, Браничево; Предели, 1970 (Зборник стишких песника), Черга на утрини, 1973,Браничево; Пети јахач, 1977, Р. Ћирпанов, Нови Сад; Орфички цртежи, 1977, Бранчево; Расап пустињака, 1978, Матица Српска; Муке, 1979, Просвета, Београд; Фрула у црној свили, 1983, Вук Караџић, Београд; Алин зјап, 1984, Браничево; Семе, 1985, Просвета, Београд; и Једанеста заповест, 1988, Нолит, Београд.
Објавио је, дакле, Митић петнаест књига, али није доживео, за живота, издање својих ИЗАБРАНИХ ПЕСАМА.
Редакција Едиције Браничево објавила је 1994. године Митићеву поему СТИЛИТИ „из песникове заоставштине „ ( у којој вероватно има још рукописа, које би требало објавити, ако не као посебну књигу, а онда сигурно као Додатак једном критичком издању изабраних песама овог занемареног песника). Ево, ускоро ће бити пола године како су се појавили СТИЛИТИ, а о том објављеном рукопису из Митићеве заоставштине није објављен ваљанији критички приказ, али се зато ( у међувремену) писало о песницима много мањег формата и значаја. Врло чудно и симптоматично, имајући у виду околност да СТИЛИТИ спадају у једну од најбољих Митићевих књига. Митић је СТИЛИТЕ завршио 1981. године и нису могле бити објављени све до јуче, из разлога који су тешко схватљиви. Нова подмлађена редакција Браничева на челу са Г. Александром Лукићем, објављјући Митићев рукопис из заоставштине, учинила је изузетно частан чин, спашавајући образ српских издавача пред будућношћу. То је био књижевни догађај првога реда у протеклој 1994. години, али то је регистровала, нажалост, само штампа, не и (текући) књижевна критика. Она, дакле, има “ преча посла.“
Шта се, заиста, дешава са текућом или новинском књижевном критиком; шта, уопште, са савременом српском књижевном критиком?
Објављјући, по седми пут, једну од књига С. Митића, редакција Браничева испунила је део свога дуга, који би, барем редакције књижевних часописа у унутрашњости земље, морале имати према ауторима, живим или мртвим, из свога најближег окружења.
Срба Игњатовић (1946, Књажевац) у књизи песама ЗОГРАФ ОШТРА СРЦА (НИО УР, НИКШИћ, 1989) у четвороделном циклусу песама СТУБ СОЛИ пише: Видео сам човека бржег од сенке / Ипак је с њом ишао у корак. / Носио чутуру мађија, травке од урока / Златоносну рачву да мери .// Зелено му се русаље осмехнују./ Од сатира у борби задобија рог./ Траве се повијају, бусени, жбуње/ Давнина стеже / правоугаони хоризонт. // Бело-зелено / Земља, цреп.// Видех човека од глине / Зделаног, препланули сач. / Легије мртвих , легије./ Пастирица и војника. / Сљубљене док пукотина./ Не прогута мач. Или : Давнина дозива тамним светлом./ Онај ко пребива у њеном пазуху./ Жедан ли је, румени ли му се погача? // Клизнуле куполе, на стаситом обронку./ Јавља се као из сна./ Лавра шумска, путујућа (стр. 49).Или : Магма и кречњак у дубини стеру свет./ Магла вари зелену долину./ У часу настаје и нестаје све:/ Тимок и Тигар, Дунав и Еуфрат.// Атлантиђани поново / И м а ј у в л а с т н а д с е ћ а њ е м./ Ми над з а б о р а в о м.// Помериш ли руку, добијаш бесконачан покрет / В и д и к к а о с т у б с о л и бео./ ПРАЗНИНУ У КОЈУ ЈЕ СВЕ СТАЛО. / / 23. I 1983. (стр. 51.).
