шта је истина? шта Белатукадруз има против тзв. доминантне српске официјелне књижевне критике?
_____________________________________
* Када сте започели, написали и објавили прву књигу? …Шта је истина?
Ево прилике да објединим одговоре на неколико ваших разнородних питања. Шта је истина? Да ли су “Хомољски мотиви”, објављени у пролеће 1969. године у 800 примерака, прва моја књига? Нису. То издање више личи на некакав туристички водич, него на књигу. То је једино издање, међу бројним које сам током протеклих четрдесетак година написао и објавио које се не прештампава. Распродато за три дана; претпостављам да су га посетиоци велике истоимене смотре н а р о д н о г с т в а р а л а ш т в а у Кучеву куповали више из радозналости, можда из заблуде? Па ипак, то је једино издање које је тако брзо распродато. Ко зна зашто људи купују књиге; не зато што оне вреде, него из незнања, често из тривијалних побуда?…
Годину дана пре тога, већ сам имао рукопис “Покислог цвећа” (са пуних 18 година), и понудио сам да га СКЗ објави (почетком јуна 1968. године), када Киш пише свој есеј о Бодлеру. Кишу се не може оспорити истинољубивост, осим када тврди да је Бодлер био лош версификатор, да је “најчешће неспособан да одржи дах и ритам песме”. То је могао написати песник који није био раван Бодлеру, један кастриран песник.(Детаљније сам о томе писао у антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ.)
Пио сам са богатог извора пишући “Покисло цвеће” (није то био само сатанизам, понор и зло – бодлеровско); враћајући се мистеријама Елеусине, игноришући религију прогреса, као и актуелну државни религију титоизма…
Борхес је написао песму “Митско оснивање Буенос Ајреса”; да би Маркес могао, можда, написати “Сто година самоће”. Други је добио Нобелову награду, првом су је ускратили… Борхес је написао “Елегију капија”, и ја сам написао “Капију прекопута”… (Капију заборава).
Хоћете ли да вас проведем кроз ту капију?
Почео сам да пишем стихове врло рано, као и многи други, то јест пре петог разреда основне школе, а прве стихове објавих крајем шестог разреда. То
што сам тада писао, 1963. године, или 1964, или касније, 1967 – 1969. године,
чинило ми се незграпно, недотерано, у поређењу са стиховима мог ондашњег пок. пријатеља С. Трујића.
Још док сам био ученик основне школе, било је послато чудо у облику старијег младића, песника сонетних венаца, родом из Мораве (налик у много чему на песника Јагличића), који је у Пек доносио пакете са књигама и своје одушевљење. Његови сонети беху старински,музикални,као песма Бранка
Радичевића (Путник на уранку )… Он је умро не објавивши ни једну књигу. Ништа од онога што је писао, или цртао, није сачувано! А то је као да није ни постојао, као да сам га измислио. Али, С. Т. је постојао, и његово постојање је било несумњиво као дубок вир, или високо дрвеће Преко Пека, где ми је понекада диктирао своје катрене и терцине… С. Т. није никад потврђивао да је Песник потврђујући своју вештину препорукама професора књижевности или уредника, или потурајући под нос некакве часописе који су објављивали његове
песме, него стварајући их у дугим летњим поподневима…
Као средњошколац гутао сам криминалистичке и каубојске романе, шунд; Бодлера, Адија, српске народне песме…Књижевни часописи су заобилазили Звижд,Кучево; а ако би и залутао ипак неки број “Браничева”, “Књижевности”, “Багдале”, “Поља” или “Студента” , “Видика”, онда је то било чудо. Могао сам се надати да ћу у мом завичају срести пре Исуса Христа, него неког уметника, песника.Они који су симулирали некакве уметнике, подсећали су на Христа, својим изгледом, али нису имали чудотворачку моћ. “Исус Христос није никад потврђивао да да је Месија потврђујуђи своју науку Светим писмом или пророчанствима, него увек својим чудима” (Паскал, Мисли, Београд, Култура, 1965, стр. 359).
