____________ одломак из једног есеја штампаног деведесетих година минулог века –
БЛЕФЕРЕ У ВАСКОЛИКОЈ УМЕТНОСТИ (поезији, сликарству, музици , у театру и на филму) треба разоткривати, жигосати. Не би ми пало на памет да напишем да је Милић Станковић „протува“ или „гусар на Дунаву“, или да сумњам у искреност његовог патриотизма. Упознао сам га као млад песник у његовом дому у Белотићу , почетком седамдесетих, али се нисмо зближили. Приватно, овај сликар није био јуродиви, ни чудак, већ практичан уметник свестан времена у коме живи. Можда је некада био близу истинског јуродства ( лудост и сулудост су повезани са јуродством ; мудри су – сулуди), онда када је почињао као сликар, када је као врло млад човек сликао своје слике дубоко у провинцији, на салашу свога оца у забити и ритовима мачванским. Данас је – далеко од јуродства. Оно што је вредно спомена у његовој поезији, у покушајима барем, у „манифестима“ и „есејима“ , јесу тренуци озарености, када се можда приближава суштини јуродства.
3
Нужно је упознати живот са спољашње и са унутрашње стране јуродивих . (ЈУРОДИВИХ СВЕТИХ ХРИСТА РАДИ!)Јуродство се састоји у томе што су подвижници, иако су остали да живе међу људима, стремили да се ослободе од обичаја и услова средине, потпуно занемарујући интересе живота и правила, и невидљиво за друге предајући се духовном животу. Зато њихов живот са спољашње стране изгледа чудно , неразумљиво, коси се са свим , са чиме они долазе у додир.
Одрекавши се СВАКЕ ИМОВИНЕ, КОМФОРА и ЖИВОТНИХ ДОБАРА, ослобођени од везаности за ОВОЗЕМАЉСКО, немају одређено станиште и подвргавају се разноразним случајевима бескућничког живота, и као да су дошљаци из другог света. ЈУРОДСТВО ХРИСТА РАДИ, дакле, то би било добровољно стално мучеништво, стална борба против себе, против света и зла. Не стидећи се да свакоме ГОВОРЕ ИСТИНУ У ЛИЦЕ , јуродиви су својим речима или необичним делима и поступцима ЧАС ОКРУТНО РАЗОБЛИЧАВАЛИ И НАНОСИЛИ ПОРАЗ ЉУДИМА НЕПРАВЕДНИМ И ГРЕШНИМ, често и људима СИЛНИМ ОД ОВОГА СВЕТА , час су радовали и тешили побожне људе. Порочне су поправљали, спасавали и враћали на пут истине. Јуродиви Христа ради – поновимо – а такав беше, кажу, Афанасије Андрејевић (умро 5. маја 1967. године и сахрањен у Орелу на Криститељском гробљу) – делују на обичне људе као чудаци, као ненормални психички, будале и болесни.
“ Године 1921. у Орелу се на звонари Богојављенског храма појавио и почео да живи човек, који ником није био познат – како пише у књ. Јуродиви ( Народна и Универзитетска библиотека, Приштина, и манастир Прохор Пчињски, 1994, стр. 113 . – Одевен је био сиромашно и веома лагано, полубос, а време је било зимско. Са звоника је силазио да замоли за храну и поново се враћао на звоник. Понашао се као да није сасвим разуман, али је на њега мало ко обраћао пажњу.“ Или : “ Када је глас о том човеку дошао до млађег свештеника Ваведењског женског манастира, оца Всеволда Ковригина, он је наложио брату Јоану, кога је називао својим слугом, да потражи међу верницима онога ко би се сложио да узме к себи на стан тога човека. Једна побожна усамљена жена по имену Марфа, која је живела на периферији града, решила је да га прими код себе. Кад га је брат Јоан довео к њој Марфа га је упитала како се зове, на шта је овај одговорио – Афанасије Андрејевич. Затим је Афанасије Андрејевич узео две кофе, пошао и донео са чесме воде, ставио их насред собе, скинуо се до гола и почео да се купа. Смеје се, радује, полива се хладном водом, унаоколо баре на поду, као да се гуска купа. Од тог дана почео је Афанасије Андрејевич да живи код Марфе. А пошто он одеће није имао Марфа је кренула у село Куликовку, у близини Орела ( она је била родом из тог села) , и замолила од сељана одећу за полуголог човека. Људи су јој дали сељачки капут, панталоне, кошуљу од домаћег платна, памучне беле обојке и опанке. Афанасије Андрејевич је имао 30 година, био је високог раста, широких рамена, витак, лице му је светло, продуховљено са црном лепезастом брадом, црна дуга густа коса падала је на рамена, крупне сиве