Игњатовићева песма није посвећена имењаку Митићу, песнику, већ Радиславу Тркуљи (сликару), али као да је , дивним чудом песничке коинциденције , намењена песнику СТИЛИТА. Не мислим на утицаје јер их нема, или их има толико, али недостају радознали и упорни истраживачи, заљубљени у Свезначење и синтезе. Не заљубљени, већ, пре свега, посвећени у проблеме поднебља Свезначења, Свечовека. Уосталом, Митић је већ би написао своје СТИЛИТЕ пре него што је Игњатовић написао свој СТУБ СОЛИ. Стуб соли? Ту песму, Игњатовић, поред посвете, отвара једним апокрифом: Рачво, рачво,/ казуј пут! Рачва? Колико рачва има везе и какве са рашљама и рашљарима? Исте године,када је изашла књига ЗОГРАФ ОШТРА СРЦА, краљевско СЛОВО објавило је и Игњатовићеву књигу песама РАШЉАР (1989) (у провинцији,све чешће ван Београда; не треба ли тражити и у тој околности неки од узрока Игњатовићеве маргинализације као песника дивног замаха? ) У истој књизи Игњатовић има песму Летње оспе и следеће стихове : Бујање ветрова/ Бујице п р а х а / Леш новина / Доласци одласци // У ваздуху заборављен покрет руке / ДИВНИ ЗАМАХ у п р а з н о с и л а з и – стр.12. (Сва истицања су моја М. Л.) Не изражавају ли ти Игњатовићеви стихови духовну егзистенцију и метафизичку позицију песника, песника који стоји на обали огромне и хаотичне стварности,запрепашћен силином Стихије? Игњатовић је песник који је прошао и добро изучио занат кујунџија ; он у неколико стихова лапидарно и сажето саопштава оно због чега други песници и писци пишу романе,приповетке или поеме, спевове. Два стиха из поменуте Игњатовићеве песме на најсажетији могући начин показују све оно што стоји НАСПРАМ ДИВНОГ ЗАМАХА : Јутро на доку мирис трулежи / нагњилах риба сквашеног дрвета стр.13.); у РАШЉАРУ, постоји циклус под насловом ЖИВА КЊИГА,која се отвара једним фрагментом, белешком : „Спавао сам у нашој новој кући и у сну, с поузданошћу рашљара коме се указала слика траженог предмета, сагледавамо темеље старог, једноставног и правоуганог дома мог детињства које је прогутала нова грађевина. Видео сам некадашњи изглед просторија и разазнавао тачке у којима се пресецају с новим распоредом ствари. Нагињао сам се над том двоструко склопљеном мапом као да бдим над самим собом, тумачећи њене димензије од таме и светлих линија. / Сазнавао сам два читљива цртежа који су били оделити, испуњени засебним значењем и, у исти мах, укрштени, неразлучиво сплетени.Један је потицао из минулог времена и у њему је био садржан с а в с в е т м о г а д е т и њ с т в а ( моје истицање – М. Л ); други је био будан, овостран, приљубљен уз садашњицу./ Тада је без икаквог удела воље, песма с а м а п о ч е л а д а с е с к л а п а, једноставна и бескрајно правилна, све од мелодизног бруја. Полуразбуђен, не палећи светлост, покушао сам да је запишем“ (стр.71 ). Пишући поговор књизи РАШЉАР, Звонимир Костић (1950 ), већ на почетку, изводи тачан закључак :“Извор поезије Србе Игњатовића, аутора кога знамо превасходно као есејисту и књижевног критичара средње генерације, открива особени песнички свест У СЕНЦИ, СКРАЈНУТ ОД БЛИСТАВИХ РЕФЛЕКТОРА И ЗАГЛУШНЕ ХУКЕ ВЛАДАЈУЋИХ ДОКТРИНА И ПОМОДНИХ СТРУЈАЊА (сва истицања су опет моја – М. Л. ); чини се да има мало заједничког ИЗМЕЂУ ИГЊАТОВИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ И ПЕСНИКА КОЈИ ДАНАС ДОМИНИРАЈУ НА НАШОЈ ПЕСНИЧКОЈ СЦЕНИ “ (стр. 99 ). Међутиим, Костић пропушта прилику да дубље зарони у песништво Србе Игњатовића, да захвати у његову духовну и метафизичку димензију. Баш зато што се Игњатовић бавио вежбама из метафизике (Слагач, Народна књига 1981 ),или зато сто је објавио кнњигу песмама Који немају душе (1971),или зато што је био опседнут инфернализацијом човека,судбином, деловима и Целином, Бесмислом и Смислом, требало је позабавити се, истраживати тај Игњатовићеви „особени песнички цвет у сенци“, за шта Костићу не недостају знање и инвенција ( Костић се дотиче „процеса инфернализације“ неколиким реченицама само: „Град-монструм и човек-ствар постају налик једно на друго“. Дотиче се трансцедентног, и Светог Духа „који слеће на прозор пакла да би се наругао људским душама“; застаје,заправо тамо, где истински или суштински разговор о Игњатовићевој поезији тек треба да отпочне. Додуше, Костић је можда био „сапет“ унапред диктираним обимом поговора од стране издавача? ). Игњатовићеву поезију никад нисам читао као израз песника чији су идеали – идеали модерног класицизма; већ као извештај из Пакла, који је овај и овакав свет (разбијен и атомизован ) (налик на Шејкино Ђубриште ). Покушавајући, полуразбуђен , да запише ПЕСМУ о мори из сна, о дому свога детињства, који је „прогутала нова грађевина „, Игњатовић је, у ствари опседнут фатаморганом Куће божје, фатаморганом Замка Франца Кафке и Леонида Шејке, или мојим АРХИВОМ У ОСНИВАЊУ. Игњатовић је, као песник (као и Леонид Шејка ), ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ par exelence, а то значи: један од оних који су настојали ДА У ОВОМ ВРЕМЕНУ УСПОСТАВЕ КОНТИНУИТЕТ ВЕЧНОСТИ, У КОЈОЈ ЋЕ СЕ ПОНОВО УКАЗАТИ ЗАБОРАБЉЕНА ЗНАМЕЊА Човека и Света. У том смислу, овај песник ДИВНОГ ЗАМАХА, као припадник ТРАДИЦИОНАЛНЕ ЕЛИТЕ, ЗАОКУПЉЕНЕ ЕНИГМОМ СВЕТА И КЉУЧЕМ СМИСЛА ,био је „осуђен“ на маргинализацију и несхватање. Игњатовићеве, спомињане, песме ,а пре свега СТУБ СОЛИ ,или РАШЉАР , недвосмислено упућују на духовно-космогониску вертикалу у којој се одиграва један живот и једно дело; не видети то, не схватати, осетити и разумети , значи парадирање, парадно бављење књижевном критиком и тумачењем песништва.
