САМОЋА ИЛИ ШЕЛОГОВШТИНА
Винко Шелога
не робујеш, не плаћаш откуп
не стрепиш да те крчмар купи
или прода на тргу робова
бираш пријатеље, драгу на далеко
место и годишње доба, веру и музику
чуда сањаш и сам откриваш
само бесмртне законе поштујеш и браниш
разбојнике, издајнике и смутљивце
елиминишеш у двобојима бескрвним.
Господар сам мора, заслужио сам моћ летења
владам бесмртним речима и тоновима
негујем своје заблуде, љубави највеће
у кућерку без партија,класа, нација
без добросуседске мржње и крвавих примирја
пуж испичутура нектара самотворних
у сродству с даљинама и нејасноћама
Убоци брод „Винко Шелога“ тражи пут
азбучном галаксијом, Одисеју ипак налик.
ИНВЕНТАР ИЛ И О ПРОЛАЗНОСТИ
Забораву, предметима забортт, подигао сам овај споменик.
Борхес
Све приче умиру у деловима, сваки дан.
Од расутих делова и заборављених предмета
склапам живот.
Ствари на смећу откину нам део живота
завештање или музеј бар продуже живот
зато су сви предмети подељени на бачене
и сачуване, заборављенс и памћене.
Из живота се одлази на депонију у смрдљивој
амбалажи смисла из шупе, подрума,
с тавана након кратког дозревања смрти.
Ствари су документи о пама, упијачи нашег лика
на позорници догађаја, у игри хипнотисања
ствари нас упознају, заволе или омрзну.
Нема црњих кутија, потказивача од зидова
собе, јастука, столице, пера, марамице.
Кад би ову песму доградио X. Л. Борхес
препознао би судбинску причу троглаве заблуде
немоћног аутора, одерану кожу жеља.
Непогрешиво, скоро божанском надмоћношћу
показао би разумевањс колико је овде живота
колико насиља прошлости, колико моје форме.
*
ОСУДИШЕ НА РУШЕЊЕ
Осудише на рушење Ха…ића кућу, трошну, ни за шта.
Мртва на ногама. Потрошили је власници и станари.
Старији пролазници уздахнуше, млађи се обрадоваше.
Неста у прашини с касабом. Нови богаташи
меркају то гробиште. Следеће недеље бука
градилишта затрпава сећања.
ЈАБЛАН
Много је замршених и несигурних
путева на земљи и небу прошао
пробао еволуцијом бити
зверка лав
пливач делфин
сури орао
велика глиста
Јаблан украј поља
релеј и станица
пролећа и јесени
умире и обнавља се
шаптач
космички доушник
Паганско пролећно божанство
Јесењи светац на позлаћеној фресци
ХРАСТОВИ
Храстови су исечени
да се грејемо.
Моћ жира
божанско позвање храста
мучан терет.
У моди су четинари
белосветски шарениш
дрвеће пудлице.
(Козе су протеране
свиње на фармама
веверице у сликовницама
живот у сећањима).
___________________ Књига у којој су ове песме штампане, стигла је до нас, игром случаја, са извесним закашњењем овог лета, у време слуђујућих врућина (Винко Шелога: Узводно, Topy, Београд, 2011). Сам аутор у пропратном писму,написао је (шалећи се на свој рачун) да је „маргинална појава, песничка уседелица“, што је извесно „голешко претеривање“, оно на свој начин упућује на нешто друго. Недавно смо аутора представили на „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ избором од неколико песама, без коментара. Њима додајемо и ових пет, уз напомену: Курзив је у једној од ових песама наш. Друга напомена: Ових пет песама су у споменутој књизи објављене овим редоследом: САМОЋА ИЛИ ШЕЛОГОВШТИНА и ИНВЕНТАР ИЛ И О ПРОЛАЗНОСТИ као претпоследња и последња, ОСУДИШЕ НА РУШЕЊЕ на 68. стр. ЈАБЛАН на 46. и ХРАСТОВИ на 45. стр. Још једна ограда: Шеснаести стих песме ИНВЕНТАР ИЛИ О ПРОЛАЗНОСТИ одштампан је овако: „Кад би ову песму доградо X. Л. Борхес“. Штампарска грешка: ваљда доградио? Исправио сам на своју руку. – Нећу дужити.
Написао сам, пре извесног времена, да је Киша, као песника, „кастрирао“ Ендре Ади, мађарски песник. Написао сам, и остајем при томе, да је Раичковића, као песника „кастрирао“ један писац са англосаксонског подручја. Те ствари ја нисам исисао из малог прста. Ко не верује, нека провери. Ваља поново читати, критички, рецимо мемоаре неких наших писаца, наравно, оних који су стигли да их напишу, макар и у неком несавршеном, грубом облику. – Какве би мемоаре могао написати Винко Шелога, помислих, читајући његову песму „Магаре“ (стр. 38), „Кафа у Прибоју“ (стр.69) „Симпозијум“, „Књижевно вече“ (стр. 72-73), „Декика“ (82), „Сретов наук“ , „Први годишњи одор на мору“, „Оњегин у завичају“(85-90)…
Ко је – Шелогу „кастрирао“? питао сам се, читајући ове стихове, као записе из мемоара или дневника. Е. Оњегин; Пушкин, Бајрон, Рембо?
Мени се чини, да будем искрен до краја – да је наслов ове књиге помало патетичан, да не кажем архаичан и стармали; али и да је одабран адекватнији, рецимо „Талог живота“ (према песми са 93. странице), књига не би скренула већу пажњу на себе, јер она је сама по себи више него леп наговештај дара, приповедачкога дара специфичне тежине коју овај писац или није свестан или га (?) подцењује, игнорише, него што су најубедљивији фрагменти у збирци? Пошто овај писац није блефер, можда се и догоди, да кроз коју годину добијемо од њега и књигу прозе, рецимо, која би – барем судећи на основу ове песничке збирке – одскочила „свежином контузоване провинције“. Прочитајте поново и поново Шелогин запис „Осудише на рушење“ (стр. 68) и „Декика“ (стр.82), читао сам те текстове као торзо Шелогиних проза, белешки, приповетки; не романа! Бојовићу, ослободите се – обломовштине, шелоговштине, ужасне неверице и несамопоуздања, расцепљености. Не негујте своје заблуде, своје највеће љубави; довољан је дар који Вам је дат, или сте га стицали временом и искуством и вежбањем. Нема шансе да Борхес дограђује неку од Ваших песама у овој збирци, чак ни на оном свету, кажемо то ми који смо одиста живи и препознајемо Вашу „судбинску причу троглаве заблуде / немоћног аутора“. Супроставите се Борхесу, као приповедачу! Једини начин да се супроставите забораву и пролазности су Ваше опсесије, Ваш дар. Супроставите се забораву, талогу живота, жабокречини, на начин како сте то већ описали (Све приче умиру у деловима, сваки дан. / Од расутих делова и заборављених предмета / склапам живот. ) Пожурите, јер „Сумрак пожурује, стеже омчу…“. Ево вам почетка једне приче, коју ћете Ви боље испричати и од Борхеса, мене, и многих других: „Уздахнем и седнем на пањ ораха исеченог за фурнир крај изваљене јабуке моје врснице…“ Да не би и даље све те приче које носите у себи и даље умирале неповратно…
ЛеЗ 0002960
КАНАЛ ФИЛТРА 