Како су нашле смрт старе културе? Не у сиромаштву призора, као што се најчешће верује, већ у обиљу које није нашло свој израз. Неизра жено обиље, то је страшна енергија која делује попут болести рака. Опасност, дакле, не прети нам од сиромаштва, које је немогуће, у вечном стварању и престварању мате рије, од „суше” од које се боје мистичари, од које је зебао Паскал, већ од богатства које стално нараста, умножава се бесконачно: ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том богатству, са нама је свршено.
Кажу да смрт уводи у историју: она чини једно дело коначним, његов аутор не може више да унесе у њега ни једну нову реч. У случају Станислава Винавера, међутим, историја се тешко даје. Док сам трагао за суштином свега што је овај писац написао, нисам могао да се отмем моћном утиску да он, и после своје смрти, тражи свој прави израз, да се још бори против неких неспоразума који постоје између њега и нас.
Заиста, није ли највећи, основни такав неспоразум у самој чињениди да многи (па чак и они који имају дивљења за продорну и заразну Винаверову реч) гледају у њему пре свега једног великог, па ако хоћете и генијалног — импровизатора? Зар ово уверење о Винаверу као непресушном врелу импровизације не подстиче идеју о хаотичности његовог дела и представу о њему као сваштару који је залутао међу нас да нам продаје све могуће напитке за добро и зло? Родом из галске културе једнога Волтера, једног Раблеа, Винавер је био, и остао, вечито радознао, спреман на сваки отров и сваки лек који би му се учинио у датом часу погодан, а пре свега спреман на смех, па и на лакрдију коју је претпостављао оној стерилној, намргоћеној мудрости духова изван игре, коју је називао „мудрост локалних шерета”. Али, и кад је импровизовао, он је то чинио онако како песник једино може да чини: на основу великог искуства и једног богатог садржаја: и његова импровизација је, као свака велика импровизација, маска којом се прерушава наша систематичност, наша осуђеност на систем, ма који и ма какаа, без ког система нема ни доживљаја ни искуства.
Јесте ли рекли да је то, ипак, превара? Импровизатор је варалица, али само у том смислу: он покушава да нас убеди (а ваљда и сама себе) да постоји изван сваког система, у некој апсолутној слободи доживљаја и израза, која се ни њему, као ни било ко.ме од нас, не даје. Винавер је волео овакву игру. Он је био опсенар управо зато што је хтео да сакрије свој систе.м, да га потисне на што дубље дно свог бића, да га учини невидљивим, неосетним, али не само за нас, већ, још више, за самог себе: он је страховао од система као од куге. Бојао се систематичности, која укаалупљује дух, која нас лови из саме наше инерције. Читавог свог века, овај неуморни работник у стварима духа и поезије био је опкољен злим волшебницима. Он је веровао, чак, да сви ми живимо у вароши злих волшебника . Ко су зли волшебници ? То су духови који хоће да нас убеде пред датим обликом, да је то крајњи облик, крајњи кра, апсолутно решење; да је то резултат после кога више нема разлога за рад, за прегнућа. Ти духови су у нама, у нашој природи, у силама инерције, у сну о апсолутној равнотежи. Природа, међутим, не зиа за коначни облик. Она ствара облике али их н преживљује, заборавља. Ако подлегнемо магији злих волшебника, остаћемо заробљени у овим облицима, као толики систематичари, и природа ће да да заборави и нас. ( ……) Али, пошто није није могао да се ослободи система, он је волео овако систем да сакрива, понекад чак и с детињском надом: да ће можда систем, уколико не обраћамо пажњу на њега, сам да ишчезне или бар да се сведе на најмању могућу меру. Волео је дакле да буде извикан за сваштара н торбара, за гутача ватре на вашарима, за мађионичара и нмпровизатора, само да га други не виде и да сам себе не затекие као систематичара. Он је бежао од себе ка од тог систематичара, отимао се магији постигнутих облика, тражио решења (увек нова и нова) за нове налоге и ситуације живота, у страху да му та нова ситуација не промакне несхваћена незапажена, чак у паници да неће стићи да јој се одазове, дан нађе за њу нова решења, да је буде достојан.