1
Митићева „поема“ СТИЛИТИ почиње посветом „Његошу захвалница / Опрост иштући / За начин песмин“ и стиховима:Трајем човек/Ко онај на ступу/ Суочице / Сваком невремену // Где не има/Оца и стараца/ Нити има / Смејне деце слатке // Где не има / Дуба гранатога/ Нити има / Хлада нит уклона, а завршава се стиховима: Осука се / Лепа кругља земна/ Размота се / Ко од магле клупно // Као да се /Избројало једно / Време да се / У друго уточи. // Три пут себе / Надумно окренух / Три пута свесвет /Собом премештуће // Разломиће / Црно усудиште / Одолеће / Небу угнутоме // Објавиће / Срце јасан човак.
Због чега стишки песник Митић „опрост“ иште од горског песника Његоша, аутора спева Луча микрокозма? Да ли због „начина“ на који је састављена , створена његова „поема“? И да ли су СТИЛИТИ поема, или (метафизички) спев, написан у оном извандредном зрелом замаху у коме су написана два претходна ванредна и недовољно протумачена спева :Луча микрокозма и Дивно чудо М.Павловића? Између првих и последњих строфа, по много чему изузетног и јединственог Митићевог спева СТИЛИТИ , стоји читав један свет, обележен трагичним осећањем живота. Стоји ступ, столп, стуб. Спев је могао понети наслов СТУБ, или СТУП, који представља један од основних стубова небеског симболизма, ВЕРТИКАЛУ СВЕТА, СВЕТСКИ СТУБ, axis mundi , universalis columna. Издавач, изменивши наслов рукописа не би оштетио аутора; напротив, пошао би за унутрашњим налогом аутора. Писан последњих година живота, овај спев представља уједно и Митићев песнички тестамент, завештање. Па ипак, и под насловом под којим је објављен, Митићев спев не губи нешто много. Симеон Столпник, духовник из 5. века, припадник оних духовника који су проводили живот на високим стубовима , како би били ближе Небу, „јунак“ је Митићевог метафизичког спева, али „јунаци“ су овог спева и други подвижници: они из 20 века. Па према томе, „јунак“ је овог спева и сам песник. У ствари, прави јунак Митићевог спева је СТУП, СТОЛП, СТУБ. Јер, стуб је – ослонац. И кад куди савременике, зло времена и усуда, Митић – на крају свога живота- не пише памфлет о Страви епохе ( реч је о песнику који је гледао много дубље и даље, у прошлост и будућност!) . Митић је стварао СТИЛИТЕ чезнући за СТУБОМ. Народу ( зар се не може рећи исто и за песника? ) који је изгубио пастира и одбранитеља, који беше непоколебиви столп вере и слободе христијанске (како рече Његош), треба ОСЛОНАЦ . Ослонац је СВЕТСКИ СТУБ. Митић је, као творац СТИЛИТА, имао пред собом Свевреме, Свезначење, Свечовека.
2
Кад Митић пева : Кад оце смо/ И старце под биче / А матере / у немајке давно // Ни са собом / Ни са свима своји/ И на ступу сами/ И под ступом // Куд би ли се// Ако не на ступе(стр. 8-9), или: Да јавно се/ Ништа не уима / Кад у ништа / Од свега се оте // Стуљен човек / Заборави силу / Да јачи је / И од себе сама // Да свевисјем / Умеде да иде / Све сејући / Тамннинама звежђе, или : Од кад теку / Кроз човека данци/ И броје се/ Краљи и помори // Од кад човек / Од себе се одби / Не довиде / Довисје човечје // Све се гурећ / У јадилу сињац/ Све се кријућ / Иза своје сенке // Богу с молећ / Кад сам разбожи се (стр. 10), или : Нелако је / Ономе на ступу / Ал бар јесте / Изнад света јасан // Да се види/ Како мора мори/ Како страшно/ Живот одилази // На размеђу/ Леша и човештва / Да у снима/ Надјава се јави (стр.11), или, Нелако је/ Ономе на ступу/ Ал и лако / Кад лакоте нигде // Нема студи / Ако око срца / Студенија /Увија се змија (стр.11),или : Вековина / Тековине не зна / Све запада /У црно тавнило, или: Усред злата / Нељудица чучи / Рају лажном / Златом оков чинећ (стр.13),шта све значи,ако не изузетно успеле парадоксе,сажимања стихова до филозовске лапидарности?УМАЦ НЕБНИ,каже Митић,СВУД ИДУЋИ / ОДАСВУД ДОЛАЗЕЋ / НЕИЗМЕРЈЕМ / ПО КО СВОМЕ ВРТУ.
