Пред полазак у други разред основне школе Синише Ристића, августа 1956. године, Благојевић је написао и ове стихове:
“ Ви који сте ушли у тмину, / знали то или не ; / ви који сте забасали у тмину, / хтели то или не; / ви који и сад лутате тмином, / срећни због тога или не; / ви који сте једно постали са тмином, / слепи због тога или не ; / ви који вичете гласом тмине, / безутешни или не; / ви који ћутите ћутањем тмине, / очајни или не; / ви који пролазите као тмина, / смотрени или не ; / ви који сте као тмина, / с њом или без ње; / ви који сте се заветовали тмини, / бездушни или не; / ви који сте из тмине отишли тмини, / преварени или не, // – могу ли / с ово мало снаге , / могу ли / с ово мало душе / задржати / шаку светлости / шаку светлости / за вас?…“
Овај Глас милостивих, глас покојног песника Благојевића, као да је био најава, антиципација песника Синише Ристића, тј. његовог најновијег рукописа ВЕЛИКО ВРАЋАЊЕ. Нема ни речи о неком утицају Благојевића на Ристића, све је то последица стваралачке коинциденције. Десимир Благојевић написао је 1948. године поему Долазак међу Аријаднине сени ( в. у књ. Птице немилице, Београд, Просвета, 1958, 124 стр.) , у којој има и ових стихова: „Сенка сени / под ноћ скрита, / и сен сени / поманита; / сена шета, / сена хладна, / сена пламен : / О проклета / пре јесени / Аријадна! / Амен, амен!“ (стр.88). Пишући ову поему, Благојевић се није докопао Аријаднине нити, која би га извела из Лавиринта његовог времена, и зато пита : Зар деци / скут / врага ? / Зар мами пут, / небо у реци / зар чили? (стр. 88). У поеми Четврта кантата или Безумни и мудри пред лицем мора, Благојевић вели : Ако тмина намах приђе, / јао мени у долини или Тмино моја ти хајдучка, / јао мени у долини (стр. 115). Треба читати и заборављене песнике, видети како су они тумарали кроз Лавиринт. – Синиша Ристић је имао годину дана , када је Благојевић написао поменуту поему : рођен је у једном забаченом селу североисточне Србије 1947. године.
За разлику од Благојевића, Синиша Ристић, певајући о помрачини, има Аријаднину нит : он је кренуо кроз таму Лавиринта, према његовом средишту, да убије Кентаура, он је на добром путу и он ће вероватно изаћи из Лавиринта. – Ристић је забасао у помрачину, знао то он или не, али он није постао једно са помрачином и слеп. Овом песнику би само користила лектира која разматра однос мита и античке књижевности, однос митолошке грађе и савремене поезије. За Ристића Хомоље није острво случајно нађено, једно острво без стида – бића гола, гола до појаса – и његов рукопис није никакав споменик самотника који искушава на самом себи отров мртвог фолклорног језика, одашиљући гротескне и невероватне слике и призоре. ВЕЛИКО ВРАЋАЊЕ је, могли бисмо рећи, нека врста поетске грађевине која већ оцртава своју силуету. Све неважно у овој књизи је суштинско. Ристић није духовни Херкул који је изнео на књижевни и философски сајам и изложбу предмете феномена. Он је кренуо кроз помрачину Лавиринта и напредује кроз таму и хаос уз шумор непрегледног мора времена, судбине и проклетства. Он је пожурио полако према Равнотежи, према којој га вуче све ( Јер она безазлено одсликава нашу душу у тренутку самом, како каже П. Валери , в. у књ. Острво Ксифос, Ниш, Градина, 1981, стр. 70) . – Овај нови Ристићев рукопис садржи четири циклуса : Из помрачине у помрачину, Ђавоља надница, У помрачини , Мрва светлости усред помрачине. Ова књига невеликог обима компонована је много боље од претходних Ристићевих књига. Она има драж рукотвора, који се могу видети на смотри народног стваралаштва у Кучеву („Хомољски мотиви“). Из ове књиге зрачи необична мешавина паганског и хришћанског. Песник је окренут и паганском и страдалничком хришћанском свету. У овим пасхалним данима, овај рукопис, на неким местима, призива Васкрслог Господа да сачува сву своју духовну децу од греха и духовне смрти. Ако је у две претходне књиге молио наду за боље дане и да се прекрате сва искушења његовог народа, у овој је песник сишао у таму од памтивека да покуша да одреши судбински чвор.
Ристићева књига почиње песмом о сеобама, а завршава се песмом о одвезивању чвора заветног. То је велики временски лук и велико враћање тами која обухвата скоро четрнаест последњих векова. Песник је кренуо трагом шапа векова, пробијајући се кроз кругове помрачина, до круга последњих времена и овог века, до енергије неуништиве, до Духа и до Оца Тадеја, игумана и старешине манастира у Витовници, једног од последњих живих ученика Николаја Велимировића… Већина циклуса песама у овом Ристићевом рукопису има у свом наслову реч ПОМРАЧИНА, не : помрчина? Помрачи се, каже Вук Караџић, сунце ( в. СРПСКИ РЈЕЧНИК, Београд, 1898, треће државно издање, исправљено и умножено, стр. 555) . Уопште није игра речи : помрчина гута све, а п о м р а ч и н а значи да се м р а ч и с у н ц е или месец. „Кад сунце помрчи, народ каже : изјело се сунце! за то многи кад то виде, пуцају из пушака обрнувши их к сунцу, као да га бране од нешта“ ( Вук, исто, стр. 556) . Изјело се сунце и месец, изјело се све, зна песник Ристић. Ако је ова књига каталог или инвентар помрачине, а врло често јесте, онда је она и Ристићев заокрет, наговештен у двема претходним песниковим књигама, у циклусима Старији круг и Погано ходочашће . Изабравши као главни мотив помрачину и помрачење најважнијег – свега онога што мрачи извор светлости и живота – Ристић је на један од плоднијих и самосвојнијих начина пришао коришћењу већ запретаног и заборављеног неисцрпног богатства живе традиције. Ова његова књига, на многим местима , напаја се и извире из подземних токова живе народне традиције, и црпе своју снагу из оних непресахлих врела фоклора Звижда и Хомоља. У књизи одјекују гласови почетка, средине и краја. Гласови снаге и нагона. Гласови преварених и заблуделих овчица. Гласови пометених и гласови путника. Гласови сени и ноћних пећинских гозби љубави…… *
(Понедељак , 14 . април 1997. )
________________
* Нешто скраћен и редигован, коначни вид својевремно штампаног текста.
ЛеЗ 0002927
КАНАЛ ФИЛТРА 