У песми “Фрагмент отет од ветра”, испричана је, поред осталог, једна историја, па и историја изгубљенога рукописа “Покисло цвеће”. Та
историја никада не би била забележена да не беше Случаја Комедијанта, тј.
читања књиге КЊИЖЕВНИ АРХИВ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ 1892 – 1970, 1982.Нећу да препричавам ту песму, потражите је у мојим Делима, тј. у књизи “Бршљан око младости” (Београд, 2002, стр. 136 – 137).
Понешто је, од тих стихова из младости, делимично сачувано. Сачувана је плакета “Лакомица” (1965,Мишљеновац), “Хомољски мотиви” (1969, Кучево), “Зукванско јеванђеље” (1975, Пожаревац). Није сачувана збирка песама “Покисло цвеће”. То јест, сачувана је само једна песма из те збирке.
Како је нестао невелик обимом рукопис “Покислог цвећа”, преписан читким и не китњастим рукописом у једној свесци за писмене задатке из математике? Можда би о томе могао да проговори неки радознали поштар? Рукопис је нестао негде у пошти. СКЗ је пре 44 године, лета 1968, одбила да објави “Покисло цвеће”, користећи дипломатски изговор, и (иако јесам српски песник по рођењу, кад смо већ код полагања рачуна) ево, СКЗ није објавила ни једну
моју књигу, ни песама, ни есеја, ни романа, до данашњих дана…
Када сам недавно прочитао одлично документовану књигу “Ломача за Сенса” младог професора Пузића (о начину и околностима ликвидације Свет. Стефановића), било ми је јасно какви су елементи запосели и окупирали СКЗ, након тзв. комунистичког ослобођења 1944. Та “окупација”, изгледа, још увек траје …
Сачувано је што је сачувано. Али и оно што је прогутао заборав, није
пропало сасвим. Чини ми се, понекад, да је понешто од онога што сам објавио, рецимо, у “Бршљану око гимназије”, “Златном Расуденцу”, или донекле, у “Вратима Звижда”, резултат превођења – изгубљенога. Јер могућности преводиоца и песника су огромне…
Почео сам да пишем, дакле, пре четрдесетак година, и многе од тих ствари
беху стихови, више слободни, него везани.
Елем, ни “Лакомица”, ни “Зукванско јеванђеље”, ни “Хомољски мотиви”, нису прве моје песничке књиге; већ “Судбина раба Мирослава”, “Бршљан око гимназије” (писане првих година мојих студија) и “Преображења” и “Домаћи паук” (писане крајем студија). Понуђене су ондашњим издавачима ( београдским, Просвети, Нолиту), нису примљене.
Објављене су безмало четврт века касније ( Алманах за живу традицију,
књижевност и алхемију, I, 1998, Београд, стр. 120 – 129; 415 – 434).Написао сам есеј “Савест”, проговорио о неким истинама о којима већина ћути…
“Преображење и друге песме о краљици Маб” укључене су у књигу
“Архив у оснивању, 1- 2”, Београд, 1996, у оквиру књиге “Златни Расуденац”…
Читав низ мојих књига објављен је као библиофилско издање, у симболичном тиражу; тешко су, дакле, доступни. Многе од тих наслова не поседује ни Народна библиотека Србије. Зато је добро консултовати следеће књиге:
Мирослав Лукић: РАЈСКА СВЕЋА. Опус Мирослава Лукића, 1968 – 1998,
Заветине, Београд, 1998, 339 стр.; 24 цм. И прве три књиге Опуса Уметност
махагонија, тј. Дела М. Лукића : “Бршљан око младости”, “Архив у оснивању, 1 – 5”, “Повратно коло”…
Одмах да додам, са пуним правом – да не би било илузија, споменуте књиге актуелна и официјелна српска књижевна критика није ни – отворила. Понаша се – као да не постоје…
______________
ЛеЗ 0002958
КАНАЛ ФИЛТРА 