Није ни Митићев УМАЦ НЕБНИ синоним за Велимировићевог Свечовека? Нису ли , густо сејане у спеву , Митићеве реминисценције, уздигнуте на ниво афоризама и лапидарних филозовских мрвица, песников сан о Свечоваку , Свезначењу, Свазначењу у замаху ?
Митић ће СТИЛИТИМА заслужити посмртну славу која му је ускраћена за живота, од савременика који су били мање обдарени од њега , мање окренути суштинском. Уосталом ,што се тиче савременика и људи, они „цене оно што је на језику, јер не знају оно што је иза језика, у срцу“ (Велимировић).Позивања на Велимировића овде нису тек тако : зар Дух највећег Србина у ХХ ваку не призивају и следећи Митићев стихови? На видело / Кад навали тмуша/ Кроз око се / Пустиња продева // Страшно лице / Огледала нема / Образом се/ светац обасвести// Пука срећа/ Несрећом се доји (стр.13).Или, пак, ови стихови : За умисли/ Да бога поткупи / Кукавином / И главом јаловом // Све постећи / Од бога иштућн / Да од гроба /Одгроби ништину // Себељубан / Небу се нудећи /На небо би /Као у сватове // Не знајући / За муке високе/ све се хуља / Мирисима уљи (стр.14)?
Овај такст је настао као прилог Трећег дела моје АНТОЛОГИЈЕ ФЕНИКС (додатак или: Пут ка Фениксу, 1. Секција СКИЦА и ПОРТРЕТА садржи био-библиографске податке о песницима, плус краће синтетичке есеје о ауторима. Састављач је већ урадио више таквих есеја, неке је објавио у другим часописима, или ће тек објавити. Немогуће је у првом издању ове антологије завршити есеје о свима заступљеним ауторима, јер их има преко сто (….. ) , то је посао будућности, будућих допуњених издања АНТОЛОГИЈЕ ФЕНИКС, којих ће,БОЖЕ дај, бити. Састављач ће тај рад наставити упоредо са другим својим пословима на пољу књижевности, упорно и трудећи, се што више, стремећи, у ствари, објављивању, Мале енциклопедије српске поезије у три тома. Ми, на жалост, још увек немамо ни историју српске поезије,тек можда њене заметке у ЕСЕЈИМА О СРПСКИМ ПЕСНИЦИМА М .Павловића, ( в. књигу трећу Изабраних дела, Вук Караџић, Београд, 1981) .Овај текст, дакле, има вишеструку намену :у њему, разуме се,није могуће исцрпсти све поруке Митићевог спева. Митићев спев заслужује детаљнију и подробнију студију.Такав покушај ће нужно морати да преврендује дело овог песника. Било би добро, пре тога, да песник,макар посмртно, са онога света,угледа књигу својих ИЗАБРАНИХ или Сабраних песама,јер је реч о песнику који би чинио част да је припадао и некој већој књижевности него што је она матична и национална којој припада рођењем. Реч је о песнику који Благост тражећ /У чопору зверјем / У свету си / Ко слепац на жици (стр.47) . Реч је о песнику који говори / Чудесно ал силно,/ О свем оном / Што га непојамно / На ступ догна / Да никад не дозна / Тајне оне / Силе што га гоне / Знајућ само / Да од њег полазе / И да јесу / Једино његово / Право да се / На себе усуди // Да ни себи / Придворица није / Нит икоме / Ма га позлатили // И ено га / На својему ступу / На виделу / Истинит ужасно (стр.46).Да:истинит ужасно!Као ни један други српски песник, жив или мртав.