очи као да су гледале, изгледало је као да гледају у саму људску душу. Био је леп, са војничким држањем, али је и поред свега тога његов разговор био тешко разумљив а поступци не баш обични. Он никада није ходао тек тако, него је све време нешто скупљао са земље – бочице, шибице, кутијице од шибица, листове новина – његови џепови су вечито били пуни „проналасцима“, а ако би нашао веће комаде новина скривао би их под пазух или под качкет, који је до краја био набијен тим хартијама. Око врата је носио пешкир, који је спреда био завезан у чвор, а понекад је тим пешкиром покривао главу и преко стављао качкет. Понекад се Афанасије Андрејевич могао видети како бос трчи посред пута са комадом метле у руци. Метући пут тако да се прашина око њега дизала као густ облак, продужавао би да трчи и истовремено мете, гласно говорећи: “ Покај се, покај се, грешниче проклети“. Крст који се носи до тела обично је носио преко одеће, понекад би око врата окачио будилник, привезан на канап ; у качкет би знао да затакне перја. На његов кревет су били окачени разни метални предмети, који су звечали ( поклопци, бакарне шерпе и сл.). А кад су му поклонили тонску виљушку веома је волео да ослушкује њен звук. Афанасије Андрејевич је имао истанчан музички слух и диван глас. Распон његовог гласа био је велики : од баритона до дисканта. Свирао је на многим инструментима али је највише волео виолину. Често је могло да се види како с љубављу пребире по струнама својим музикалним, као исклесаним, прстима. Имао је леп рукопис. Из његових разговора могло је да се схвати да је он човек образован и интелигентан. У разговору је често помињао Варшавску конзерваторију, драгонски пук, хусарско сукно. Свима се обраћао са ВИ. Из његових речи је испало да му је родни крај – Волин-Корец. Како је доспео у Орел, тешко је рећи. Сећам се како је једном рекао како му је Орел дат као судбина, и да му је дат дар да чита људске мисли. Рекао је своје презиме – Сајко – а у шали говорио „Сајко-Зајко“. Говор Афанасија Андрејевича био је украјински. Он није јео месо, јаја, ражани хлеб, већ само „бели“, за време рата уопште хлеб није јео, јер пшеничног у продаји није било, могао је данима да пости и (…) да не једе. Документа није имао. Радио је, истоваривао је вагоне с дрвима, али не за новац, већ ради физичког оптерећења. Тамо су га гледали као чудака“ (нав. дело, стр. 15-17).
Тако, дакле, изгледа опис једног јуродивог. Јуродивог Христа ради.
Могао бих и сам описати једног човека из Кучева, З. Ј. , аматера сликара, кога су мештани сматрали ћакнутим и лудим, који је свакако био чудак. (Док сам у Кучеву био ученик гимназије, тај човек иако чудан у своме понашању, говорио је ствари које сам могао разумети. Касније, када сам отишао на студије, а нарочито у време када се десила страшна еколошка катастрофа, када је Пек – 1974. године -и живи свет у њему уништен – тај човек је, после једне породичне драме, напустио кућу и живео годинама као бескућник. Почео је говорити ствари које никоме више нису биле разумљиве…Могао бих у својим папирима наћи једно писмо мога рођака , графичара и песника Ратомира Пантића , које сам добио од њега и у коме је описан, делимично, живот тог кучевског сликара јуродивог…)
Милић Станковић, или српски Дон Кихот од Мачве, није јуродиви. Он се није одрекао своје куће, својих вила и двораца. Више ми се допадају Станковићеве слике из циклуса Милић луди човек, него његови стихови на ову тему . Милић Станковић је, можда, јуродив уметности ради. А то је нешто сасвим друго. (Овај уметник верује – дословно : Уметност лечи, занос награђује!)
Било би, дакле, добро да Станковић , када се одлучи да објави неку од својих следећих збирки стихова или песама , буде много скрупулознији и строжији према самоме себи, као песнику. Било би добро да таква, могућа и будућа књига, буде грађена по плану, као Милићеве Куле и Здања ; да буде, дакле, саграђена од чвршће и мање порозније грађе и опеке, од искри и кристала чисте лудости…
( Крајем новембра 1995. – 26. маја 1997. године)
ЛеЗ 0002918
КАНАЛ ФИЛТРА 