Бог ником дужан не остаје

Добродошли!
Видео сам човека који пресипа из шупљег у празно. Упитах га шта то ради. „Ја сам модернизовани пешчани сат!“
Станислав Јежи Лец, Из  Неочешљаних мисли
__________________________________________________ Бог ником дужан не остаје
Постоје многе српскохрватске и македонске варијанте приповедних религиозно-моралистичких песама о немилосрдној снахи која прогони заову да би јој одузела нежност и љубав брата, подмећући јој крваве ножеве којима је заклала јединче и чедо, али је најбоља она варијанта у Вуковој Другој књизи Српских народних пјесама, објављена под редним бројем 5.
Ту песму је Вук забележио „од неког Рова, момка његовог сијатељства господара Јована Обреновића“.
Овде се народна песма Бог ником дужан не остаје објављује према Другој  књизи Српских народних  пјесама (Просвета, Београд, 1969) . Недић није чинио никакве измене у тексту, ни правописне. Исправио је само штампарске грешке.
По изразито моралистичкој тенденцији и нарочито по мотиву о цркви (манастиру) која се сама сазида на месту где невина жртва падне, у религиозно – моралистичке легенде иде и позната песма Бог ником дужна не остаје, мада по  сижеу (посебно по подметању крвавог ножа којим је злочин извршен)  припада шире схваћеном кругу бајки о невино гоњеној жени (В. Латковић, Народна књижевност I , Београд, Научна књига, 1975, стр. 24) .
„Песма је  подужа“, запажа Латковић, „али без ичег сувишног ; почиње ретко лепом и по садржини прикладном словенском антитезом, злочин који снаха чини да би заову омрзла браћи изнети су у градацији, дијалози су живи“. Уочено је да се у другим варијантама посебно „психолошки истанчано“ инсистира „на згушњавању напетости у породици, на растућој мржњи снахе према заови, која се непрестано одбија о непоколебљиву љубав и поверење брата“, док „Вукова штампана варијанта уводи лирски паралелизам (…) и визуелну синтезу теме“.
На Косову Срби говоре: Правда је танка али дугачка  и Правду и да ју закопаш, па ће да никне.
Срби сељаци, уопште говорећи, веровали су да је самосаздани Бог створио свет, анђеле и људе. Они су дубоко веровали да Бог о сваком и свачем има старање. Да све памти и да ништа не заборавља.
Да све грешнике на крају кажњава према њиховим заслугама. Правда је у Бога; а да у кога?  каже једна српска пословица. Или : Правди не треба много шеврдања.
Правда се на крају испуњава, а то потврђује и песма Бог ником дужан не остаје.
Заова, „сестрица Јелица“, страда на правди Бога. Она је блажена милостива, блажена чистог срца, и она бива помилована, кроз њу се Бог види “ као што се у чистом огледалу мирне воде , неузмућене ни песком ни муљем, огледа јасно небески свод“. Из њених капљи крви “ расте смиље и босиље“, из њеног тела се је „црква саградила“.
Младу Павловицу, која је починила највећи грех – заклала своје мушко чедо и оклеветала своју „заовицу“ Јелицу , сустиже и најтежа казна. Те казне, како у Светом Писму тако и у нашој народној поезији, откривају човеку три ствари : одређено стање – стање греха ; одређену логику – она која од греха води до казне ; и право лице – лице самог Бога који суди и спашава. Бог је немилосрдан према грешницима, нарочито оним највећим, он открива тајне и злочине, као што је и бескрајно милостив према онима који су невино пострадали. Чудесна слика језера, којом се народна песма Бог ником дужан не остаје завршава, представља неку врсту огледала у коме се одражава Вечност и царство небеско. Небеска правда је испуњена, јер према небеском царству плове : вранац коњиц, соко тица сива, оно мушко чедо, које је Павловица уморила. Бог је невидљив, али Он делује и чини. Та изванредна слика на крају песме Језеро се…провалило  (тамо где је на пољу широком пало тело растргнуте Павловице)  истовремено представља везу за Вечношћу, али и дочарава исход казне и праслику краљевства Божјег. Из крви грешне Павловице расте трње и коприве. Крај песме открива тајну греха који се завршава смрћу, и злочина који ни црква, ни побожни народ не опрашта.
У овој народној песми – ако је дословно читамо – каже се да је црква саграђена из тела заове. Као да се црква сама саградила. Али пошто ми знамо да се црква не може сама сазидати, онда ју је сазидао неко други, Чудо које је љубав као и Бог. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско -каже Исус Христос – изгнани због обзнањивања правде, не на речима већ миомиром целог свог живота. Ову песму је створио побожни народ који је гануто понављао ове Спаситељеве речи које наговештавају ко се може надати небеској правди и каква казна чека грешнике. Из песме, када млада и болесна Павловица прилази заовиној цркви да потражи спас од мука, не проговара неко, већ  н е ш т о , иза чега се опет скрива Чудо (Бог), и каже : Црква теби опростити  н е ћ е. И млада Павловица добро разуме те речи и својевољно се одлучује на најстрашнију казну – преко те казне воља грешне Павловице поима да је отргнута од Бога. Народни певач на једноставан и сугестиван начин показује да је казна плод греха.
Ова изванредна народна песма, која по својој суштини спада у круг интернационалних, универзалних тема о прогоњеној девојци има поенту (истакнуту тачку, главну мисао, смисао, сврху излагања, упозорење)  – у наслову.
Бог ником дужан не остаје, ваистину.
Јер Бог се , како једна пословица вели, не задужује. Задужују се људи и заборављају да врате…
______________
Објављено као поговор истоименој народној песми , в. у књ. Бог ником дужан не остаје , Београд, Апостроф, 1996 , стр. 14 – 15 . Приредио за штампу Александар Лукић. –  Уредник и песник А. Лукић носио се мишљу да објави десетак сличних књига, попут ове ( Зидање Скадра, Орање Марка Краљевића , Женидба Максима Црнојевића …) , за које бих ја написао поговоре, најсажетија могућа тумачења.