Стуб или мистични вертикализам у СТИЛИТИМА,исто је што и axis mundi у животу и делу Леонида Шејке :стуб Космоса и Света ,Живота и Дела. Бранко Кукић, песник занемарене збирке песама Онај, али и аутор поговора Шејкиним књигама ГРАД-ЂУБРИШТЕ ЗАМАК, пише о традицији излажући се опасности „суновраћања у понор властите празнине,… у левку модерног доба“,свестан да то значи бити „задављен у грлу вапијућег за ослонцем“.Кукић се позива на Елмира Цола :“Традиција је преношење идеје б и т и у њезином врховном савршенству ,дакле,пренос једне хијерархије међу релативним или историјским бићима“.Приклањајући се овој мисли, истраживачи сфере ПОСЛЕДЊЕ МИСТИКЕ (Берђајевљев израз) или трагизма људског постојања ,ОТКРИВАЈУ, „сумњом застрт, прекривен прашином која не памти ,ко зна од када неупотрбљаван НЕБЕСКИ СИМБОЛИЗАМ .Указују нам се поново атрибути које смо изгубили, знаци који ће нам помоћи да успоставимо прекинуту, или олабављену, везу са својим БИЋЕМ, са Космосом . Космичке планине,иницијације,успења, прелазак,Дрво Живота, сакраменти. Центар Света,вертикала – јесу симболи космичког живота,јесу кораци „ПОВРАТКА ИЗВОРИМА“ (Шејка, ГРАД-ЂУБРИШТЕ – ЗАМАК 2, Књижевне новине,Београд, 1981,стр.179). Кукић,даље,пише:„У традицији,небески симболизам је носио и откривао основне и важеће одговоре на сва човекова питања.Небески симболизам је откривао пут избављења из пролазности, решавао је егзистенцијална питања, било физичке било духовне природе.Онима који су умели да прочитају, ови одговори су били путоказ од нижег ка вишем свету духа,из таме ка светлости, из Хаоса у Космос“. СВЕТ ЈЕ ОБАВИЈЕН ОКО ВЕРТИКАЛЕ СВЕТА,каже Кукић, „он се око ње реализује,она је његов центар,она чини његов егзистирајући континуитет“, пошто „ниједан свет није могућ без вертикалности,а једино та димензија евоцира транцеденцију“ (Мирча Елијаде).То је „стуб Универзума, који на себи држи готово све што постоји“ (Рудолф од Фулде). „Вертикала је одувек била сматрана као СВЕТА димензија простора.Она предсавља с т а з у према реалности,која може бити в и ш а или н и ж а од свакодневног живота,-реалности која побеђује гравитацију,-што значи земаљски живот или му подлеже.AXIS MUNDI, према томе,није само центар света,већ је и веза између три космичка ц а р с т в а – царства небеског, земаљског и царства подземља и пакла, а једини ПРОДОР И ПУТ којим се може стићи ИЗ ЈЕДНОГ ЦАРСТВА У ДРУГО -води том ЦЕНТРАЛНОМ ВЕРТИКАЛОМ“ (Кристијан Норберг – Шулц). Ветикала – стуб, поред овог космогонијског места, има свој еквивалент и у човековим делима , пре свега у архитекури која је некада имала образ човекових метафизичких тежњи. Говорећи о редукцији стуба у архитектури, о његовом преласку од духовне на тектонску функцију, о његовој регресији од пластичког ка градитељском, Ханс Зендлмајр подсећа: „Већ од самог почетка он је (стуб) високи облик достојанства и први симбол духовног односа према свету, исте оне управности која човека уздиже над животињом“.Да је рушење стуба у ствари рушење виртуелних компоненти света, како у овим тако и у прошлим временима…итд (исто, стр. 180).
3
Митић се може читати и као један од највећих српских песника ОТУЂЕЊА. Врло често се у његовом спеву,као лајтмотив,јавља се слика зазиданог човека. Нико није /Онај иза зида.Или: Њега има /Као да га нема // Нити види /Шта је с ове стране / Нит са оне / Иза оног зида // Нит му смеде / Језик преко зуба / Јаохину / Да му чују људи // Бар по јечју / Да је човечији / Да му муке / Узнају и приме// За све оно / Што под пету баци / Сред поднева / Утамњен ко сова // Све мислећи / Да је понајвећи/ Усред куле / Златом опточена // Све страшећи / Оне иза зида / Силом таштом / Што ништином зјапи // Нико није / Онај иза зида / Иза зида / Сила није сила (стр. 22-23) Онај из Митићевог спева близак је истоименом јунаку из Кукићеве прве збирке песама Онај. Умник и психолог, велики као Хомер, Митић – у савременој поезији – даје један од најрељефнијих универзалних типова харизматских вођа , не само 20. него и минулих векова.Ученије и образованије Митићеве савременике – песнике, сапињало је њихово знање, усуд времена, свакако и комфор у разним облицима. Митић је таворио своје последње дане живота у једном забитом српском селу, но то је можда био његов избор, ступ, тако се издвојио од “ мнозине под ступом“, ушавши у одсудну, судбинску битку у којој нема бега. Пак нек и Бог/ И ђаво насрну / Бега нема / Где одступа није ( стр. 26). Митић је знао доста о природи човека и његовој моћи: Нико не зна / Колико може се / Од човека / И око човека (стр.28). Заорао је дубоко бразду, овај вредни орач из Стига; није орао само њиве родног му и плодног ужег завичаја већ запарложене светске ледине, древне књиге (ТАЛМУД, БИБЛИЈУ,апокрифе). Митић се исповеда : Сам сред света / Руљи на удару/ Усред себе/ Ко мач заокренут // Залуд вапећ/ Небо за сведока / Залуд земљу /Залуд љуту браћу (стр.34). Читав спев је прожет негативним судовима о човеку коме човештво није циљ .Кад дан дође/ Да се свет расветли / Видеће се / Столпније свачије // Сви столпници / Свак на своме ступу / Свак са својим / Ступом муком ступа // И не знајућ / Изрученик свему / Видећи се/ Човек на брисишту (стр.32). Или: Идућ умом/ До Бога и више / Не разазнав /Силу надусудну / Шта л Усуда / Осуди да суди / И шта л Богу / Тегобу надену // Девет тала / Твари сиве спава / Да никада/ До надумља умом // О себ никуд / А до себе никад / Ко змија у рашљи // Јака јавка / Закривљена јавом / У човеку / У човеку/ Стоји затомљена (стр.33)