Та његова ужурбаност дело је Бергсона и бергсонизма. У својој брошури Бергсоново учење о ритму (1927). писаној очигледно у журби, и не у пуном сјају његове прозе, али ванредно значјне за разумевање Винавера, он интерпретира једну од основних Бергсонових идеја о култури, по којој је култура пре свега израз, начин испољавања, нека врста животне технике. Како су нашле смрт старе културе? Не у сиромаштву призора, као што се најчешће верује, већ у обиљу које није нашло свој израз. Неизра жено обиље, то је страшна енергија која делује попут болести рака. Опасност, дакле, не прети нам од сиромаштва, које је немогуће, у вечном стварању и престварању мате рије, од „суше” од које се боје мистичари, од које је зебао Паскал, већ од богатства које стално нараста, умножава се бесконачно: ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том богатству, са нама је свршено. — Винавер је веровао исто: да култура није неки плус на живот, неки „луксуз”, већ ова судбоносна техника живота. Човек мора да се испољи, све га на то приморава. Убеђен сам да га је ова Бергсонова идеја, у време кад ју је чуо на Колеж де Франсу (у Паризу Винавер је учио математику и филозофију), довела до ужаса, и да се тамо зачела грозиица која га није напуштала читавог живота. Неки други, француски слушалац Бергсонових предавања о животу и смрти култура, о нужности израза, можда и не би морао да осети овај страх. Али Винавер је морао. Јер шта ако ми, који смо сиромашни изражајним средствима, чији језик је не- довољно развијен, не будемо умели да се изразимо? Његов страх је био да се ми нећемо снаћи у новом животу, да ћемо се изгубити у богатству које нам је дато, које је као некаква страшна, дивна али и проклета поплава што надире к нама са свих страна.
Ако употребим реч паника, верујем да нећу претерати. Винавер је живео у паници од ове претеће неизражености, ОД могуће катастрофе безизражајности. Он је у тој паници горео и сагоревао. Он је њу, заразну, ширио око себе. Се ћам га се добро, и данас, из времена кад је човек још мо гао да га, неочекиваног, сретне на улици: задихан, неспособан да дође до оне праве речи коју је вијао, личио ми је, онако незграпан и тежак (с лицем сатира), на некаквог митолошког тркача-весника који је превалио бескрајне раздаљине да би дошао на нам саопшти судбоносну вест, али — од тих раздаљина, на којима ко зна шта је све доживео, или од призора које је видео, од судбоносног зна чаја онога што има да каже — није у стању реч да изго вори А кад би најзад проговорио, језиком који је био увек недовољно брз за његову мисао, и недовољно дубок му ту вест коју има да нам саопшти, он се мучио са речима,као да ће сваког часа да се угуши.
Прве стварне, живе митолошке сензације откри ми је он управо у тим часовима: сви, док је говорио (усуђујем се да кажем: стално сам стрепео да не падне мртав пре него што изговори све што је хтео, до краја.), дожив љавали смо исто: како се појмови и идеје претварају у – нешто живо као у митологијн, како апстракције напуштају своје просторе у којима су дотле лебделе, као у магли, изван нас, скоро у ликовању због непродорности нашег погледа, због необухватности нашег слуха; и како се – те исте апстракције — одједном материјализују, баш као код Грка, и добијају, скоро, своја лица, своја физичка и духовна обележја, можда и морално своје значење.
==извор: Станислав Винавер : „Чувари света“, Нови Сад- Београд, МС – СКЗ, (Српска књ. у 100 књ. , књ. 74, 1968). – Радомир Константиновић: Винаверова минђуша…
__ НАПОМЕНА: Апсолутно промашени песник – Р. Константиновић Винавера етикетира као имровизатора, сваштара, варалицу, заробљеника злих волшебника, паничара, бергсоновца итд. Али у исто време Константиновић открива и суштину Винаверовог стваралачког бића и природу несвакодневног човека и ствараоца и бића Друге српске ренесансе . Нико боље једног песника српског није дефинисао од Константиновића, у оним тренуцима када Винавера описује као човека који се бори са изразом и одбија да буде заточеник коначних облика. Према Винаверу је, у српској књижевности, учињена највећа могућа неправда у 20. веку, зато штзо је овај разнолик и вишестран писац и човек издаван на парче остао сакривен од генерација које су долазиле!!
КАНАЛ ФИЛТРА 