Србољуб Митић је неисцрпно песничко врело; и када је реч о СТИЛИТИМА, у овоме је спеву опевана и КОЛЕВКА свих болести душе, БОЛЕСТ духа душе. ЈАВНА БОЛЕСТ, како је писао у своје време Николај Велимировић, обележила је читав тзв. Мали феникс- период (1944-1994). Митић је, уз Бећковића,свакако најзначајнији песник те ЈАВНЕ БОЛЕСТИ , најсажетији. (Ваистину, колевка свих болести тела јесте душа, и колевка свих болести душе јесте у духу душе./ Нема болести и нема смрти за здраву душу. А за болесну душу – ничега нема у свету сем болести и смрти./ Мирисом својим стрвина привлачи орлове, то знате. Но знате ли, да је душа мирис ваш, што привлачи или одбија микробе, орлове плућа ваших, и бубрега?“ – Велимировић , Речи о свечовеку, Глас Цркве…Шабац, стр. 196)
Опколих се / Самоћом највећом // Одметнув се/ Да будем на стражи/ Опомена/ Љутом зловремену // Мучна стража / Са оком крвавим / Да објавим / Урвање времена // Вас век свету / Опак и наопак/ Уз брдине / Низ брдине вичућ // Да бих с браћом / Будно опстајао / Преко црте смртне (стр. 48). Тако пева овај песник, један од најбољих критичара ЈАВНЕ БОЛЕСТИ (да ли, можда, и зато његов рукопис није могао бити објављен за његова живота?), песник који се не устеже да сагледа МУТЉАГ КРВИ и МУЉАГ ДУШЕ „земника“ .Велимировић је знао:“Мутљаг крви излива се и стврдњава се у чиреве душе за то што постоји у души . Није ли природно онда , децо неприроде , да душу треба лечењем очистити , да би чиреви њени усахли?/ Погледајте и видите, да све што је у природи објављено има свој узор у тајности, у дубокој тајности бића. Тако и све што ви објављујете телом или душом има свој узрок у дубокој тајности бића вашег, да, у интимном корену душе ваше./ Ако су болести условљене споља, ван вас, узалуд ћете се бранити од болести. С п о љ а је бесконачно велико према вашој моћи одбране. Но ако су болести условљене изнутра, онда сте ви позвати, да будите владаоци а не робови болести./ Заиста, и болести деце ваше, деце прељубе, силазе на њих с душе ваше, као што се мутна вода с брда слива у све локве до подине./ Ко отвара ако не душа? И слепило ока долази од слепила душе!/ Ко отвара уши ако не душа? И немило језика долази од немила душе!/ Ко опружа ноге ако не душа? И богаљство ногу долази од богаљства душе. И прељуба ваша, богата тровница живота вашег, не долази од коже и мишића но од прељубне душе. Кожа и мишићи су само послушне слуге, своје султанке. Сувише сте се загледали у тело , очице кратковиде , те не прозирете у мајстора, који меси и зида тело из кала, изнутра”(Велимировић,исто, стр. 197-198)
Не треба никога више да зачуђује дубока самосвест овог песника самоука, који је читав живот провео на Стубу, одакле је могао да сагледа лица и наличје света, историје, душе и бездушности, песника и трбухозбораца, јаве и сна, светлости и црнила,Свесвета и Несвета. Митић, из стиха у стих, непрестано стреми сажимању и свеобухватности, синтези и свезначењу. Када проговара као пророк,Митић се користи простонародним изразима:
Кад дан дође – дан судњи, преломни : Видеће се/ Одакле долазе / Куд одлазе / Доба и недоба // Ухваћена/ Срцем или оком / Шта казују / Знамења небеска // Које ли су / Намере усудне / Земљи родној / Док мртваце твори// Долетеће / Гласови проломни/ Са свих страна/ Брда померајућ// Кад дан дође / Да се сни са јавом / У суочју / Пред човеком суде ( стр. 51).Или : Кад дан дође / Да се инат мери / По дубини / И висини часно ј / Да л ће столпник / Усмети на вагу / Путем страшним / Ако уима га // Да л ће смети / Од главе до срца/ Проходити / Као по сечиву// Ил ће скочит / Са својега ступа / На поверав / Оној власи трулој // И ускочит / Ко међ бубе буба // Јавити се / Рђом међ рђама // Помирити/ Трбух са потчељем / Сакрити се / Иза кукавила // Зацарити/ Непца изнад главе / Добар мозак / Кусати кашиком (стр. 53).Или: Да ни у сну / Себи близу срца/ Све бежећи/ Око себе кружећ // Вас век у се / Трпајућ ко стока / А ка себи/ Ни за влакно прићи // Све кријућ се / Човек иза сенке / Себи самом / У заседу пада // Себи самом / Туђин иза чела / Костур скривен / Иза коже голе // И не види/ Глади пукој служећ / У дну себе / У тајноме куту // Уред душе / Свитак тајнописа / којима се / Свесвет проказује ( стр.54-55).
Песник полази од Душе, али се у њу опет враћа, и то враћање је налик на безбројне концентричне кругове на води, на површини мора.Као човеку и песнику, Митићу је било веома важно ЧОВЕШТВО, а оно се иза гроба/ мери. Иза силе/ Зар види се јунак / Кад у власти / Кукавцу је слава // Ал одолет/ Оном злу одсебном / Опстојати / Сред себе опасног // Не дати се / Ни својему зубу / Могу само /Свеци и умрли // Они што се / На казну усуде / Или они / Иза сваке казне ( стр. 57) (Уз покојну Марију Чудину, супругу покојног Леонида Шејке, уз њен УНУТРАШЊИ БЕСТИЈАРИЈУМ, мало је уистину послератних песника у овом поднебљу који су се усудили да иду до краја, крајње границе, као Митић.) .
Ево песника истинског, који је прошао кроз лавиринт УНУТРАШЊЕГ БЕСТИЈАРИЈУМА,који је читавог живота сазревао и чекао Да му се објаве/ Малим јавом/ Знамења огромна// Да немуште/ Разнемушти знаке/ Силом муке/ Решенога срца // Сам над светом/ За свет подвизујућ/ Вери новој/ Старијој од света// Ружи златној / И Срцу пламтећем / Што одсеца/ Време од времена // Времена су / Срце човечије / Једним идућ / О другом снијући ( стр. 58-59). Ево зрелог и мудрог човека који је схватио до краја:У борењу/ Спасења су кључи/ Све до оне/ Битке човечије / Где собом се / Удара на себе // Удрив себе / Ушав у себиште / Видеће се / Г д е с п и ц е о ч о в е к (стр. 59) .Није ли песник Србољуб Митић овим стиховима на нај сажетији начин изразио своју мисију, судбину и живот,убеђење, и истовремено дао свој најбољи унутрашњи портрет?
Митићу је, наравно, као метафизичком песнику важна Целина.Овај вечити усамљеник и умник,увек је био на приличном одстојању од сваке власти,јер је знао у чему је смисао власти: Попев месо / И костур на престо / Мржњом пошав / У ратиште прво (стр .56). Овоземаљском, мутљагу крви и срца, политици и власти, Митић супротставља подвиге аскета и столпника . Упорно и пажљиво, селективно, копајући у богатом фолклору свог ширег завичаја – североисточне Србије,Митић бира сачуване народне легенде и предања – свехришћанска и свебалканска, и зналачки их уграђује у свој спев показујући наличје светске историје, историје људског рода : Некад давно/ У неком незнаном/ Вилајету/ Био човек окат // Виде оно / За шта слова нема / Безданима / Видео утробу // Умом око / Водећ прозирао / И кроз камен / И кроз љуто гвожђе // Усхте окат/ Згледано да преда / На подвижје / Браћу да окрене // Од сна чамног / Да одбије људе / Не би л срцем / Човештву домакли / / Не хтедоше / Б р а ћ а в е л е у м љ е / Место на себ / На њега удрише // Обалив га / на њега гомилу/ Снуштише га/ Бранећи ништину (стр. 60 ).
Митићев спев је дивни низ чудесног преплитања ,Нечега и Ничега , Света и Несвета , Ругобе и Лепоте , Посебног и Општег (Прогоне се / Гроза и Усхитје / Ругобина /Лепоту сурвава // Собом распет / Чему л Распетоме / Себе бијућ / Од ког ли одбрану // Све преврћем / Под челом сивину / Чудоумљу /Отворницу иштем // За расковје / Да узмогнем силу / Да доумим / Велику Промену – стр.62) .ВЕЛИКА ПРОМЕНА песнику се морала првиђати и онда када је писао песму ТРЕЋИ ПЕТЛИ (можда је та песма ТРЕЋИ ПЕТЛИ , седамдесетих година била духовна предприпрема за настанак овог спева?), у којој је далековидо сагледао пакао и усуд епохе, земљака и судбине (Усред дана / Усред Стига видим / Слике срашине / Имена им не знам // Људи страшни / Људима неслични / Са високим / Рукама од ватре – стр.63. Јесу ли то Надљуди, или Нељуди, које Митић опева са хомеровским смислом за истицање детаља : Сваком црна / Међ очима звезда / Црна звезда / Црним блиста сјајем // Шта л то чине / Рукама од ватре / Камо л ходе / Земљу не дотитичућ // Чему л руже / Чему л звезде црне / Од камо су / Којим страшним послом – стр.63) .
4
Мотив р у ж е у Митићевом спеву СТИЛИТИ јавља се више пута и има недвомислено повлашћени статус. Сред црнила / Злаћани цвет велик / Од човека / У висини ружа // Латицама тајним / Увијеним / Н Е ВИЂ Е Н О М / В о д и ч у д о в и ђ у // Све до оне / Силне тачке жижне / Н а д н у б о л и / Јаука в и с о к о г // О д а к л е се / С р ц е ч о в е к о в о / Тамом летећ / као ватра види – стр.50
На Риклеовом гробу урезан је натпис : РУЖО,ОХ ЧИСТО ПРОТИВРЕЧЈЕ, СЛАСТИ / НИЧИЈИ САН ДА НЕ БУДЕШ ИСПОД ТОЛИКИХ / КАПАКА ОЧНИХ.
Милан Комненић је објавио седамдесетих дужу поему ИЗРИЦАЊЕ РУЖЕ.Која је то ружа? Рилкеова, Комненићева, Митићева?
Митић пева : Ко л би знао/ Под коју би ружу / Што у небу цватући множе се // Надлепотне / Над човеком лебдећ / На човека / Вејућ плодопрашје / Да се види / А да не узна се /Ода зла су / Ил од добра моћи / Док не спрже / Онога на ступу / Ил обрну / У ружу међ руже -стр.35. Можда и з в е с т а н одговор на питање каква је то ружа о којој сањају песници метафизичари (Рилке, Комненић, Митић) могу пружити следећи Митићеви стихови : Где л скри човек/ Знамења првине / У пијанству / Низ себе падајућ // Кад још не бје / Од овога света/ Шта л човека / У душу удари // Да окује / Девет десетина/ Умне главе / У сан стовековни // Опкружи се / Да никуд из круга / Да ни своју / не преножи сенку // Све до вриска / Беса одробнога / Кад бездан се / Над светом уздигне // Ако с буна / Од бунила отме / од јадила / Сила одскочиће// Сила срца / Р у ж а с в е н е б е с н а / У лепоти првој / Златна ружа / Р у ж а с р ц а / У н е ж н о с т и ј а к а / Као т а ј н о о к о у с в е в и с ј у // Видеће се / Рука у висини / Над људима / О г р о м н а и у м н а // Ц в е т о л и к а / Рука човекова / Рука као / У р а с ц в а т у р у ж а // Ако л буна / Бунилу се пода / И човека / Заведу машине // Чудновата / Из времена древних / Изаћи ће / Да смрт смрћу плате – стр. 40 – 41.
Но, вратимо се чињеницама, ма колико оне четвртасте биле. Већ друга је година како је Митић умро, а његове Изабране или Сабране песме нико и не помишља да објави. Митић је умро само за оне који га никада нису читали, и за његове најближе, својту. Рилкеова и Митићева РУЖА су и с т о, она их сједињује гробовима, у смрти. Велики усамљеник и индивидуалист, као Рилке, Митић је имао душу која је научила Да се поји / Намером високом // Да се храни / Инатом опстојним / Јецајима / Песми праплет чинећ // Како би се у свету узнало / Да од плача / Весеље долази – стр. 44.
Или : Брат под ступом / У мраве умножен / На столпнике / Киселину баца // Да у мрављој / Срамној сигурини / Вас век није / Ништа осим мрава // Таворећи / И робујућ вечно / Сврси пукој / Круга окованог – стр. 45. Песник Митић је, пишући СТИЛИТЕ, изишао из уобичајеног свакодневног круга, остављајући као аманет, највиши смисао истинског песника : Пута нема/ Окром кроза себе / Преко себе / Да би и ка ближњем // Изван себе / Циља нема нигде / Све у теби / И да не знаш стоји // Ал без боли / Ни у себи ништа/ САМО МРТВИМ / ДАЛЕКЕ СУ МУКЕ – стр.47.
Митић је, већ, написао два стиха која се могу узети као најпотреснији (ауто) портрет савремене послератне поезије: Страшне ране / На човеку страшном- стр. 50. Митић се није прибојавао ни најстрашнијих снова, снивао је и питао се и одговарао себи : Од кад зна за себе / Да л разабра / Једну стотиниту (сањаног) (стр.74.). Снивао је, Идућ снима / Као небесима / Чуда чинећ / Ко днима давним. Овом песнику је било дано да дотуви/ Силе оне / У дну животишта. Схватио је: Видеће се човек / Свеколики / Сав у својем / Сјају и црнилу // Е је сваком / Сјају тама темељ / Ко сомотска / Тмина материце – стр.75. Видео је: Осука се / Лепа кругља земна / Размота се / Ко од магле клупко // Као да се / Избројала једно / Време да се / У друго уточи. Овим стиховима Митић завршава свој спев 1981.године :Три пут себе/ Надумно окренув/ Три пут свесвет/ Собом преметнуће // Р а з л о м и ћ е / ЦРНО СУДИЛИШТЕ / Одолеће / Небу угнутоме // Објавиће / Срце јасан човек– стр. 78.
Да, најзад, и заиста, објавио је СРЦЕ ЈАСАН ЧОВЕК, раб божији Србољуб Митић. Смешећи се Одозго, са неке далеке звезде, осмехом сетним утехе и вечног праштања …
У Београду, 28. јануара 1995.
ЛеЗ 0002946
КАНАЛ ФИЛТРА 